Vrtlog

U hladno februarsko jutro šetao sam uz reku. Pošto je bilo poprilično rano, nije bilo prolaznika. Jedino društvo mi je bio mešanac, koji je veselo skakutao oko mene, nadajući se nekom zalogaju ili bar toploj reči i češkanju iza ušiju.

Bio sam izgubljen u dubinama svojih misli te nisam obraćao suviše pažnju na okruženje. Krajičkom oka sam ugledao neko kretanje na vodi. Pažljivije sam pogledao prema reci. Most je relativno blizu, pa nije retkost videti ljude, koji bi pokušali da se ubiju skokom u vodu, ali dodirom sa hladnom vodom, shvate da mogu da se udave.

I pas i ja smo pažljivo osmatrali reku, koja je na ovom delu veoma brza. Nekoliko sekundi, nisam video ništa neobično. A onda, eno ga! Na sredini rečnog toka sam primetio ruku koja maše i, čini mi se, crvenkastu kosu, koja jedva viri iz vode. Pas je glasno zalajao.

Kada sam bio siguran da vidim to što mi se čini, bez razmišljanja sam skinuo jaknu i izuo cipele. U dobroj sam formi, neće mi biti suviše teško da doplivam do davljenika.

Strčao sam niz obalu i skočio u hladnu vodu. Činilo mi se kao da je hiljade bodeža probolo moje telo. Na trenutak sam pomislio da neću uspeti. Zamahnuo sam jednom, dva puta, i već sam se osećao bolje. Uhvatio sam ritam i snažno zaplivao ka mestu gde mi se čini da sam video davljenika. Iako mi je odeća smetala, napredovao sam veoma dobro.

Bio sam samo na nekoliko zamaha od cilja, kada me nešto snažno povuklo pod vodu. Pokušao sam da se izvučem, ali vodena struja je bila suviše jaka. Ma koliko god da sam se upinjao, rezultata nije bilo. Negde sam pročitao da je najbolje biti potpuno miran kada vas povuče vir. Treba sačekati da vas odvuče do dna i kada se nađete izvan struje, odbaciti se na gore. Jednostavno, zar ne? Naravno, poželjno je sve vreme održavati mirnoću i naravno, ne disati dok ste pod vodom.

Pošto nisam Ber Grils ili tako neki stručnjak za preživljavanje, čim me vrtlog povukao, udahnuo sam vodu punim plućima i prirodno, počeo da se davim. Znao sam da je gotovo čim sam počeo da haluciniram, priviđale su mi se lepe devojke dugačkih riđih kosa.

A posle toga samo mrak.

Probudio sam se kašljući i gušeći se. Grlo me peklo, oči su me bolele.

Polako sam se oslonio na laktove i dalje iskašljavajući vodu.

Osvrnuo sam se oko sebe.

Nalazio sam se na podu nečega, što je ličilo na stakleni zamak.

Oko mene su stajala nejasna obličja. Trepnuo sam nekoliko puta dok mi se nije izoštrila slika.

Prvo što sam video, bili su neki mali bradati čovečuljci. Visoki kao sedmogodišnje dete, ali kompletno prekriveni dugačkom i čupavom bradom. Gledali su me malim zlim očima.

Iza njih su stajale najlepše devojke koje sam ikada video. Dugačke riđe kose, uski strukovi, čvrste grudi, zaobljeni bokovi. Nosile su tanke haljine, koje su više raspirivale želju, nego što su sakrivale njihova zamamna tela.

„Dobro došao, mladiću“, začuo sam snažan glas. Pripadao je visokom i debelom muškarcu. Retka kosa mu je padala u trakama. Najviše su me opčinile njegove oči, donekle bljave i blago vodnjikave.

„Ja sam Vodeni car i ti si sada u mom carstvu.“

Glas mu je odzvanjao staklenom palatom .

„Mi retko primamo goste od svoje volje, ali moje drage rusalke su me zamolile da te ostavim u životu. Mnogo su mi slatke, pa ne mogu da ih odbijem.“

Pogledao sam ka devojkama. Sve su mi se osmehivale, a u njihovi osmesi su dovoljno govorili. Možda mi ne bi bilo loše sa njima? Mogao bih da ostanem ovde neko vreme. Sav sam se naduo od ponosa. Nije mi se dešavalo da grupa lepih devojaka želi da mi tek tako da svoje čari. Uputio sam im svoj najbolji zavodnički osmeh. Valjda se rusalke neće svađati oko mene? Moraćemo da napravimo neki raspored

Vodeni car me i dalje pažljivo posmatrao.

„Vidiš i sam da je ovde malo dosadno“, rekao mi je. „Zato su i neki od vodenjaka pitali da li bi mogli da te zadržimo.“

Sad sam već bio zbunjen. Krišom sam pogledao čupave i bradate patuljke.

Nelagodno sam se promeškoljio. Nije mi se svideo tok ovog razgovora.

„Ja kao savremen i plemenit vladar“, nastavio je Vodeni car, mašući rukama. „želim da svakome izađem u susret. Zbog toga ćeš ti, parnim danima biti sa rusalkama, a neparnim sa vodenjacima. Sad će vodenjaci lepo da te privežu lancem…“

U istom trenutku zgrabile su me brojne ruke. Otimao sam se pokušavajući da izbegnem zlu sudbinu.

Osetio sam kako me neko vuče za nogu.

To je bio mešanac, koji me pratio. Pogledao sam malo bolje i shvatio da stojim u reci u vodi do kolena i da me mešanac vuče nazad.

Dobro je, nisam bio zarobljen u staklenom zamku Vodenog cara. Neću biti seksualna igračka rusalki i vodenjaka.

Pas me i dalje vukao kao obali, što dalje od reke. Pametno neko kučište, možda bih

mogao da ga povedem sa sobom. Krenuo sam za njim.

Bacio sam još jedan pogled ka reci. Na sredini rečnog toka sam primetio ruku koja maše i, čini mi se, crvenkastu kosu, koja jedva viri iz vode.

slike – freenaturestock, designermikele, cocoparisienne,

Premijera priče, bila je na konkursu Krstarice, tema – Vrtlog…