Po starom običaju, uleteo sam u knjižaru kao bez duše, jer sam naravno, kasnio. Vođen sam filozofijom poslednji koji dolazi na posao i prvi koji odlazi (hm, ovo pravilo je na žalost mog savesnog karaktera rastegljivo). Jer ako sam plaćen (heh, plaćen) da radim osam sati, zašto bih u preduzećetu provodio osam sati i deset, petnaest minuta? To je onda cirka sat vremena nedeljno, koje bih poklanjao firmi. No, bilo kako bilo, upadam kroz bočni ulaz i prvo što sam primetio je nova mlađahna koleginica. Setio sam da je za juče najavljeno da ćemo dobiti neku novu obuku. Juče mi je bio slobodan dan, pa nisam ispratio događanja, a ništa nije pisalo ni na našoj vajber grupi, mora da je ova ta. Na prvi pogled lepuškasta, ali deluje zbunjeno kao dva ludaka u buretu, što bi rekao Sofronije. Nasmešio sam se ohrabrujuće, znajući da nije najlakše biti nov na nekom poslu. Neko na internetu je mudro rekao da je dolazak na novi posao, kao kad upadnete u seriju na sredini pete sezone. Devojka mi je uzvratila nervozan osmeh. Umalo se nisam sudario sa nekom tetkom sa rukama punih knjiga. Gledala me popreko kao da sam Nemac. Šta li je sa ovim ljudima danas, svi nešto nervozni? Radni dan je tek započeo, ne mogu da se odmah nerviram zbog drugih.
„Imate korpe na ulazu u knjižaru“, rekoh pokazujući palcem ka ulaznim vratima i produžio ka magacinu da se presvučem u radnu uniformu (majicu i košulju u tonu). Uz put sam mahnuo ekipi za kasom i pokazao im rukom da me upišu u virtuelnu knjigu dolazaka.
Dok sam preuzeo smenu, odradio ono što treba, već je prošlo neko vreme dok sam imao vremena da predahnem i na miru osmotrim knjižaru. Ponovo sam video onu tetku kako sa knjigama u rukama baza po prostoru. Ponašala se kao da radi ovde, dopunjavala je police, sređivala ih, potpuno mirno i predano. Šta se ovde dešava? Da nije i ona nova koleginica? Ili smo opet zapatili nekog ludaka? Koliko god paradoksalno zvučalo, knjižare privlače najrazličitije ljude.
Prošetao sam do Maje, koja se zabavljala nekim povratom knjiga.
„Je li, kakvi su nam ovo novi ludaci u dućanu?“
„Koji novi ludaci?“, upitala je zbunjeno i pogledala po knjižari. „Sve mi deluje normalno.“
„Pa ova tetka, koja se šetka po prostoru i igra se knjižara. Šta sa njom? Nova koleginica ili novi ludak?“
„Aaa, to je samo Natašina keva“, odgovorila je mirno i nastavila da pakuje knjige u kutiju.
Ništa mi nije bilo jasno.
„Ne kapiram. A ko je Nataša?“
„Ova malecka što nam juče došla kao obuka.“
„Dooobro“, započeo sam polako. „I? Kakve veze to ima sa gospođom? I što nam se ovde maje po knjižari?“
„Kako kakve veze ima? Ovde je da bude sigurna da je ovo dobro radno mesto za njenu kći, ali i da joj se nađe, ako mučena dušica naiđe na neki problem.“
Imao sam osećaj kao da mi je bacila ciglu u mozak. Razumeo sam reči, ali nisu imale smisla.
Samo sam gledao i treptao, ne znajući šta da kažem.
Maja me gledala nekoliko sekundi mrtva ozbiljna, a onda se zacenila od smeha.
Sad mi tek ništa nije bilo jasno.
„Da samo vidiš svoju facu“, rekla je brišući suze. „Znala sam da ćeš biti zblanut, zabranila sam svima da bilo šta kače po vajber grupi, da možeš sam da se upoznaš sa situacijom.“
Osmehnuo sam se nesigurno, bilo mi je smešno, ali i nije.
„Ček, ček, hoćeš da kažeš da malecka Nataša došla na posao sa kevom? Daj, ložiš me.“
„Jok. Zove me pre smene Slavica iz kadrovskog i kaže da nam dolazi nova radnica. Sjajno, rekoh, trebaju nam ljudi kao lebac. E, ali ima jedan mali problem. Načuljuila sam uši. Doći će sa majkom u smenu, kaže mi stidljivo Slavica. Ja slušam i ne verujem.“
„Mogu misliti“, progunđao sam.
„Priča Slavica da je mala bila i na razgovoru sa posao sa majkom i da je zapravo majka vodila glavnu reč. Prvo se bunila za platu, smatrajući da njena kći zaslužuje više. Da bi uz gunđanje rekla da će videti za sada kako ide, pa će ići sa ćerkom na posao neko vreme, da nju niko ne bi maltretirao i da bude sigurana da posao odgovara njenom detetu.“
„Izvini, a koliko to dete ima godina? Šest? Navikava se na vrtić?“
„Dvadeset i tri, završila je valjda neki faks sada“, odgovorila je otpijajući gutljaj kafe iz šolje sakrivene ispod pulta.
„O, sve im njihovo ludo, kakva je ovo boles’? A što lepo ne zaposlimo kevu kad je već tako vredna, a malu šutnemo?“, odmahivao sam glavom ne verujući šta slušam. „A što ih nisi malo opelevila, čudi me da ti ćutiš.“
„Ma, pusti ih, i tako će to trajati par dana, pa će obe otići, a i ne mogu da se raspravljam sa budalama. Na kraju krajeva, ima ovde valjda i neki šef na knjižaru, pa neka se ona bavi glupostima. Meni ni iz džepa ni u džep. I da, Slavica je naglasila da ni ja, a ni ti, ne praviimo nikakve ispade i da se ponašamo kao kultura.“
„Ah, pa naravno, mene je moja Šika učila kako da budem kultura“, odgovorio sam bezuspešno imititirajući Elzu, ženu na Žiku Pavlovića. „No, kad je nama pamet smetala? Nataša, dođi časkom, molim te!“
Devojka je stajala na drugom kraju knjižare, delujući poprilično pogubljeno. Maja je prevrnula očima i odmahnula glavom.
„Nismo se upoznali“, rekao sam pružajući ruku dok sam se predstavljao. „Dobro nam došla, nisi mogla da zapadneš u bolju knjižaru. Nego, Maja radi neki povrat, da li bi mogla da pomogneš i da nađeš jednu knjigu – Nijanse časti?“
„Hoću, ali ne znam šta je to“, odgovorila je odmahujući glavom.
„Opušteno, ne znaju ni mnogi drugi. Zbirka priča manje ili više poznatih domaćih autora. Zanimljivo ostvarenje. No, ne brini, tu smo da te vodimo korak po korak. Ovde ti je, kao što su ti verovatno već pokazali, komp za zaposlene. Ukucaš naslov u našu bazu, čisto da vidiš da li imamo na stanju, a zatim u opisu vidiš gde se nalazi ili gde je u štekovima. A zatim na našem sajtu ili na guglu i vidiš kako izgleda knjiga i eto.“
Nisam ni izgovorio rečenicu, kad je ona tetka prišla kompu i počela da kucka.
„Evo, sad ćemo“, rekla je.
„Izvinjavam se gospođo, šta to radite?“, pitao sam. Maja me ćušnula, nogom i uzdahnula. Pravio sam se Toša.
„Kako šta radim? Pa tražim knjigu“, odgovorila je gospođa.
„Ne razumem“, nastavio sam. „Zašto vi tražite knjigu i ko ste vi?“
„Ja sam Natašina majka i tu sam da pomognem detetu da se lakše snađe na poslu“, nadmeno je odvratila.
„Lepo je to, ali i dalje ne razumem?“
„Kako? Pa tu sam da joj pomognem da se lakše prilagodi. Ona nikad do sada nije radila.“
Podigao sam obrvu i pogledao Maju, slegnula je ramenima.
„Koliko sam shvatio, firrma je zaposlila vašu ćerku, a ne vas?“
„Jeste, ali rekli su da ema problema, fina neka žena kod vas u direkciji.“
Prevrnuo sam očima na opis Slavice, kao fine žene.
„Vaša kći je zdrava, prava, nema nekih smetnji u razvoju?“
„Bože sačuvaj“, odvratila je skoro uvređeno.
„Pa da, završila je i fakultet, zar ne? A koliko mogu da primetim, ovako ovlaš, i fizčki deluje u redu“, dodao sam odmeravajući devojku upadljivije nego što imam običaj. I majka i ćerka su pocrvenele svaka iz svog razloga. „I ti misliš da je Nataša fizički ok?“, okrenuo sam se ka Maji.
„Ono, nisam muško, ali ne bih rekla da joj nešto fali“, složila se, držeći šolju sa kafom.
„Nije moje da vam pričam, ali kći vam je odrasla i najbolje za nju, za vas , ali i za sve nas prisutne, je da je pustite da se sama snalazi. Ovde uz sve mane nije rđavo radno mesto, mogao je prvi posao da joj bude mnogo gore mesto, i mi smo tu da pomognemo da se snađe oko posla. A ako joj zatreba majka, imamo kevu“, pokazah na Maju na čijem licu se ocrtavao Budin mir. „kako je već naziva sva ova mlađarija u knjižari. Nego, ako baš mislite da je ovde ratna zona, idite do našeg kafića, Saša će vam napraviti neku lepu kafu, na naš račun. Vi sedite tamo, pijuckajte kaficu, osmatrajte situaciju, čituckajte neku knjigu i dozvolite ovde prisutnima da vode računa o vašem detetu, kome je vreme da se malo sretne sa svetom oko sebe. A i zamislite da se pročuje, da majka mora da ju prati na posao, pa mučena se nikad neće udati.“
Tetka je samo otvarala usta kao riba na suvom.
„Kako se usuđuješ tako da pričaš sa mnom?“
„Ako vam se dopada, možete slobodno da se javite onome ko vas je poslao ovde, moje ime vam je ovde“, pokazao sam na pločicu zakačenu za košulju. „a sad, ako biste nas pustili da zaradimo naše skromne plate, bio bih vma zahvlan. Majo, hajde deder, nađi neko lepo mesto u kafiću za gospođu majku, a Nataša i ja ćemo da završimo taj povrat.“
Pogubljena u vremenu i prostoru, gospođa majka je otišla sa Majom, a Naša i ja smo lagano krenuli u potragu za knjigama.
Sutradan smo Maja i ja dobili poziv da se javimo u centralu pre dolaska u smenu. Tamo su nas dočekali i Slavica i Goran. Palo je ozbiljno ribanje uz primedbu da nismo mi nadležni da određujemo ko će raditi u knjižarama i da ako dobijamo dva radnika po ceni jednog nije na nama da se mešamo. Nakon razmena kurtozanih, ali vrlo emotivno nabijenih rečenica (u čiji sadržaj ne bih ulazio sada, ali ni jedna strana nije spominjala otkaz, znajući koliko zavisimo jedni od drugih), otišli smo u knjižaru. Istini za volju, pritisak nam je otišao u nebo, ali nismo gume da brinemo zbog pritiska. Utešno je i to što smo Goranu i Slavici nagurali još veći pritisak. On je, kako kažu, poverljivi izvori uspeo da se smiri tek posle trećeg viskija. Cenim da ih nećemo viđati neko vreme u Knjižarici.
A u prostoru nas dočekala Nataša, koja je razgovarala sa nekim od kupaca..
„Gde ti je majka?“, upitao sam osvrćući se.
„Ostala je u kući, rekla je da ima nešto da završi. Obećala sam joj da ću paziti šta da radim i rekla je da vas dvoje smatra odgovornim dok sam u knjižari.“
Maja i ja smo se pogledali i otišli da obučemo radne uniforme. Novi radni dan je počeo i ko zna kakve izazove će nam doneti. Ljudi defintivno najbolje uče kad dobiju malo po prstima.