Most

Sećam se jedne davne letnje večeri. Imao sam nekih sedamnaest  godina i nije mi bilo teško da vikendom uveče odem u susedno selo, Ribare,  udaljeno nekih deset kilometara. U mom selu, Krušaru, je bilo jedno mesto gde su svi izlazili i smatrao sam da je mnogo bolji provod u tom drugom mestu. Da budemo iskreni, nije ni tamo bio nešto mnogo interesantije. Muzika je bila jednako odvratna, ali je bar bilo više ljudi sa kojma sam bio na sličnoj talasnoj dužini. Sve nas je vezivala ljubav ka rokenrolu, pa se dešavalo da neko iznese gitaru i onda bi sve bilo u redu. Bilo je tu i trave i piva, ali pošto sam bio protivnik bilo kakvog uticaja na svest, nisam ništa uzimao. Bilo mi je važno samo druženje.

Tako je bilo i te večeri. Negde oko ponoći, nakon prijatno provedenog vremena,  sam sa još dvojicom drugova krenuo ka kući. Bilo je leto, bili smo mladi i znali smo da ćemo sigurno ustopirati neki prevoz. A na kraju krajeva, ako nas niko ne poveze, nema veze. Uz priču i smeh, stići ćemo brzo.

Noć je bila prijatna i mi smo korak po korak došli do kraja sela Ribara, a nigde prevoza.

Na samom izlazu iz sela nalazi se most preko Morave. Mnogo ljudi je pričalo da je on središte neobičnih pojava u kraju. Policajci, koji su godinama čuvali most, su pričali takve priče da čovek osedi od straha. Iako sam mislio da su to priče za malu decu i dokone babe, nisam baš bio potpuno ravnodušan. Svaki put kada bih ga prelazio noću, jeza mi je klizila niz kičmu. Čak i sada kada sam bio u veselom društvu.

Još petnaestak metara i stižemo do krivine u desno, koja izlazi na most.

Iz suprotnog pravca je preko mosta nama u susret išao auto.

Međutim, zasutavio se baš na samom početku mosta. Pošto se tu nalazila napuštena kućica okružena gustim žbunjem, videli smo samo automobilska svetla koja su blješatala desetak metra ispred nas.

Začuli smo muški glas.

– Devojke, hoćete da vas povezemo?

– Ne, hvala, mi smo odmah ovde na početku sela. – odgovorio je prijatan ženski glas.

– Sigurno ne želite vožnju?

– Da, Stvarno nema potrebe. Živimo na početku sela.

Auto je prošao pored nas i u njemu su se videle samo dva mladića.

Kopkalo nas je ko su te dve devojke koje se, same u ovo doba, pešice vraćaju kući i požurili smo da ih vidimo.

Stigli smo do mosta za nekoliko sekundi i tu nas je sačekalo iznenađenje.

Pun mesec nas je obasjavao i videlo se kao po danu.

Most je bio prazan.

Osvrtali smo se levo-desno, ali bili smo sami.

Nisu mogle da prođu ispred nas, nisu mogle da pređu most, nisu mogle nigde da se sakriju.

Jednostavno, nije ih bilo.

U tom trenutku mi se krv sledila.

Možda ima nešto i u pričama za malu decu i dokokone babe. Ali sada je kasno da čovek pametuje.

Šta sad?

Kako da pređemo most?

Da li možda da se vratimo, pa da probamo da uhvatimo prevoz iz centra Ribara?
Pošto nismo imali pametnije rešenje, odlučili smo da pređemo pešice preko mosta.
Raširili smo ruke, da bi svako od nas formirao krst. Verovatno je glupa ideja, ali bolju nismo smislili.

Krenuli smo korak po korak. Noge su mi bile teške, kao da su od kamena. Hladan znoj me celog oblio.

Jedva smo se usuđivali da dišemo, pogledi su nam bili prikovani za kraj mosta. Nismo se usudili da se pogledamo iza sebe. Ne bih se okrenuo ni za svo blago ovog sveta.

Srce mi je udaralo toliko jako da sam pomislio da ću dobiti infarkt.
Mic po mic, stigli smo do kraja mosta. Čim smo došli do kraja, počeo sam slobodnije da dišem.

Maltene čim smo prešli most,  naišao  je tip koji nas je odvezao kući.Nije nam bilo do priče, te smo sva trojica odlutali u mračne misli

6 thoughts on “Most

  1. ja sam jednom (u uilici nije bilo struje, tačnije u celom gradiću u kome sam odrasla) bila sigurna da je ispred mene svetlo od NLO…moje razmišljanje (*bio je sneg inače) je bilo ovako: jej, vanzemaljci!!! da li da uletim u kanalče? da li? u sneg da se zavučem! ala je uzbudljivo! umreću od straha!!! neću ! neću bežati! idem pravo prema njima, hrabro, pa šta bude (Aleksandra u epizodi Mars napada)inače je bio automobil sa izazito jakim svetlom koje je paralo put, a on je izlazio iz poprečne ulice…još sneg…nigde nikog. nema zvezda..,

    1. Život piše SF i horor priče. 😀 Inače, ovo je stvarna priča iz moje mladosti. Sigurno je bilo i neko logično objašnjenje, ali ga tada nisam našao, pa je ostala pričica za „Treće oko“… 😀

          1. pa dobro. sve može da bude inspiracija. nekad samo osećaj, nekad sitnica, a nekad stvarnost kakana

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: