Kula od peska

 

Igra slučaja je želela da se zaglavi ovde. Auto mu se pokvario u pustom selu na obali mora. Kada je izašao iz automobila, Marko jednostavno nije uvideo razlog da nastavi put ka mestu, koje je ranije nazivao kućom. Tamo nije bilo nikog ko bi ga čekao ili mu se obradovao.

Nije bio siguran zašto je izabrao baš tu plažu. Možda zbog sitnog peska kojim je bila pokrivena. Možda zbog nepristupačnosti, pa ni lokalci nisu često dolazili. Jednostavno se činilo da je to pravo mesto za biti.

Sedeo je na plaži, gledao ka pučini, jeo na plaži, spavao na plaži, odlazio bi samo do prodavnice sa vremena na vreme da kupi najosnovnije i bez zadržavanja se vraćao na svoje mesto na plaži. Povremeno bi razmenio reč, dve sa slučajnim prolaznicima, ali i to samo ako bi se ovi njemu obratili.

Jednog dana, Marka je pokrenuo nepoznat nagon. Ceo dan je proveo u pravljenju peščanog zamka. Nije bilo lako, zidovi su se se često urušavali, kule su padale. Ipak je prošlo više od četvrt veka kako se poslednji put igrao u pesku. Kada je pala noć, gledao je u svojih ruku delo. Zamak i nije preterano uspeo, zidovi su bili različitih debljina, kule krive, jedino je bio veoma ponosan na izgled centralne kule. Kako god bilo, bolje nije znao. Iscrpljen, zaspao je u samoj blizini zamka.

Te noći, probudio ga je neobičan zvuk. Nalik hučanju talasa, samo mnogo jači. Osvrnuo se oko sebe, okruženje mu se činilo poznatim, ali opet, nije bio sasvim siguran. More se činilo većim i moćnijim.

Pogled mu je privukao masivan zid. Iznenadio se kad je shvatio da je napravljen od peska.

Talasi su bili ogromni, skoro dvostruko viši od čoveka. Uz snažan huk prelivali su se preko zida i u svakom povlačenju ga okrnjivali.

Nije mu bilo jasno kako je moguće da postoji peščani zamak ove veličine. Najviše ga je brinulo kako je on dospeo ovde i gde je to ovde.

Iz misli su ga prenuli uzbuđeni glasovi.

„Moramo brzo na južni zid, voda prodire.“

Naišla je šestorica mladića obučenih u lagane tunike boje vlažnog peska. Svi su bili plavokosi, vitkih tela i čvrstih mišića. Prišli su zidu i golim rukama nabacivali pesak na pukotine. Ma koliko da su se mladići trudili da obnove zid, posao im je bio uzaludan. Nakon svakog udara talas, osuo bi se još malo. Međutim, to je bilo opasnije nego što se činilo u početku. Iznenadni talas ih je poklopio i uz deo zida odvukao u more i jednog od mladića. Ono što je Marka najviše zapanjilo, je nedostatak bilo kakve reakcije ostalih. Niko nije ni trepnuo, samo su dalje nastavili sa svojim poslom, dok su im se mokra tela presijavala na mesečini. Marko se trudio da zapazi potopljenog mladića, nigde ga nije bilo. Dok je razmišljao da li da se baci u podivljalo more, talas je odvukao još jednog. Uzaludni posao je nastavljen i dalje, bez prekidanja.

Marko je zakoračio u vodu, ali ga je jedan od preostalih mladića povukao za ruku. Marku se činilo kao da mu je šmirgla prešla preko ruke.

„Nema svrhe. Oni su već ispunili svoju sudbinu. Kraljica je naredila da te dovedemo do nje. Pođimo.“

Uz oklevanje, Marko je krenuo za mladićem. Iako su hodali po vlažnom pesku, mladić nije ostavljao tragove. Nisu odmakli ni nekoliko metara, kada je talas odvukao dvojicu branitelja zida. Preostali mladić je nastavio svoj posao, kao da je sve normalno.

U kakav sam ovo košmar upao?, pitao se Marko dok je sa svojim pratiocem ulazio u zamak.
Jasno je bilo da je građevina napravljena nevešto, zidovi su bili različitih debljina, kule krive, jedino je centralna kula urađena sa nešto više veštine. Da nije znao bolje, Marko bi pomislio da ga je napravilo neko divovsko dete.

Zamak je bio ispunjen užurbanom vrevom njegovih stanovnika. Svi su bili slični izgledom, a povrh svega, svi su bili veoma mladi.

Napokon su stigli do centralne kule. Popeli su se do vrha i ušli u prostranu prostoriju, spartanski opremljenu. Stočić, krevet, nekoliko stolica. Tek kada je ušao u sobu, Marko je shvatio da je i sav nameštaj napravljen od peska.

„Doveo sam ga, kraljice“, progovorio je Markov pratilac.

„Koliko još imamo?“, baršunsti ženski glas je upitao.

Marko je tek tada primetio devojku koja je stajala uz prozor i gledala ka nemirnom moru.

„Ne više od nekoliko minuta.“

„Biće dovoljno. Hvala ti, idi da ispuniš svoju sudbinu.“, odvratila je uz blag osmeh i okrenula se ka njima.

Marko je opčinjen posmatrao kraljicu peščanog zamka. Mlada, lepa, dugačke kose koja je okvirivala zanosno telo. Ali ono što je Marka najviše privuklo, bile su njene oči. Tamne kao dubine okeana, oči koje su videle i znaju mnogo.

Prišla je Marku, uhvatila ga za ruku i posela  na jednu od stolica.

„Znam da imaš mnoga pitanja, ali sada ćuti i slušaj, jer nemam mnogo vremena.“

Uspeo je samo da ćutke klimne glavom.

„Mi živimo na granici između ovog i drugih svetova. Kažnjeni smo jer smo se života odrekli bez borbe. Zato imamo kaznu ili zadatak, da branimo naše kule od peska do poslednjeg trenutka. To se ponavlja sve dok naš greh ne bude dovoljno ispran. Zahvaljujući tebi, mnogi od mog naroda će nastaviti svoj put. Ja, kao kraljica, imam veći dug, ali znam da ću jednom preći na drugu stranu. Samo kada ima dovoljno kula. Ovo je pusto mesto i samim tim tvoja pomoć, iako nesvesna, je veća. Hvala ti na tome, možda ćemo se opet sresti, ali za sada je kraj.“

Približila se Marku i nežno ga poljubila, osetio je žmarce koji su mu protresli telo. Usne su joj bili kao najfinija šmirgla, ali to je samo pojačalo doživljaj. Nikad do sada nije osetio poljubac nalik ovom.

Marko je otvorio usta da nešto kaže, ali stravično hučanje,a zatim i ogroman talas su prekinuli sve.

Probudio se usta punih peska i sa jakim sećanjem na najčulniji poljubac koji je iskusio.

Od tada, svakog dana je pravio novi zamak u pesku. Meseci i godine su prolazile, a on je dan za danom, pravio novi zamak, na obazirući se na podrugljive kometare meštana.

Sve dok na plaži nije osvanuo najlepši zamak koji su meštani ikada viđen. Neki su tvrdili da su videli Marka kako u sred noći ulazi u more.

Nikad nije izašao.

Deca su govorila da sa predivnom devojkom sedi u zamku, ali su se odrasli samo nasmejali na to i odmahnuli glavom.

16 thoughts on “Kula od peska

      1. pa i je i nije: ima puno ljudi koji pišu a nisu baš pismeni – mene to čudi, ali tako je, mislim, nisu pismeni u elementarnom smislu pravopisa i gramatike

        1. Trudim se koliko mogu. Ali baš što se tiče ove priče, dobio sam kritiku da imam gramatičke greške, mada nisam uspeo da ih primetim. Baš zato mi se tvoj komentar izuzetno dopao… 😀

    1. Ranije sam mislio da je humor moje polje(po ugledu na Kišona), i uglavnom tako i pišem. Povremeno me zakači i neka „ozbiljna“ priča…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: