Zadatak po meri

„To je zadatak kao izmišljen za tebe. Mogla sam da pošaljem druge agente, ali ti si mi bio prvi i jedini izbor. Svako drugi, ne bi bio ni blizu, ni čovek, ni Morfanac, ni android, ni humdroid[1]. Teret je veoma vredan, zato će tvoj put biti najtajnija od svih tajnih tajni. Naravno, i više nego mas’an ček te čeka ako sve odradiš kako treba, u šta uopšte ne sumnjam. Jer, ko bi mogao bolje da se snađe, ako ne Teri, savršeni humdroid?“

„O za ime Boba, kako sam samo mogao da budem tako naivan?“, gunđao je Teri sebi u bradu. Kako je samo mogao da pomisli da Džejn, direktorka sankturijanske Agencije za kontrolu vremena i prostora, nema neke skrivene namere.

Teri je znao da bi možda i prozreo Džejninu zamku i odbio poslovnu ponudu, uprkos stvarno i više nego mas’nom čeku, samo da tog trenutka nije bio u posebno mračnom raspoloženju. Već neko vreme nije imao stalan posao, jer iako se čini kao idealan kandidat za mnoge pozicije, humdroid čiji je mozak veći od planete, je samim tim beskrajno pametniji od svakog šefa, što u konačnici nije dobro. Dosta mu je bilo da bude potrčko za razne niže organizme. A da bude svoj šef i ima podređene koji ne razlikuju spajalicu od teorije struna, i ostalog ribolovačkog pribora, takođe nema smisla. A i jasno je da ni potencijalni klijenti ne žele da unajmljuju nekog toliko pametnog. Povrh svega, Zoričina karijera je buknula i kao za inat je sama otišla na neki intergalaktički medicinski skup. Teri je znao šta se tamo dešava, ultra giga mega luksuzna odmarališta, najprobranija pića i svi oni medicinari, koji su listom svi sišli sa modnih pista i kastinga edukativnih filmova za odrasle. Jasno je kakva se edukacija vrši na tim mestima. Zorica mu je rekla više puta da je najobičniji primitivac, i da je previše povukao mentalitet sa njene rodne planete, Zemlje, preciznije iz balkanske regije. I onda je jasno zašto nije bio u stanju da na prvu prozre Džejninu zamku. Kad je potpisao ugovor, onda više nema izvlačenja. Priča se po galaktičkim kuloarima da je i svenečastivi sklopio ugovor sa Džejn i da se sada opija po najgorim bircuzima iz očaja, jer još uvek nije uspeo da se spasi sitnih slova u ugovoru.

I eto, trenutak slabosti i sad je tu gde je.

Uzdahnuo je čisto teatralnosti radi, jer njegov humdoidni orginizam nije zahtevao disanje samo po sebi, više je stvar šminke da odaje životnost.

Nastavio je da hoda kroz trošne hodnike. U celom poznatom i nepoznatom svemiru sigurno ne postoji predmet, koji bi sa više optimizma mogao da se naziva letelicom. U odnosu na ovu šklopociju, papirni avion one braće Rajt je bio vrunac svemirske tehnologije.

Ako Bob da, valjda ću preživeti ovaj let, samo da stignemo gde smo krenuli.

Bio je usamljen na brodu, ako se ne računaju servisni roboti, kantolike mašine na majušnim točkićima. Prošao je pored grupe malih servisnih robota, koji su piskutavo išli levo desno, dok su se oko njih uvijale pantljičare od papira. Digao je ruke od toga da čita šta piše, zato što je uvek bila samo jedna poruka Teri, ti si naš Bob. Ko, za ime Boba, još uvek koristi poruke ispisane na paprinim trakama? Koliko izbacuju tog smeća, možda su njihova cilindrična tela i ispunjena samo papirom, bez ikakve druge korisne elektronike.

Napokon je stigao do terentog dela. Mahinalno je pritisnuo dugme za otvaranje i onda nekoliko trenutaka čekao da se vrata otvore.

Ništa.

Pritisnuo je ponovo dugme.

Opet ništa.

Ah, da. Prokleti brod. zavukao je ruku desno od vrata i povukao ručicu, oba vratna krila su se povukla u stranu uz vvvuuuuuššššš zvuk. Kakve stipse, mogli su da stave ručicu normalno kao svi drugi, a ne da mi tu glume automatske sisteme.

Teri je samo odmahnuo glavom. Zastao je ispred vrata iza kojih se nalazi vredan brodski teret. Čim se prevozi ovom, nazovi letelicom, jasno je koliko vredi. I ako se raspadne tokom leta, verovatno niko neće žaliti.

A gde sam tu ja?, pitao se Teri.  Jer ako Džejn ne žali propast tereta i broda, možda me namerno i namamila u ovaj posao? Možda želi da me se reši, jer vrlo dobro znam ko je ona bila pre nego što je postala direktorka Agencije za kontrolu vremena i prostora. Kako ranije nisam mislio o tome?

Možda imam previše ljudskih osobina, pa sam postao suviše paranoičan? Moraću da smanjim nivo senzitivnosti.

Otvorio je vrata, ponovo sa ručiom, koja je ovog puta bila sakrivena iznad istih. I ova su se otvorila uz vvvuuuuuššššš.

Za ime Boba, pomislio je nesrećno dok je posmatrao prizor pred sobom.

Kloačijanski dvanestokloakanalni puzač je bio veličine rasnog nosoroga i obično obitava u smrdljivim močvarama rodne planete, koja je proglašena za najsmrdljivije mesto u poznatom svemiru. Samo retki imaju volju ili dovoljno dobre maske da na tom mestu izdrže duže od nekoliko minuta. Smrad je toliko jak da čak i robotima korodiraju kola od smrada. Zbog toga je nepoznato da li stanovnici planete imaju ikakvu upotrebljivu vrednost. Teri je bio upoznat sa tim opštim podacima i sve vreme se pitao da li je Džejn pronašla neku upotrebnu vrednost puzača, o kojoj ne želi ni sa kim da priča.

Problem je bio u tome što je na matičnoj planeti živeo u močvarama ispunjenim školjkočetkarima, hrapavim organizmima veličine golf loptice, koji su savršeno čistili njegov dvanaestokloakanalni sistem. U uslovima transporta nije bilo moguće obezbediti toliku količinu školjkočetkara, bar mu je tako Džejn rekla, te je puzač hranjen intravenonzno, ali je čišćenje dvanaestokloakanala moralo biti obavljeno ručno. U protivnom, puzač bi eksplodirao, a Teriju je bilo jasno ko bi morao da očisti brod. Čak i da mu nije bilo jasno, sve je pisalo sitnim slovima ugovora.

Navukao je zaštitno odelo i dodatne rukavice do ramena, koje koriste samo veterinari kad ispred sebe imaju govedo i kad zavlače ruke tamo gde sunce ne sija. U puzačevom slučaju, (njegova planeta je i tako stalno u polu mraku, zbog očiglednog smrada koji obavija celu planetu žućkastom izmaglicom) je bilo jasno da tamo sunce nikad ne sija niti želi da sija.

Pristupio je neprijatnom poslu, zavlačeći ruke duboko, skroz do ramena, u dvanaest kloakanala. Uprkos zaštitnom odelu i rukavicama, osećao je kao mu trepere čipovi. Odčepljivao je kanale jedan po jedan, dok se sadržina uz bljućkavi zvuk širila oko njega. Posle više od pola sata završio je sa poslom. Skinuo je rukavice i ubacio ih u kantu. Prihvatio se creva i dobro isprao zaštitno odelo vodom. Naravno da je ovaj brod takva kanta da nema ni ultračišćeću komoru, nego mora ovako primitivno da se pere.

Živote, ko će izdržati još deset dana?

Dani su mu prolazili jednolično, čišćenje dvanestkloakanalnog puzača dva puta dnevno, bezuspešni pokušaji da servisne robote izprogramira da igraju formacijski ples. Raspoloženju nisu pomogle ni Zoričine slike u društvu bogolikih lekarčića. Fermentirao je i alkohol od onoga što je nalazio na brodu, ali bez ikakvog uticaj po humdroida. Mada, ona brlja, koju su pravili Mirkovi rođaci iz Žutilovke mu je ozbiljno palila kola.

Napokon je stigao na Sankturiju.

Dok su roboti iskrcavali dvnaestokloakanalnog puzača, primetio je brod, koji je bio poslednja reč tehnologije, kako iskrcava svoj teret – desetine puzača u komormama ispunjenim muljevitom tečnošću. Bio je zbunjen pred prizorom.

Istovremeno, morfanka Džejn se približavala Teriju zavodljivo lelujajući svojim izrazito proporcionalnim oblinama. Svi oblici života u okruženju nisu mogli da skinu zadivljene poglede sa nje.

Da nije gajio toliko prezir prema Džejn i da nije znao kakva je zmija, možda bi čak i pomislio da je direktorka Agencije za kontrolu vremena i prostora privlačna.

„Šta je ovo?“, pitao je Teri.

„Kontignet puzača koji je dopremljen po mom naređenju. Izgleda da bismo mogli da iskoristimo njihove kanalne izlučevine kao bazu za najsavršenije preparate za negu tela. Biće to pravi međugalaktički bum, lova će se slivati u transporterima, a ja ću biti na čelu svega toga. Ne treba da ti kažem da će sve te žene, muškarci, šta god, biti moja poluga u kontrolisanju njihovih muževa, žena, ljubavnika. Eto, neki osvajaju samo ognjem i laserom, moj pristup je osvajanje lepotom“, odgovorila je nahajno.

„Ali, ali, ali…“, zablokirao se humdroid Teri. „Ako si uspela da ih dopremiš ovoliko u ovom brodu po cenu ogromnih troškova, zašto sam ja morao da letim u onom mrtvačkom kovčegu, da sam čistim puzača?“

„Dragi moj, Teri, pa kako još uvek nisi shvatio?“, nasmejala se Džejn, dok je mazno prešla šakom preko Terijevog lica, na šta se ovaj trgnuo s gnušanjem. „Pa, radi beskrajne zabave i užitka. Prostor sa puzačem je imao nekoliko kamera i beskrajno sam užvala gledajući te kako se mučiš. Najlepših sat vremena svakog dana tvog putovanja, nisam propustila ni minut. Prepametni i preotentni humdroid Teri, sa mozgom većim od vasione, zavlači ruke u puzačeve kanale. Žao mi je što tvoje putovanje nije trajalo duže, ali nema veze, imam sve snimke, pa mogu da ih puštam u trenucima dosade i depresije. A lova koju si dobio za transprt je samo kap u moru u odnosu na ono što će mi tek stići. A i da mi propadne posao, kao što neće, vredelo je samo zbog zadovoljstva koje će mi pružiti snimci tvog poniženja.“

Teri je samo otvarao i zatvarao usta poput ribe na suvom. Uprkos beksrajnoj inteligenciji nije znao šta da odgovori, kako da reaguje. Samo se okrenuo i bez reči krenuo da potraži prvi let ka kući.

„Hvala ti Teri na svemu, srce si. Zvaću te kad opet budem imala neki posao za tebe“, dobacila je Džejn. „I pozdravi Zoricu, čujem da se odlično provodi na onom intergalaktičkom medicinarskom skupu.“

Dok je odlazio, Teri je mrmljao psovke na svakom jeziku koga bi se setio.

 

[1] Humdroid – humanoidni android, op.aut.

 

 

Priča je pisana za zbirku Regia fantastica 12