Višak ili ne?

„Kad već pričamo o tome, jednostavno ne mogu da se odlučim.“

„Jasno, potpuno se slažem sa vama, čovek retko razmišlja o tome.“

„Da, ali evo sada, kada pričamo, ni sam ne znam. Vidite moje ruke, one mi trebaju, ipak od njih živim, pošto, kao što sam već rekao, radim u održavanju.“

„Razumljivo“, odvratio je.

„Opet, noge su mi takođe neophodne za lakše obavljanje posla, stalno sam u pokretu.“

Samo je klimnuo glavom.

„Oči su mi podjednako potrebne, moram da vidim šta radim.“

„Jasno.“

„Tako je i sa sluhom, često čujem problem, pre nego što ga vidim“, nastavio sam da nabrajam.

„Govor?“, pitao je.

„Čovek bi pomislio da mi ne treba, ali često moram korisnicima da objašnjavam kako da preduprede buduće probleme ili da pravdam svoje troškove ili nešto treće.“

Sedeo je i duboko razmišljao.

„Jasno mi je da ste u velikoj nedoumici. Težak bi to bio izbor za svakog.“

Nemo sam se složio, lomeći prste.

„A šta mislite o nekim unutrašnjim organima?“

„Nije da nisam pomišljao, ali opet, premišljam se.“

„Mislite da vam je svaki važan?“, brižno je upitao.

„Baš tako, svaki mi je neophodan za normalno funkcionisanje“, odvratio sam češkajući se po glavi.

„Možda neki od parnih?“, učtivo je predložio.

„Kad ste već spomenuli, pali su mi bubrezi na pamet, ipak ih imam dva, ali opet. Nisam baš siguran, znate, zdravlje mi baš nije idealno, ne smem da rizikujem suviše. Deca su mi još uvek mala, supruga nema posao.“

Sedeli smo u tišini, obojica napregnuto razmišljajući, kako da iznađemo najbolje rešenje.

Gledao sam oko sebe. Prijatno uređena kancelarija, obložena drvetom. Sve vreme se iz sakrivenih zvučnika čula opuštajuća muzika.

„Koliko ste vi ono tražili?“, upitao je i zatim pogledao u ekran. „Ah, da, i nije naročito visoka suma. Možda bi ipak mogli da razmislite još jednom, možda samo jedno oko ili uho?“

„Ma ne, ne mogu, nikako…“, odvratio sam, a onda sam se setio.

Sedeli smo i ćutali, a onda sam teška srca progovorio.

„Nešto razmišljam, možda bi mogao da…“, naglo sam ućutao, ne mogavši da izgovorim do kraja.

„Da?“, znatiželljno je upitao.

Nelagodno sam pogledao na dole, pratio je moj pogled.

„Hm… To se može srediti, mada i nije na nekoj ceni. Osim, ako nije nadprosečne veličine?“

„Ne, nije“, stidljivo sam odgovorio.

„Da možda nije izuzetno mali ili deformisan na neki drugi način?“, hladno je upitao.

„Ne, nije“, postiđeno sam odgovorio. „zapravo je prosečne dužine.“

„Onda taj organ otpada, oprostite mi na igri reči“, nasmejao se blago.

„Taj organ, koji želite da ponudite je prva stvar, koju mnogi muškarci nude na početku. Postoje modeli, koji su relativno jeftini, izgledaju kao da su prirodni, ali su mnogo funkcionalniji. A pošto većina ima komade prosečne dužine, onda su bezvredni, ma šta mi muškarci mislili o njima.“

Zapanjeno sam ga gledao.

„Nemojte tako da me gledate“, odvratio je. „Evo ja sam čim sam bio u mogućnosti, zamenio moj sa biomehaničkim modelom. Supruga mi je vrlo zahvalna na tome“. Počešao se po međunožju.

Bio sam očajan, više nisam imao šta da ponudim.

„Znam šta bi moglo. Ima jedan organ, koji niste spominjali, ali mislim da bi mogli sa njim da završimo celu priču. Istini za volju, dobili bi nešto niži kredit, ali opet i to je bolje nego ništa. Mnogi naši klijenti se odlučuju baš za taj, jer smatraju da im je najmanje potreban. Zato je iznos, koji možemo da vam ponudimo relativno nizak“, mirno je rekao posle nekog vremena.

Obasjao me zrak nade. Koji li je to organ?

„Imam samo par pitanja“, nastavio je bankar. „Da li imate nekih umetničkih sklonosti ili nekih specijalnih talenata?“

„Ne baš“, odvratio sam.

„Da li možda uživate u knjigama, pozorištu, bioskopu?“

„Ne baš, da budem iskren, obično volimo da gledamo rijalitije na televiziji.“

„Onda je to vrlo dobro. Možemo da ponudimo zamenu za vaš mozak. Ugradićemo vam biomehanički čip.“

„Ne znam koliko je to pametno, ipak mi se čini da mi je mozak veoma bitan.“

„Ma, to su predrasude. Kontrola rada unutrašnjih organa, kontrola govora, vida, sluha, sve to može da obavlja jedan kompjuterčič.“

„Uh, ne znam baš.“

„Ali vidite. Budimo realni. Taj organ vam i nije toliko neophodan i tako ga slabo koristite, zar ne? Njegov nedostatak vas neće ometati u poslu i životu.“

Ćutao sam.

„Dobra je stvar što je mozak poprilično nekorišćen, ali pošto je kod većine ljudi takav, onda im, na žalost,cena i nije suviše visoka. Da ste umetnik ili da imate neke specijalne talente, cena bi bila neuporedivo viša. U svakom slučaju, ako baš poželite, možete kasnije da kupite isti takav po vrlo povoljnim uslovima. “

Razmišljao sam napregnuto šta da radim.

„A posle se možda odlučite za oko ili još bolje oba i rešite mnoge vaše probleme.“

„Mislite? Toliko bih dobio za oči?“

„Da. Znate da je trend kod najbogatijeg sloja stanvništva da koriste samo organske proizvode. Ništa biomehanika. Vi imate lepe oči, za taj par biste mogli da dobijete dobru cifru. Ugradili bi vam biomehaničke oči, možda lošijeg dizajna, ali zato apsolutno funkcionalne i bolje nego vaše prirodne. A isto važi i za ostale organe i čula. Treba da iskoristite organski trend. Ušparate na dizajnu, ali dobijete na funkcionalnosti i više vam ostane. Znate, školovanje dece, može biti veoma skupo, a opet, dečiji organi dostižu izuzetno visoku cenu, možda bi mogli…“

„Ne, nikako, učiniću sve što treba da samo da moja deca imaju bolju budućnost. Uzeo bih sada manji kredit i daću moj najnepotrebniji organ, a za ostalo ćemo videti.“

„Nema problema“, odgovorio je bankar, smeškajući se.

Izašao sam iz banke srećan, što sam dobio bar neki kredit. A taj organ, nije ni važno, a i što čovek kaže, nije mi ni bio preterano funkcionalan. Bolje da uzmem bar nešto, nego da mi stoji džabe.

 Priča se premijerno pojavila na takmičenju Krstarice na temu Privremeno rešenje

slike – aytuguluturk, slon_dot_pics, tookapic, NikolayFrolochkin,