Al’ mu Čuče zavuče

Nedavno se okupilo društvo na čašici razgovora. Jedna reč povlači drugu i svi smo veselo ćeratali, zalivajući grla vinom, domaćom rakijom, sokom ili kome je šta prijalo.

Kako to obično bude kada je društvo razdragano i veselo, skakali smo sa teme na temu. U nekom trenutku dotakli smo se estradnih ličnosti.

Neko je spomenuo čuvenog i izuzetno popularnog pevača, živopisnog nadimka – Čuče.  Uspevao je godinama unazad da se održi pri vrhu estradnog neba. Bilo je nekih koji su voleli njegovu, muziku i drugih, koji su prezirali takvu pojavu, smatrajući ga za oličenje, kiča, šunda.

Šta god mislili o njegovom pevanju, većina prisutnih se složila da je šarmantan, zabavan i da ima ono nešto.

„Ma, on je stoka neopevana, ne mogu očima da ga vidim“, progunđao je Stanko, umetnik u srcu, nemirnog duha i vrckave misli.

„Je li?“, upitala je jedna prijateljica. „Poznaješ ga?“

„Kamo sreće da ga nikad nisam sreo, daleko mu lepa kuća.“

Svi smo znali da je Stanko riznica neobičnih priča, pa smo nestrpljivo čekali nastavak.

„Pre nekoliko godina sam, ako se sećate, radio u prodavnici raznih sitnica, zezalica i ukrasa.“

Nekolicina nas je klimnula glavom. Stanko je zahvaljujući svom nemirnom karakteru često menjao poslove. Setio sam se perioda kada je radio u spomenutoj radnji, a počele su da mi se pale i lampice vezane za Čuču.

„Kao što rekoh, radio sam u toj prodavnici. Plata je bila bedna, radno vreme klizno, sa akcentom na duže nego što je uobičajeno. Odgovaralo mi je zato što je u neposrednoj blizini živela devojka koja mi se tada veoma dopadala“

Šta je čovek bio spreman da podnese zbog devojke…

„Ukratko, odrađivao sam posao. Dolazili su mi različiti i često zanimljivi ljudi. Tako se jednog dana na vratima pojavio Čuče. Malo me sramota da priznam, ali sam tada obožavao tog čoveka.“

Nasmejao sam se sa setom, setivši se te nezdrave fascinacije.

„Elem, Čuče je u šao u radnju sav važan. Meni je vilica pala do poda. Obilazio je radnju i počeo da skida predmete sa polica. Samo bi rekao Spakuj ovo, spakuj ono. Gomila odabranih predmeta je rasla iz trenutka u tren.

Kad je odabrao, rekao mi je da sve saberem. Znao sam da će ovo biti nezapamćeni pazar. Sabrao sam sve i stidljivo rekao cenu. Iznosila je mnogo više nego što sam ja zarađivao mesečno.

Čuče je bez pogovora izvadio iz džepa rolnu novčanica uvezanih gumicom. Video sam da je prva novčanica od pedeset evrija..

Tad sam pri put video da postoje ljudi, koji stvarno tako nose novac.

Dobacio mi je ceo bunt uz reči da zadržim kusur. Nisam mogao da verujem šta slušam. Bilo je ko zna koliko viška. Čuče me zamolio da mu unesem stvari u auto, neki bes od vozila. Nekako sam ga zamolio da mi da svoj autogram. Čuče mi se mirno potpisao, nasmešio se i odjezdio sa svojim autom ispunjenim predmetima iz moje radnje.

Kada sam ostao sam, prvo sam popisao prodatu robu. To sam završio za nekih pola sata. Nakon toga sam uzeo u ruke onaj bunt sa evrićima. Skinuo sam gumicu, počeo da brojim. Jednom. Drugi put. I onda ponovo. Očekivao sam iznenađenje, ali ne baš toliko.“

Stanko je zaćutao i povukao jedan dobar cug iz svoje čaše.

Napetost je bila opipljiva.

„Pa dobro, majku mu, koliko ti je love ostavio Čuče?“, čulo se pitanje.

„Ništa“, gorko je odgovorio Stanko.

„Kako ništa?“

„Tako lepo. Samo prva novčanica je bila od pedeset evrija. Sve ostale su bile dinarske i to malih apoena.“

Muk.

„Morao sam pet meseci da radim da bih gazdi otplatio gubitak. Posle toga sam naravno dobio otkaz. A ništa nisam uradio ni sa onom malom. Ha, Čuče… Govedo jedno… „

Tišina.

„Al’ ti  Čuče zavuče“, prkomentarisao sam tiho.

Slika – Alexas-Fotos

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: