S neg je bez prestanka padao poslednjih nekoliko dana. Po već dobrom starom običaju, naši putari su bili više nego iznenađeni zimskim padavinama u sred kontinentalne Evrope. Zbog mera štednje, nisam morao da idem do redakcije, već sam sve obavljao od kuće. Uživao sam u tome što nisam morao svaki dan na posao, kao većina stanovništva. Bio sam srećan, kao ova deca koja nisu morala u školu zbog snega. Izlazio bih samo do prodavnice da kupim najosnovnije. Moja idila bi trajala ko zna koliko da se nisam setio da za tri dana, u subotu, moram da registrujem auto. Uvek ima nešto što devojci sreću kvari.
Možda će i granuti sunce i otopiti sneg? I tako se u gradu sneg nikad ne zadržava dugo.
Normalno da nije prestao da pada, nego ga je bilo sve više i više. Isuviše brzo, došla je i ta subota. Zvaničnici su proglasili vanredno stanje zbog nezapamćenih padavina u modernoj istoriji. Razmišljao sam da otkažem tehnički, ali sam shvatio da neću stići da odem neki drugi dan.
Šta da se radi, što se mora nije teško. Ma, važi…
Te subote sam izašao ispred zgrade da pokušam da pronađem automobil ispod snežnih smetova. Moja ulica je bila prekrivena sa bar pola metra snega. Grtalica ovde neće proći pre proleća.
Uzeo sam lopatu u ruke i počeo sa čišćenjem snega. Nisam morao da očistim više od tri automobila da bih shvatio da ne znam gde se nalazi moj auto. Napravio sam kratku pauzu. Nema potrebe da očistim baš svaki automobil u ulici. Nisam vozio desetak dana, tako da nisam baš bio siguran gde sam ga ostavio poslednji put. Nakon što sam nekoliko puta prošetao mojom ulicom, setio sam se da sam auto parkirao na glavnoj ulici. Pao mi je kamen sa srca, taj deo je sigurno očišćen.
Došetao sam se do glavne ulice i ostao zatečen. Ona jeste bila očišćena, ali su zato okolni automobili bili zatrpani ispod još veće gomile snega. Odmah sam se setio onog mučenog Bosanca i njegovog problema sa grtalicom u Kanadi. E, jarane, sad te skroz razumem.
Prvo sam nekoliko minuta pokušavao da utvrdim tačnu lokaciju mog automobila. Kada sam bio poprilično siguran gde se nalazi, ponovo sam prionuo na lopatu. Potrošio sam dobrih pola sata dok sam očistio auto dovoljno da mogu da otvorim prednja vrata. Pogledao sam na sat. Dobro je, imam još nekih sat vremena do zakazanog tehničkog.
Ušao sam u auto, okrenuo ključ i ništa. Samo su blesnule lampice, motor ni da pisne. Pokušao sam još nekoliko puta i ništa. Nisam gubio prisebnost. Odmah sam pozvao nacionalnu službu za pomoć na putu Udruženi vozači, čiji sam član već godinama. Nakon što je ljubazni ženski glas uzeo sve moje podatke, rečeno mi je da ću morati da sačekam bar sat vremena, ipak je vanredno stanje u celom gradu.
Naravno da sam pristao, pošto i tako nisam imao izbora.
Nastavio sam sa čišćenjem snega.
Bilo mi je jasno da neću stići na tehnički, i njih sam pozvao.
Srećom, bio sam dovoljno priseban da kažem da ću kasniti zbog otežanih uslova na putu, a ne zato što ne mogu da pokrenem automobil. Rekli su da razumeju moj problem i da pokušam da stignem do kraja radnog dana.
Vozilo Udruženih vozača, pojavilo se nekih sat i po nakon poziva. Već sam počeo da se pretvaram u ledenu statuu.
Momak je samouvereno izvukao kablove za napajanje iz svog pik apa.
„Crk’o akumulator?“
Klimnuo sam glavom.
Priključio se na moj akumulator.
Okrenuo sam ključ i opet ništa.
Nije mu jasno što neće. Počeo je da vadi nekoliko priručnih punjača iz svog auta i opet ništa.
Priključio me direktno na svoj auto i dalje se ništa ne događa.
Pokušavao je sve čega se setio jedno pola sata, ali bez uspeha. Već je počeo nervozno da se češka po glavi.
„Nije paljenje, nije akumulator, svećice. Sve izgleda u redu, a opet ne pali. Nije mi jasno“, rekao je majstor dok smo pokušavali da se zagrejemo cigaretom.
„Jedino mogu da vam pozovem šlep, pa da vas odvezemo do nekog majstora.“
Nevoljno sam se složio sa tom konstatacijom. Majstor me obavestio da će šlep –vozilo doći za najviše sat vremena zbog vejavice koja ne jenjava. Pored toga mi je predočio da je moje članstvo u Udruženim vozačima isteklo pre dve nedelje, te zato mora da mi naplati dolazak.
Sunce ti, bolje da sam otišao u majstore, a ne u novinare. Ovaj čovek zarađuje kao da je neuro-hirurg. Platio sam karticom, koja je zaječala od opterećenja.
Majstor me pozdravio i otišao dalje.
Posle nekog vremena, stigla je i šlep služba.
Nekako su me natovarili i odvezli u servis. I šlepovanje sam morao da platim zbog isteklog članstva. Rekli su mi da im ne radi aparat za kartice,te da moram da platim pravim novcem. Planirali smo porodični produženi vikend van grada, ali je on otišao u masni vozačev kombinezon.
Kad smo stigli u servis, našao sam se pred novim problemom.
„Žao mi je, komšija, ali zatvaramo za pet minuta. Vikend je i nevreme, moramo i mi nekako da stignemo do kuća“, rekao mi je glavni majstor dok je u ruci nezainteresovano vrteo okasti ključ.
„Molim vas, pokušajte da mi popravite auto, moram danas na tehnički. Platiću vam prekovremene sate.“
Čim sam izgovorio te magične reči, četa majstora se bacila na moj auto. Mene su smestili u neku kancelariju, poslužili me slabom kafom i bajatim keksima. Rekli su mi da ne brinem, moj auto je u dobrim ruikama.
Posle nekih devedeset minuta, glavni majstor je došao do mene i pružio mi je papir sa ispisanim brojevima.
„Šta je ovo? Broj šasije?“
„Ne, to je račun. Sve vam tu piše, stavku po stavku, koje smo sve dijagnoze odradili. Petorica majstora su radila na vašem automobilu van radnog vremena, samo da vam što pre osposobe vozilo. “
Iznos me poprilično potresao. Još malo, pa mi se ne bi ni isplatilo da popravljam tu prastaru Škodu. Pružio sam karticu, dok su mi se tresle ruke. Ode i novi bojler u pratnji frižidera. Nema veze, zagrevaćemo vodu na šporetu, a napolju je i tako hladno, frižider nam neće trebati.
„Možda jeste mnogo“, pokušao je da me uteši glavni majstor. „Ali bar smo vam popravili auto.“
„To je odlična vest. U čemu je bio problem?“
Ozbiljno me pogledao. Nazreo sam trag nekog osmeha, mada mi nije bilo jasno šta može biti smešno kod pokvarenog automobila.
„Nakon što smo obavili sveobuhvatnu analizu vašeg vozila, zaključili smo da vaš automobili nije hteo da upali zato što je bio aktiviran sigurnosni sistem za isključivanje struje, tzv Stop lopovima.“
Nekoliko tenutaka su te reči lebdele prostorijom i mojim mozgom, sve dok me nije pogodilo pravo značenje. Koja sam budala, nisam isključio sigurnosni sistem. Normalno da auto nije hteo da upali, dizajniran je da preseče svaki dotok struje. Crven kao bulka, žurno sam seo u Škodu, isključio sigurnosni sistem i okrenuo ključ. Auto je upalio bez problema. Promrmljao sam Do viđenja i pobegao glavom bez obzira, ispraćen podsmešljivim majstorskim osmesima.
Na tehnički sam stigao, ali to je već druga priča.
U nekoj meri. Tj, deo kada tip pokušava da startuje auto pola sata i ne uspeva… I pričamo nas dvojica, njemu nije ništa jasno i meni se tek pale lampice u nekom trenutku i kapiram da nisam otključao sigurnosni sistem… 🙂 moron…
Stop lopovima ?
Maštovito, zar ne?
Ovo stvarno bilo?
U nekoj meri. Tj, deo kada tip pokušava da startuje auto pola sata i ne uspeva… I pričamo nas dvojica, njemu nije ništa jasno i meni se tek pale lampice u nekom trenutku i kapiram da nisam otključao sigurnosni sistem… 🙂 moron…
Dobro je da nisi morao da se odrekneš frižidera i bojlera ?
Sreća moja… 😀
Kraj priče je sjajan! 🙂
Hvala… Najgore od svega j ešto se dobar deo priče desio meni pre nedleju dana… 😀
Priznaj da se šališ.
Malo je falilo da stvarno stignem do radionice…
Nakon što je lik iz AMS pokušavaop pola sata da me upali, ukapirao sam da nisam otključao Zeder… 😀