Parking

Život u predgrađu velikog grada pored svih svojih prednosti ima jednu, koja je na samom vrhu – uvek raspoloživo mesto za parkiranje ispred kuće. U današnje vreme, kada su gradovi pretrpani ljudima i automoblima, a pogotovo automobilima, imati svoje parking mesto je skoro bolje nego imati kuma u komisiji za izdavanje građevinskih dozvola. Što se toga tiče, potpuno sam blažen, jer na ulici ispred moje male kuće, postoji jedno parking-mesto, koje je samo moje, na veliku zavist svih mojih prijatelja koji žive u centru grada.
Kao i svakog jutra istrčao sam iz kuće, krenuo ka automobilu, u nameri da na vreme stignem na posao, što mi se veoma retko dešavalo. U trenutku sam shvatio da nešto nije u redu, ali mozak nije želeo da prihvati očigledno. Moj automobil, nije bio na svom mestu, zapravo nije ga bilo nigde dokle god mi je sezao pogled.
„Da li je moguće da mi je  neko ukrao Škodu staru trinaest godina?“ pitao sam se „E, ova zemlja je stvarno došla do svog kraja.“
Dok sam pokušavao da se saberem i pozovem policiju, prošlo mi je kroz glavu da je na ulici ispred moje kuće sveže ofarbana sjajna zebra.
„To se sunce poigrava sa mnom, ovde nikada nije bilo zebre.“
Nakon nekoliko minuta borbe sa tastarurom na mobilnom telefonu, napokon sam dobio policiju i začuo cvrkutavi ženski glas:
„Dobar dan, ovde policija. Mislim, nije policija, nego Marija, ali ja radim za policiju. Izvolite. Šta mogu da uradim za vas?“
„Želeo bih da prijavim krađu automobila“, izrekao sam u dahu.
„Samo smireno, gospodine. Gde su vam ga ukrali?“ nastavila je u istom raspevanom tonu.
„Nećete mi verovati, ali ukrali su mi ga ispred kuće“, odgovorio sam što sam mirnije mogao, ali nisam uspeo da zaustavim podrhtavanje glasa.
„Još kako ću vam verovati, strašno je šta se danas sve dešava. Evo, mojoj drugarici, su pre nekoliko dana ukrali šminku iz torbe u punom autobusu. Zamislite! To su strašne stvari. Eh, da znate kakvi mi se ljudi javljaju svakog dana i šta se njima sve dešava, tako da ste vi još dobro prošli“, rekla je istovremeno saosećajno i uzbuđeno.
„Da, da, u strašnoj zemlji živimo“, odgovorio sam nezainteresovano i već pomalo iznervirano „Gospođice, baš me briga šta se dešava drugim ljudima. Nisam vas zvao da ćaskamo već da prijavim krađu automobila. Čujete li me? Auto!“ povikao sam u slušalicu.
„Samo bez vikanja, ako može“, odgovorila je hladno i činilo mi se, uvređeno. „Jeste li sigurni da ste automobil parkirali baš na tom mestu? Ili ste možda parkirali na nedozvoljenom mestu, to se isto često dešava.“
„Naravno da sam ga parkirao ispred kuće, nisam lud“, urlao sam u slušalicu, već potpuno iznerviran,  „Kakvo nedozvoljeno parkiranje, kakav pauk. Živim dvanaest kilometara od centra grada, ovde osim kućnih, nema drugih paukova.“
„Gospodine, prvo proverite da vam automobil, nije odneo parking servis, nemojte da dosađujete organima reda. Ne moram ja da trpim vaše prostačko ponašanje. Do viđenja“, uzvratila je plačnim glasom i prekinula vezu.
Nisam mogao da verujem da mi je službenica u u policijskoj centrali spustila slušalicu. Stvarno je ova zemlja došla do svog kraja. Dok sam pokušavao da smirim ruke, dovoljno da mogu da upalim cigaretu, zagledao sam ono što mi se učinilo da je zebra ispred moje kuće.
Neverovatno, ovo je stvarno zebra, ali sinoć nije bila ovde. Ako otkrijem čije je ovo maslo, biće onda posla i za onu malu raspevanu iz policije.
Posle tri cigarete, nemajući šta da izgubim, i nakon što sam obišao ceo blok u slučaju da sam parkirao na nekom drugom mestu, pozvao sam parking servis i stidljivo ih priupitao da slučajno moj auto nije kod njih.
„Škoda, registarskih tablica. BG 430 – 970?“ upitala je službenica takvim tonom, da se umalo nisam izvinio što ju uznemiravam „Da, ovde je. Svoj automobil možete preuzeti na našem parkingu u ulici Brzih pruga. Nemojte da brinete, ne morate da idete u banku, možete platiti i tamo kod kolega.“
„Čekajte, zašto ste mi uopšte odneli auto i to na potpuno drugi kraj grada?“ zavapio sam „Je l’ niste mogli da ga ostavite negde bliže?“
„Nemojte biti melodramatični, ne zanima me vaša tužna priča. Ja samo imam informaciju gde se nalazi vaše vozilo, sve ostalo ćete saznati kada budete preuzimali auto“, odgovorila je istim robotskim tonom „Do viđenja.“
Šta li je sa ovim ženama? Još jedna koja mi je prekinula vezu.
I dalje u neverici, ali bar smiren saznanjem da nisam bio meta neke organizovane kriminalne grupe, koja krade krševe, krenuo sam da oslobodim svoj auto. Posle samo sat i četrdeset i devet minuta, tri autobusa, dva tramvaja i jednog pokušaja džeparenja, stigao sam na odredište.
Sumorna kućica okružena automobilima, a u njoj, dežurni policajac dremljivog pogleda se uneo u svoj lagani doručak, mastan burek sa mesom i pola litre jogurta. Iz ko zna kog razloga, najverovatnije inžinjerskom omaškom, prozor kroz koji mogu da se obrate stranke, je postavljen nešto više nego što je uobičajeno. Iako imam skromnih 173 centimetara, morao sam da se propnem na prste, ne bih li bio primećen.
„Izvinite, što vam prekidam doručak, ali obavešten sam da je moj auto nekakvom greškom doteran na ovaj depo“, započeo sam što sam mirnije mogao, pazeći da suviše ne iznerviram pripadnika organa reda i zakona.
„Ovde nema greške, svi dolaze sa razlogom“, odgovorio je mudrac uz mljackanje, dok je bezuspešno pokušavao da obriše masne prste o pantalone. „Škoda? BG 430-970? Nema greške gospodine, parkirali ste na pešačkom prelazu, zato smo vas pokupili.“
„Slušajte, prvo i prvo, kako vam je palo na pamet da dođete po moj auto u predgrađe, a u centru čovek ne može ni pešice da prođe od nepropisno parkiranih vozila?“, primetio sam sad već sa blago povišenim glasom „A, da ne pričam o tome, da do jutros ispred moje kuće nikada nije bilo zebre.“
„Potpuno ste u pravu, lepo i sami kažete. Kako mi da odnesemo auto iz centra, kada tamo ne može da se prođe ni pešice? Ali, sa svim tim, ja nemam ništa, ja samo znam da je auto ovde i moj je posao da vam naplatim kaznu. Vi, ako hoćete, platite, ako nećete ne morate“, odgovorio mi je nehajno, ne prekidajući doručak „Svaki dan se iznos uvećava za ležarinu, a tu su na kraju i sudovi.  Pre ili kasnije, ali mi uvek dobijemo svoje.“
Dobićete vi svoje, i više nego što biste želeli kada se digne kuka i motika. Samo, dok ja to dočekam, ostadoh bez auta, pomislio sam i gorko se osmehnuo.
„Da li vi uopšte čujete. šta ja pričam? Ispred moje kuće nikad nije bilo zebre, NIKADA, je li to jasno? Vama je samo bitno da mi uzmete novac“, grčevito sam se držao za prozorčić i pokušavao da izgledam zastrašujuće, što mi baš i nije polazilo za rukom, ako se uzme u obzir visina samog prozora i  moje već bolno stajanje na prstima.
Mudrac me ćuteći, bezizražajno gledao kroz staklo i ja sam uvideo da je svaka dalja rasprava suvišna. Uostalom, on je samo jedan mali bedni ćata, vreme je da odem do više instance. Nakon što je genije nekoliko puta bezuspešno provukao moju karticu, bar se nadam da je bilo bezuspešno, platio sam globu i otišao sav zajapuren, srećan što se bar nikada više neću vratiti na ovo ukleto mesto. Dok sam se polako probijao kroz saobraćajni kolaps u centru grada, pitao sam se da li bi se supruga zadovoljila cvetom za dvanaestu godišnjicu braka, jer je njen poklon upravo pripao parking službi.
Kada sam stigao ispred gradskog sekretarijata za sabraćaj, zahvalio sam srećnoj zvezdi, koja mi je pomogla da da nađem savršeno mesto za parkiranje u hladu velikog kestena.
Moderna i velelepna zgrada je bila zakrčena građanstvom, kroz koje sam se s mukom probijao. Posle desetak pogrešnih kancelarija i prelaženja sva tri sprata uzbrdo i nizbrdo nekoliko puta, uspeo sam da pronađem službenika koji je verovatno, bio zadužen za moj slučaj. Ušao sam u malu prostoriju ispunjenu gustim duvanskim dimom. Morao sam da napregnem oči ne bih li video čovečuljka u izlizanom somotskom odelu, koji je sedeo na drugom kraju kancelarije, za stolom koji je jedva podnosio težinu gomile fascikli. Tek što sam smireno, koliko je to bilo moguće, počeo da iznosim svoj problem, čovečuljak me prekinuo i ukucao nešto u svoj kompjuter.
„Sve je potpuno jasno, gospodine, parkirali ste na nedozvoljenom mestu, tačnije na pešačkom prelazu i zato vas je pauk odvezao“, rekao je dok je u prepunoj pepeljari gasio cigaretu i istovremeno pokušavao da upali sledeću. „Ne vidim gde je problem.“
„Već sam vam rekao da do jutros, ispred moje kuće nije bilo pešačkog prelaza“ ponovio sam već po ko zna koji put.
„Kako nema pešačkog prelaza? Po mojoj evidenciji, momci su baš sinoć iscrtali pešački prelaz“, začuđeno me pitao, čkiljeći kroz okrugle naočari, koje su izgledale kao da su napravljene od malenih pepeljara.
Dok mi se bes razlivao licem, kroz zube sam promrsio „O tome vam i pričam sve vreme, tek ste sinoć iscrtali to čudo i već su mi jutros napisali i kaznu i odvukli auto. Ne znam odakle vam samo ideja da mi našarate to čudo ispred kuće. “
Progovorio je kroz oblak dima, koji je lebdeo oko njegove glave
„Lepo piše da smo postupili po zahtevu gospodina Mareka, da ispred njegove kuće obeležimo pešački prelaz zbog obavljanja delatnosti – čuvanje dece“, ne vadeći cigaretu iz usta odgovorio je. „Eto, ne možete posle da kažete da ne izlazimo u susret našim građanima.“
Dok su se pluća borila da dišu, mozak nije mogao da prihvati informacije koje su stizale i sve mi se činilo da mi i trnu psti na levoj ruci „Ma ne mogu da da verujem šta pričate. Pa taj isti gospodin Marek je umro pre šest godina, a sa njim i obdanište koje je držao. Ja sam otkupio kuću i nemam ni svoju, a ni tuđu decu. Niti mi treba pešački prelaz, niti sam ga tražio. Vi sada lepo uklonite to čudo i mirna Bačka.“
„Slažem se da je malo potrajalo dok smo uspeli da ispunimo zahtev gospodina Mareka, ali nije se moglo ranije. Znate i sami kako nam je, nemamo doovljno ljudstva, sredstava, a toliko toga treba uraditi.“
„Baš me briga za vaše poteškoće, došao sam da rešim svoj problem i jedino me zanima šta ćete da uradite povodom toga“, narogušeno sam odgovorio.
„Ono što ja mogu da uradim je – sledeće. Ako imate neku primedbu na rad ove službe ili neki problem za čije rešavanje smo mi nadležni, možete kao sav normalan svet, da podnesete zvaničan dopis.“
„Evo, smatrajte da sam upravo sada uložio žalbu i da želim da obrišete pešački prelaz ispred moje kuće.“
„Gospodine, ne može to tako, na šta bi to ličilo kada bi ljudi usmeno podnosili zahteve. Došlo bi do anarhije i više se ne bi znalo ko šta radi. Nego“, težak kašalj iz dubina pluća ga je na trenutak primorao da prestane sa pričom. Kada se malo primirio, obrisao je usta  prljavom pamučnom maramicom, zapalio novu cigaretu „Prvo u pisarnici predajte vaš zahtev, pa će ga oni proslediti ovde i tek onda ga uzimam u razmatranje. Nakon toga u primerenom roku, na vašu adresu će stići naš odgovor.“
„Primereni rok? Verovatno između tri meseca i četrnaest godina? Možemo li to ikako da ubrzamo, da se predmet reši po hitnom postupku, da platim nešto ako treba?“ pitao sam sa tračkom nade, znajući za slabost državnih, a i ostalih, službenika prema živom novcu.
Mahnuo je rukom, ne bi li malo rasterao dim koji mu je lebdeo oko glave i uputio mi dubok ispitivački pogled.
„Nadam se da vas nisam pogrešno razumeo i da mi vi niste upravo ponudili novac ne bih li rešio vaš predmet?“
„Nikako“, odgovorio sam postiđeno, dok  mi se purpur razlivao licem „nije mi bilo ni na kraj pameti, da učinim tako nešto. Pomislio sam da možda postoji neki ubrzani postupak, koji možete da primenite.“ Nisam mogao da verujem da sam takve sreće da sam naišao na jedinog savesnog i poštenog službenika u celoj državnoj administracijji.
„Drago mi je da se razumemo“ odgovorio je dok je gužvao praznu kutiju cigareta i istovremeno otvarao novu „Da ste mi nešto ponudili, morao bih da vas prijavim. A sve i da hoću nešto da uzmem, opet ne bih mogao da ubrzam posao, jer ionako imam previše predmeta.“
„Znači, to je to, hoćete da mi kažete da budem strpljiv i da čekam, a vi ćete mi, u skladu sa vašim mogućnostima, u jednom trenutku bio ja živ ili mrtav, poslati nekakvo rešenje?“
„Upravo tako, gospodine, drago mi je da vam je jasno kako funkcioniše državna uprava i da niste od onih primitivaca koji dolaze ovde, pa urlaju, lome stvari i ponašaju se krajnje nedolično. Drago mi je što sam bio u mogućnosti da vam pomognem oko vašeg problema. Uvek se obradujem kada stranke napuste ovu kancelariju zadovoljne. Do viđenja, poštovani gospodine.“
Polaskan i pometen komplimentom koji mi je udelio zadimljeni službenik, nisam mogao da mu bilo šta odgovorim. Povrh svega, licem mi se razlio vatromet skerletnih boja. Shvatajući da sam u društvu službenika, koji je iznad svake hvale, nepretno sam promrljao pozdrav i unatraške izašao iz dimovite kancelarije.
Dok sam se probijao kroz gomilu građanstva, bio sam zadovoljan znajući da država i njeni službenici čine sve da moj život učine lakšim. Kada sam izašao iz zgrade i približio se mestu gde sam ostavio svoj auto, primetio sam da mog auta tamo nema, ali da se tu nalazi parkiran policijski auto, u kome su sedela dva brkata uniformisana lica.
„Ja se izvinjavam, gospodo“, tiho sam upitao. „Gde je auto koji je bio parkiran na ovom  mestu?“
„Crvena Škoda? Gospodine, ovde je zelena površina i na ovom mestu je zabranjeno parkiranje“, odgovorio je jedan brka. „Bili smo prinuđeni da pozovemo pauka i eto, sada smo morali mi da se ovde uparkiramo da neko drugi ne bi napravio istu grešku kao i vi. Nemojte brinuti, auto vas čeka na depou Parking servisa u ulici Brzih pruga.“
Zahvalio sam se ljubaznim i krajnje pažljivim pripadnicima naše policije i polako se uputio ka drugom kraju grada. Dobro je znati da svi službenici države rade samo zbog mene.

8 thoughts on “Parking

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: