Zamor kreativnosti

Taman sam hteo da se ponovo prihvatim posla, kada je zazvonio telefon. U pitanju su bili neki teleoperateri, pokušali su da mi pošalju besplatne parfeme, koje sam osvojio ko zna kako i zašto. Treba samo da platim desetostruki iznos regularne poštarine i sve će biti u redu. Jedva sam se odbranio, tvrdeći da koristim samo svoj lični miris, ma šta god drugi mislili o tome.

Ponovo sam seo da radim, ali sam se setio da još uvek nisam popio jutranju kafu. Malo sam na tri ćoška bez jutarnje doze kofeina. A tek kada me pritegnu rokovi…  Ovo je šesti i poslednji dan mog projekta, i danas moram da ga predam šefovima.

Protrljao sam slepoočnice. Glava mi je bubnjala. Nije bilo od pomoći ni što sam sinoć sa starom ekipom otišao na piće pre spavanja. Naravno, jedno piće se pretvorilo u dva, tri, a zatim samo konobar zna koliko.

Poslednjih šest dana sam dušom i telom u ovom projektu. Dobro, više telom nego dušom. Odradio sam najbitnije i najkomplikovanije stvari i za danas  sam ostavio samo neke sitnice.

Vreme je  da se posvetim poslu. Ponovo  sam se okrenuo detaljima, ali sam nakon nekoliko minuta digao ruke i zavalio se u stolicu. Okrenuo sam se nekoliko puta u krug.

Možda da malo odmorim mozak na nekoliko minuta? Pročitao sam pristigle poruke. Nisu bile preterano važne. Red reklama, red pozdrava od ljudi, koje ni ne poznajem i naravno, neverovatan broj poruka od mojih šefova, kojima me obaveštavaju da mi rok ističe danas.

Baš im hvala, nema ništa lepše od malo pritiska da podstakne moju kreativnost.

Nemojte pogrešno da me razumete, volim svoj posao, samo mi je nekad svega preko glave. Ovaj projekat sam radio već nekoliko puta i uvek sam imao više vremena. Naravno, čim pokažete da možete nešto da završite brzo, šefovi traže da bude još brže.

Protegnuo sam se. Ustao iz stolice, napravio nekoliko čučnjeva.

Možda da pojedem nešto?

Prošetao sam do menze. Uz sve mane, posao je nudio i razne pogodonosti. Ako ništa drugo, hrana je bila odlična. Nakon što sam pojeo izuzetno ukusan gulaš sa testeninom i sezonskom salatom, kao i dve porcije sutlijaša, vratio sam se za svoj sto.

Sa pola pažnje sam nastavio dalje sa projektom, ali ruke me nisu slušale. Od detinjstva je bilo jasno da sam kreativan tip i da nije za mene kancelarijski posao od devet do  pet. Na žalost, ovo što sada radim je više industrijska proizvodnja, nego kreativni proces. Mada, kada sam prvi put radio sličan projekat, bio sam oduševljen. Ali kada istu stvar uradite preko deset puta, onda sve malo izgubi draž. Šta sve čovek ne radi da bi plaćao račune.

Bacio sam pogled na sat.

Uh, već je bilo tri.

Na brzinu sam otaljao šta sam mogao. Da ne bih mnogo razmišljao, glavnog sam napravio po svom liku. Šest dana se zezam sa ovim. Neka prođe kako god, sutra ću moći da se odmorim. Sakupio sam sve figure, crteže, i planove i odneo šefovima na razmatranje.

Sedeli su u sali za sastanke i pomno pratili moju prezentaciju. Mrzeo sam kada me gledaju, najviše mi je prijalo da radim i da me niko ništa ne pita.

„Dobro, Bože, predstavi nam svoj projekat „Zemlja i rajski vrtovi““, rekao mi je jedan od šefova.

„Vidite, najzanimljivije kod ovog modela je što sam te tako zvane, Zemljane napravio po svom liku i isprogramirao im slobodnu volju i onda…“

Slike – Alexas_Fotos, Skitterphoto, sciencefreak,