Žil Vern – Matijaš Sandorf

Čitam pre nekoliko dana sledeću vest – Žil Vern napušta lektiru.

Malo sam se lecnuo na tu vest. Čini se da je argument sledeći – to što je on pisao više nije fantastika za nove naraštaje. Hm, nešto se ne sećam da smo otišli u središte zemlje i da smo se spustili 20000 milja pod vodu.

No, da ne bude sve tako crno za sve nas ljubitelje fantastike, obećali su nam zamenu. Hari Poter i kamen mudrosti za osnovce i Gospodar prstenova – Družina prstena za srednjoškolce. Sećam se kako sam u gimnaziji pričao sa profesorkom srpskog da Tolkina treba uvesti u lektiru. Nije se baš slagala sa mnom. Da sam zlurad, sada bi ste čuli Nelsonov smeh(he-he), ali nisam. Uprkos tome što nije volela Tolkina, bila je izuzetan profesor i pedagog.

Što se mene tiče, Žil Vern je jedan od najvećih pisaca i vizionara i bila bi šteta da ga deca ne upoznaju. Predstaviću vam meni omiljenu Vernovu knjigu. Pročitao sam istu nekoliko puta i svaki put bih uživao. Čak mislim da je to zapravo i prva njegova knjiga, koju sam pročitao. Možda sam subjektivan, ali čini mi se da je to jedan od njegovih najboljih naslova.

U pitanju je Matijaš Sandorf.

Ko? Šta? Kako? Zašto? Verovatno se pitate o kome pričam. Pretpostavljam da će biti retki oni koju su ne samo čitali, već i čuli za ovu knjigu.

Šta je čini tako posebnom?

U pitanju je izuzetno uzbudljiv avanturistički roman. Nekad bi rekli da je pravi roman za svakog dečaka, sad bih rekao da je za svako radoznalo dete, ali i odraslog. Ima ono što je neophodno da vam sve vreme drži pažnju.

Tu su zavere, šifre, pozitivci i izdajnici, duboke ljubavi i jake mržnje. Pravedna i zaslužena kazna stiže zle, a dobri i plemeniti bivaju izdašno nagrađeni. Sve je crno-belo. Dobri su skroz dobri, dok su zli skroz zli. Naravno, do samog kraja ne znamo koja strana će prevagnuti, a pogibelj glavne likove prait na svakom koraku. Ne zaboravite ni Vernove vizionarske brodove na struju, nadmoćno oružje i slične spravice, koje su njegov zaštitini znak. Vern je za popularizaciju nauke uradio mnogo, mnogo, mnogo. Nije li on i omiljeni autor ćaknutog izumitelja Emeta Brauna?

Sadržaj?

Šta da vam kažem, a da ne otkrijem suviše? Grupa mađarskih rodoljuba želi da izvede prevrat i otcepi se od Austro-Ugarske monarhije, ali stvari ne kreću planiranim tokom. Dovoljno? Znam da nije, ali ne želim da vam otkrivam suviše.

Sledeće što mi se svidelo je mesto odvijanja radnje. Dobrim delom se dešava na našim prostorima, Dubrovnik, Pazin, Kotor, Rovinj. I dalje, uprkos ludacima, koji izviru na sve strane, te prostore i ljude smatram svojim. Po negde Vern malo greši sa geografijom, kao i sa znanjem o ovim prostorima, ali to mu rado opraštam. Ipak, nije ovo putopis, već avanturistički roman.

Ilustracije? E, one su tek posebna priča. U knjizi koju imam, nalaze se crteži L. Beneta iz prvog francuskog izdanja objavljenog 1885. Neke ilustracije sam koristio kao uzor za časove likovnog i dobro sam prolazio sa istima. Na primer, baš ova gde Rt Matifou sam drži brod. Hvala gospodinu Benetu, mada sumnjam da mu mnogo znači moja zahvalnost.

Da se vratim Matijašu Sandorfu.

„Tako je! Osvetimo se!“, poviču Stjepan Bathory Ladislav Zathmar.

„Da se osvetimo? Ne! … Da provedmo pravdu!“

U tim je rječima bila sva duša grofa Sandorfa.

Primetna je sličnost sa još čuvenijim osvetnikom, grofom Monte Kristo. Matijaš je nastao manje-više kao omaž pomenutom liku. Ali nemojte da pomislite da je došlo do bezočne krađe. Matijaš Sandorf i Monte Kristo se razlikuju i više nego dovoljno i ne sumnjam da će obojica naći svoje mesto u vašim srcima. Postoji i pismo, koje je Žil Vern uputio sinu velikog Aleksandra Dime.

Posvećujem ovu knjigu vama, ujedno je posvećujući uspomeni na darovitog pripovjedača kakav je bio Alexandre Dumas, vaš otac. U ovome sam djelu Matijaša Sandorfa pokušao učiniti Monte-Cristom neobičnih putovanja.

Jules Verne

 

Dragi prijatelju,

Doista sam dirnut vašom ljubaznom nakanom da mi posvetite Matijaša Sandorfa, kojeg ću početi čitati čim se vratim u petak, ili subotu. Imali ste pravo što ste u posveti, uspomenu na oca združili s prijateljstvom prema sinu. Nikoga ne bi više, nego autora Monte-Crista, očaralo štivo vaših blistavih, osebujnih, zanosnih maštarija. Među vama postoji toliko bjelodana književna srodnost da ste mu vi, s književne strane gledano, sin više nego ja. Već vas tako dugo volim te mi posve odgovara da budem vašim bratom.

Zahvaljujem vam na ustrajnoj naklonosti i još jednom želim toplo izraziti naklonost koju osjećam prema vama.

A. Dumas

(prevod Morana Čale Knežević)

 

Šta kažete? Da li su ova pisma možda probudila vašu radoznalost? Nadam se da jesu. Monte Krista sam čitao godinama kasnije, i u mom slučaju, Dima nije imao šanse pored Verna. Iako i dalje volim Dimu i njegove romane.

Svima toplo preporučujem ediciju Omladinska biblioteka, Grafički zavod Hrvatske (njihovo izdanje i predstavljam ovde). Objavili su dvadesetak naslova, imam većinu i obožavam ih (Najlepše bajke klasične starine 1-3, Matijaš, Šerlok, Sojer, Haklberi, Guliver, Alisa, Minhauzen…). Sve knjige su odlično urađene, često koriste ilustracije iz originalnih izdanja.

Malo sam bacio pogled po intrameku (što bi rekao Đorđe Čvarkov) i zaključio da baš ovo izdanje Matijaša Sandorfa može da se nađe za smešne pare. Ne prodajem, samo konstatujem. Ako i malo verujete u moj sud, nabavićete svoj primerak što pre ili otići do prve biblioteke i nadati se da ga imaju.

U trenutku kada čitate ovaj tekst, ponovo sam uzeo u ruke pomenutu knjigu (upravo prođoh 200 strana). U mom je vlasništvu od 1989. i prošla je ratove, države i gradove. Oblepljena je selotejpom, mestimično isflekana, ali je nikad ne bih menjao za novu.

Da li je možda neko od vas koji pratite moj blog pročitao ovu knjigu?

Slike – sveznajući i svemogući internet