Konačni dokaz ljubavi

„Vrisnula sam, a on je odmah stao.

Da li me voliš?, upitala sam ga najmirnije što sam mogla.

Kako možeš da me pitaš tako nešto?, odvratio je uvređeno, gušeći jecaj…

Ako me voliš, kao što pričaš, onda ćeš nastaviti, odgovorila sam tobože nehajno.“

„I nastavio je?“, rekao sam zapanjeno. „Stvarno je nastavio, uprkos svemu? Ne bih nikad rekao da…“

„Hoćeš li me saslušati ili ćeš me prekidati svako malo?“, prasnula je.

Pogledala me prekorno. Vatra u njenim očima mi je je jasno govorila da bi bilo najpametnije da ćutim. Skrušeno sam pognuo glavu i strpljivo sačekao nastavak njenog pripovedanja. Nekoliko minuta je ćutala, kao da se premišlja. Na moju sreću, ali istovremeno  i užas, odlučila je da nastavi.

„Bilo je nedvosmisleno jasno, samo dvoje ljudi, koji se beskrajno vole, mogu da izvedu ritual. Nije imao izbora, isuviše smo se voleli.

Nežno sam mu obuhvatila lice svojim vlažnim dlanovima i spustila kratak poljubac na njegove usne.

Nastavi, rekla sam mu. Koliko god da ti je teško, moraš završiti.

Zašto?, pitao je.

Znaš da će tako biti najbolje i da će samo tako naša ljubav večno trajati, odgovorila sam, pazeći da mi glas ne zadrhti.

Klimnuo je glavom, nadlanicom obrisao suze i nastavio.

Stegnuo je klizavu dršku noža i prineo vrh mojoj nežnoj koži. Nežno je pritisnuo i pojavila se nova krvava linija. Tiho sam zaječala i klimnula mu hrabro glavom da nastavi.

Po mom telu su se ocrtavale krvave linije.

Te noći sam se nebrojeno puta onesvestila i on me isto toliko puta dozivao svesti.

Oboje smo sve vreme plakali, ja od fizičkog bola, a on zbog toga što mi je nanosio bol.

Više puta je želeo  da odustane, ali sam znala moram da budem jaka za oboje, te mu nisam dozvolila. Pravila sam se da me boli manje nego što stvarno jeste.

Ne mogu da ti opišem agoniju kroz koju sam prolazila. Osećala sam kao da mi je celo telo obavijeno užarenom žicom. Iz sekunde u sekund sam mislila da bol ne može biti gori, ali svaki put bih pogrešila.

Negde pred zoru, napokon je bilo gotovo. Bez reči je odvezao kaiševe zakačene na plafonu, koji su me držali u uspravnom položaju. Kolena su mi popustila. Srećom, bio je tu da me uhvati da ne padnem. Nežno me spustio na zemlju.

Dahtala sam od uzbuđenja koje mi je kolalo kroz vene. Još samo jedan korak do uspeha.

On je sedeo na podu u ćošku sobe, krvavih ruku spuštenih kraj tela.  Ustala sam polako, iako me boleo svaki milimetar tela. U ogledalu koje je bilo zakačeno za zid, pokušavala sam da ocenim krajnji ishod. Jedva sam stajala na nogama, ali sam ipak mogla da vidim konačnu sliku.

Prvo sam pomislila da je moja koža krvava masa. Kada sam isprala krv,  jasno su mogle da se vide šare koje su se ocrtavale.

Bila sam zadovoljna.

Šare su bile identične onima, koje su se nalazile na crtežu drevne knjige, uvijene u, najverovatnije ljudsku, kožu i ojačanu metalnim ukrasima. Knjiga je pripadala najmoćnijim vešticama koje su hodale zemljom. Čudnom igrom slučaja, sam došla u posed te knjige. Vredela je svaku cenu, koju sam za nju platila.  

Te večeri smo izvodili jednu od najmoćnijih čini. Čin za beskrajnu mladost, lepotu i dugačak život, ne besmrtnost, ali opet van poimanja ljudi.

Da bi čarolija uspela, bilo je neophodno apsolutno precizno se držati uputstava. Lista je bila podugačka i mesecima sam se pripremala, da bih sve izvela kako treba. Čak ni tada nisam bila sigurna da ću uspeti.

Pre svega, ritual je morao biti obavljen na prvu noć proleća. Pošto sam knjigu nabavila sredinom leta, nestrpljivo sam čekala skoro godinu dana da sprovedem ritual.

Bilo me strah bola, koji ću morati da otrpim, ali sam se tešila da to ipak radim zbog višeg interesa.

Povremeno me mučila sumnja da li smo mi stvarno idealan, karmički par, ali ipak, nije bilo mesta bojazni. U mnogim prilikama se pokazalo da on zaista jeste taj za mene i da ja jesam ta za njega.

Muškarac, koji me voleo više od svega i koji je za mene bio sve, morao je srebrnim nožem da iscrta po mom telu složene šare. Bilo je tu raznoraznih simbola, mističnih i svakodnevnih, runa, tribala.

On je to uradio sa izuzetnom preciznošću, svaka linija je bila na istom mestu kao na ilustracijama u knjizi.

Kraj obreda sam morala sama da izvedem.

Obgrlila sam mu lice krvavim šakama poljubila ga usnama sa kojih je kapala krv i zarila mu srebrni bodež u srce. Knjiga je bila jasna, morao je  umre od moje ruke. Dok je umirao, uputio mi je posledni pogled. Čak i u tom trenutku mislio je samo na mene. Volim te, opraštam ti, promrmljao je jedva čujno i izdahnuo na mojim rukama.

Naravno, oboje smo znali da to nije kraj i da je prva stvar koju moram da uradim, je da ga u skladu sa mojim novim moćima, vratim u život.

Bio sam zapanjen onim što mi je ispričala. Nosila je dugačku haljinu sa rukavima, koji su joj padali do šaka. I pored toga mogao sam da vidim tanku mrežu ožiljaka na njenom vratu, licu,  šakama.

„Neverovatno“, promrmljao sam. „To se dogodilo pre četrdeset godina?“

Nemo je klimnula glavom, zagledana negde iza mene

„Koliko si imala godina kada si izvela tu čin?“

„Dvadest i pet“, odgovorila je bezizražajnog pogleda. Samo je u jednom uglu levog oka zasijala mala suza.

Ponovo sam pogledao fasciklu u svom krilu, kao da već nisam dobro znao šta u njoj piše.

„Subjekt, žena u ranim dvadesetim, pokušala je da izvede obred, koji bi njoj i njenom momku doneo dugovečnost i večnu mladost. Tokom obreda, život je tragično izgubio njen dvadesetosmogodišnji mladić, K. Pratili su uputstva iz knjige za koju se verovali da je drevni veštičji zapis. Istragom je utvrđeno da je u pitanju knjiga, koju je iz želje za brzom zaradom, osmislio anonimni umetnik. On je iscrtao i ispisao celu knjigu, inspirisan serijama, filmovima i knjigama o vešticama i veštičarenju, te je po visokoj ceni prodavao, tvrdeći da je u pitanju original. Autor knjige i dalje ostaje nepoznat.

Subjekt se nakon tragičnog događaja zatvorila u sebe i povremeno izlazi iz ljušture, koju je sama izgradila. Iako lečenje ne daje rezultate, ostaje u ovoj ustanovi. Zaključeno je da bi u zatvoru, bila prevelika opasnost po sebe, ali i druge zatvorenice.“

Bez reči sam ustao, jedva susprežući nabujale emocije. Još jednom sam pogledao staricu kože išarane zadivljujućom arabeskom  i krenuo ka vratima. Pomislio sam na doktorat, koji pripremam – Moderno veštičarenje i psihoze.

Slike – Noupload, kellepics, Engin_Akyurt, xusenru,