Nevolje sa zmajem

„Pretpostavljam da su vam potrebne moje usluge“, sampouzdano je rekao Heribald Pot, odvažno stojeći ispred namesnika.

„Heh, ovde u Briju ima i više nego dovoljno pripadnika Malog naroda, ne treba nam još baštovana“, odgovorio je namesnik, dok su se ostali članovi saveta podsmešljivo gledali kočopernu figuru.

„Čuo sam da imate problem sa zmajem“, nehajno je odvratila niska prilika.

„Da, pustoši nam imanja, krade stoku, čak je ubio jednog našeg. Ne znam kakve to veze ima sa tobom, hobitu?“

„Ja sam Heribald Pot, verujem da ste čuli za mene?“

Namesnik je novom pažnjom posmatrao hobita. Zamišljeno je prstima prolazio kroz gustu bradu.

„Ti si taj? Ko bi rekao? Mislio sam da je to samo legenda?“

„Malo me vređa taj stav“, progunđao je hobit. „Pretpostavljam da svi znate priču o Devetoprstom Frodu i Prstenu Usuda?“.

„To je bilo pre toliko mnogo vremena da više niko ne veruje u tu priču za decu“, nasmejao se namesnik.

„U svakom slučaju, ja sam ovde. Ako želite da vam pomognem, rado ću to učiniti, mojim venam teče krv Tukova, ma koliko retko. Ipak sam ja filantrop, ne mogu da dozvolim da ljudi pate.“

„Pretpostavljam da ta filantroipija ima cenu?“

„Ne, moja filantropija nema cenu, ali postoje određeni troškovi, koje moram da pokrijem“, odvratio je hobit držeći palčeve zadenute u džepove svog kaputića. „Zlato i dijamanti u mojoj težini, biće dovoljni.“

Namesnik se zagrcnuo vinom, koje je ispijao, savetnici su glasno uzdahnuli i neodobravajuće se zapiljili u hobita.

„Da to nije malo previše?“, upitao je zapanjeno namesnik. „Ne spadaš baš u mršavije hobite.“

„Zavisi, ako želite da vam zmaj pustoši imanja i ubija ljude, onda možda i nije. A ako hoćete da ga se rešite, onda ne morate da me angažujete. Ponuda je takva uzmi ili ostavi, ne vidim ovde još nekog ubicu zmajeva.“

Hobit je nezainteresovano gledao u svoja dlakava stopala.

Namesnik je dugo razmišljao i povremeno upćivao zabrinut pogled savetnicima.

„Dobićeš pola svoje težine u zlatu, ako nas rešiš te napasti“

„Dve trećine, ali mi plaćate i hranu.“

„Hm, mali ljudi za stolom, mogu da učine velika dela, priča se. Neka bude onda tako“, potvrdio je namesnik klimajući glavom, dok se rukovao sa hobitom.

Iste te večeri, Heribald Pot je opustošio zalihe krčme „Kod suve bačve“ i nakon što je popušio jednu lulu, mirno je otišao na spavanje.

Sa prvim svitanjem, hrabri hobit je izašao iz Brija u potragu za zmajem. Heribald nije znao da je krenuo istim putem kao i jedna mnogo poznatija družina u davnim godinama izbledelim u sećanju. Bio je ispraćen pogledima znatiželjnika sakrivenih iza prozora. Nekolicina najhrabrijih oružnika Brija mu se pridružila. Tvrdili su da znaju gde bi zmaj mogao da se krije.

Nekoliko sati kasnije, nakon mukotrpnog probijanja kroz divljinu, stigli su do pećine.

„Mi dalje ne smemo“, rekao je jedan od oružnika. „Namesnik nam je rekao da ćeš se ti pobrinuti za zmaja, naše je bilo samo da te dopratimo.“

Hobit ih je prezrivo odmerio.

„Ne kaže se džabe da veličina ne određuje čoveka, a ni hobita. Ne brinite, dobri ljudi, ja ću spasiti vas i vašu decu. Sačekajte me, brzo ću. Ako se ne vratim slobodno razdelite moje stvari“

Vojnici su posmatrali Heribalda kako hrabro gazi ka pećini.

„Da li će se vratiti?“, upitao je jedan.

„Nadam se da neće, kladio sam se na zmaja“, odvratio je drugi.

Napeto su osmatrali ulaz u pećinu. Nakon pola sata začuli su urlik, koji im je zaledio krv u žilama. Za njim su usledili i zvuci borbe. Zatim je usledila tišina, koja je oružnicima teže padala od samih krikova.

Iznenada je iz pećine pokuljao gust dim. Među grupom posmatrača je zavlado muk.

Kada su već izgubili svaku nadu i pomislili da krenu ka Briju da namesniku prenesu loše vesti, oružnici su primetili  nisku priliku obavijenu dimom.

Heribald Pot je bio nagaravljen, odeća mu se još uvek dimila, kašljao je iz sve snage, ali je širok osmeh obasjavao hobitovo lice.

„Ja sam svoje obavio“, rekao je i umorno pokazao rukom ka pećini. „Tamo su vam ostale kosti, samo sačekajte još neko vreme dok ne izgori sve. Sad su tamo otrovna isparenja, znate i sami da je meso zmajeva otrovno.“

Oružnici su zbunjeno klimali glavama.

„Hajdemo sada kod namesnika da podignem svoju nagradu“, predložio je veselo hobit.

Iako nerado, namesnik je Heribaldu isplatio nagradu. Ponovo je svratio u krčmu „Kod praznog bureta“, dokusurio ostatak njihovih zaliha i otpevao nekoliko pesama sa raspoloženim Brilanđanima. Nakon što je ispio poslednju turu u svoje, a i njihovo zdravlje, uzjahao je svog ponija i uputio se na istok ka planinama. Za njim je kaskao još jedan poni natovaren blagom i raznovrsnom neophodnom opremom.

Našao je za logorište zgodno mesto u šumskom proplanku. Podigao je šator, zapalio malu vatru i stavio komad mesa na ražanj, jer čovek, a posebno hobit mora da pojede neki zalogaj pred spavanje.

Začuo je šuštanje iza sebe.

„Dugo ti je trebalo, Unmina“, promrmljao je hobit, ne okrećući glavu.

„Morala sam da budem oprezna“, odvratio je dubok i režući glas.

Iz gustiša je izvirila velika zmajeva glava, a za glavom i dugačak vrat, a za njim ostatak velikog zelenog zmaja. Krila su mu bila skupljena preko leđa.

„Jedva sam se provukla kroz tunele na drugoj strani“, nastavila je zmajica. „Drugi put moramo da pažljivije odaberemo mesto.“

„Zašto si ubila onog Brilanđanina? Dogovorili smo se da nema ubijanja“, hladno je upitao Heribald.

„Nsiam ga ubila“, frkćući je idvratila Unmina. „Namestilo se tako da me video kad sam se približavala pećini i umro sam od sebe. Slabo srce, strah, šta li…  Njuškala sam ga da budem sigruna da je mrtav, pa mora da sam ostavila tragove. Znaš da ne volim da ubijam iole inteligentna bića. Kako smo prošli?“

Hobit je odobravajuće klimao glavom i sada se sa radošću u očima obratio zmajici.

„I bolje nego što smo se nadali. Dobio sam za nagradu dve trećine moje težine u zlatu. Spalio sam celu pećinu onom crnom smesom izmešanom sa katranom. Lažne kosti koje smo napravili će biti dovoljne da ih uvere da sam obavio posao.“

„To nije loše. Moj deo je uobičajen?“

„Naravno, sve delimo pola-pola nakon odbitka troškova.“

„Znaš nekad pomislim da bi mi bilo lakše kada bih otimala blago kao moji preci.“

„Šta te sprečava da to uradiš?“, pitao je hobit.

„Sprečava me to što znam da ne bih još dugo bila jedan od poslednjih zmajeva, kada bih na taj način dolazila do plena. Vidiš kako je sudbina čudna, neki tvoj predak je pomogao da se ubije legendarni Šmaug, a ti i ja smo partneri u poslu“, odvratila je Unmina kroz zubati osmeh.

„Ti stvarno veruješ u tu priču?“, začudio se Heribald. „Mislio sam da su to samo bajke kojima stare žene plaše decu.“

„Čak ni mi zmajevi ne možemo da budemo sigurni, ali i nama su tu priču govorile naše majke da nas nauče oprezu. Vidiš i sam da mnogi od mog soja nisu slušali majke.“

Unmini su se pojavile krupne suze u očima dok je gledala u vatru.

„Izvini, nisam hteo da te rastužim“, skrušeno je rekao Heribald.

„Znam, prijatelju, svesna sam da je vreme nas zmajeva prošlo“, nastavila je zmajica. „Sve manje ima i hobita i patuljaka i vilenjaka i svih drugih neljudi. Ljudi će ostati jedina rasa na celoj Srednjoj zemlji. Nego, šta ćemo sad?“

„Mislio sam da se malo primirimo i da odemo u planine?“, predložio je hobit.

„Da, to nije loša ideja. A ako nam dosadi lutanje možemo da se smirimo kao božanstva nekih primitivnih plemena“

„Ko bi poželeo da se smiri kada ima još toliko neistraženih mesta u kojima žive naivčine? Mada,nije loša ideja provesti ostatak života kao desna ruka krilatog božanstva…“

Slike – Ricardo_Hellas,  ractapopulous, Josh13, Hans,