Neshvaćenost

„I na to si stukao silno vreme i pare? Da li si ti normalan?“
Visoka i koščata žena se nadnosila nad muškarca u belom mantilu. On je zgrčeno, poput prvaka, stajao pred njom, nadajući se da će je bes brzo proći.
„Samo da ti kažem“, unezvereno je mahao rukama. „Ovo je nešto najveće što sam ikada…“
„Prestani. Ne mogu više, od kuće si mi napravio deponiju. Komšiluk misli da sakupljamo sekundarne sirovine. Počeli su svi da ostavljaju svoju pokvarenu belu i ostalu tehniku ispred naših vrata. Kada prođem ulicom, deca viču za mnom Kupujemo staro gvoždže, televizori, akumulatori“, nastavila je svoju tiradu. „Prevršio si svaku meru. Nosi ovo smeće iz kuće da ga ne bih ja iznosila.“
Muškarac je ćutke uzeo kutiju sa aparatima nepoznatog dejstva i izašao na ulicu. Još jednom se molećivo krenuo ka ženi, koja je ruku podbočenih na kukove, odmahivala glavom.
„Nema šanse. Kada se rešiš tog krša, možda i razmislim da te primim nazad. Čistac!.“
Zalupila je vrata tako i snažno da je muškarac od iznenađenja napravio nekolko koraka unazad, sapleo se i seo na beton, vlažan od sitne kiše.
„Najveći trenutak u mom životu, a ona tako. Otići ću tamo gde će me ceniti“, rukavom je obrisao nos, uzdahnuo, podigao je svoju kutiju i teturavim korakom krenuo niz ulicu.
***
„Generale, imam rešenje za mnoge naše probleme“, raportirao je pukovnik Adirović.
„Je li? Razvili smo oružje protiv kojeg nema odbrane?“, sumnjičavo je upitao general Kostić.
„Ne baš, ovo je rešenje za naše unutrašnje probleme, mada ćemo uspeti da pronađemo i primenu kod spoljašnjih“, ponosno je odvratio pukovnik Adriović.
General Kostić je, uprkos tome što je prešao šezdesetu, sa kratkom kosom, čvrstom vilicom, pravim leđima, savršeno ispeglanom uniformom i blistavim cokulama, odavao sliku i priliku pravog vojnika. On je to i bio, ceo život je posvetio vojsci i vojska je bila ceo njegov život.
„Dobro, da čujem o čemu je reč. Nadam se da je dobro, jer moram da pošaljem izveštaj nekoj civilnoj komisiji. Prokleti levičari i liberali.“
„Pre nekoliko dana, bio sam na porodičnoj proslavi u kafani Udri me do zore. Jasno vam je da to mesto i nije secište viših društvenih slojeva. Baš sam planirao da krenem, kada sam primetio pijanca, kako priča sam sa sobom. Prva reakcija mi je bila da ga ignorišem, ali onda sam malo više obratio pažnju na njegove reči. “
General Kostić je upitno podigao obrvu.
„Ono što je govorio, izdvajalo ga je od običnih pijanaca“, nastavio je poručnik Adirović. „Shvatio sam da pred sobom imam izuzetan um. Možda malo neuravnotežen, ali izuzetan. Lično sam ga ubacio u auto i u najvećoj tajnosti ga smestio u našu bazu. U ovom trenutku za njega znamo samo nas dvojica i trojica vojnika od poverenja koji ga čuvaju na smenu“
„Čime li je taj čovek zsalužio toliku pažnju? I zašto si čekao da prođe nekoliko dana pre nego što si me obavestio?“, pitao je general.
„Biće bolje da vam pokažm, pođite za mnom. Smešten je u trećem podzemnom nivou.“
Nakon nekoliko kontrolnih punktova, dvojica muškaraca su stigla do prostorije pretrpane brojnim elektronskim komponentama. Bile su razbacane, naizgled, bez ikavog reda. Šoljice ispunjene pikavcima, kao i polupojedena hrana, su dopunjavali sliku opšteg nemara.
„Adiroviću, ovo liči na smetlište, a ne na vojnu ustanovu“, prekorio je general podređenog-
„Videćete da vredi trpeti njegovu aljkavost radi rezultata“, odvratio je pukovnik crveneći u licu. „Predstavljam vam projekat Grifin. Evo, genije upravo izvodi eksperiment. “
Kroz stakleni zid, posmatrali su dešavanja. Muškarac u belom mantilu je stavio knjigu na postolje, pritisnuo nekoiko dugmića i nakon par sekundi, usledio je snažan bljesak. U prvom trenutku, general Kostić, nije primetio ništa neobično i već je udahnuo da prokomentrariše, kad je shvatio.
„Nestala je? Knjiga je nestala? Šta je uradio, spalio je laserom, rastočio na atome?“
„Ne, generale, knjiga je dalje tu, samo je nevidljiva.“
Naučnik je čini se, držao nešto u ruci. Pružio je ruku generealu. Ovaj je ispružio svoj dlan i osetio težinu na njemu. Na dodir mu je izgledalo kao knjiga, ali je i dalje nije video.
„Neverovatno“
„Na žalost, u ovoj fazi može da učini nevidlijvim samo knjige i predmete od papira. U doglednoj budućnosti, nadam se da će uspeti da proširi dejstvo svojih zraka, možda čak i na ljude.“
„Nevidljivi špijun“, promrmljao je general setno. „Zanimljivo je ovo sa knjigom, ali šta mi imamo od toga? Gde je vojna primena?“
„Generale, znate i sami da knjiga često može da bude veći problem od Molotovljevog koktela. Da nas ne bi optuživali da cenzurišemo knjige, što naravno radimo, mi ćemo ih jednostavno učiniti nevidljiim. U javnosti, mi smo plemeniti zato što ih puštamo da laprdaju, a zapravo smo rešili problem. I ne samo knjige, već sav materijal levičara, liberala i sličnih protivnik asistema. Da ne spominjem da izveštaju takođe, mogu da nestanu. Kad je nešto nevildjivo, onda nema ništa lakše nego da se stvarno izgubi ili da se naoko prazan kamion zapali ili da kutije pune nevidljivh stvari padnu u neku rupu,.“
General Kostić je ćutao nekoliko sekundi, a onda mu je lice prekrio zllokoban osmeh.

Slika – STetzner

One thought on “Neshvaćenost

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: