Dobro jutro, dobar dan. Što bi rekla pesam, najlepši j eonaj dan, kad se budim nasmejan. Dobro, nije svako jutro takvo, ali usled mog radnog vremena, ponedeljak se još uvek čini kao deo vikenda.
Živo sam i zdravo, da kaem odmah na početku. Reče majka da me sanjala, pa me odmah zvala da pita da li sam zdrav. Ako se razbolim, onda ćemo znati da ima proročke snove i da treba da zapisuje snove. Ko zna, možda ubode neke loto brojeve ili kombinaciju na ruletu. Jedno vreme sam zapisivao svoje snove, bilo je čak i par dobrih priča od njih. Mogao bih opet da stavim sveščicu uz krevet.
U poslednje vreme sam gledao neke emisije o irskoj ekonomiji i koliko, zapravo, ima realne snage u keltskom tigru, koji se onomad pretvorio u keltskog feniksa sa leprikonskom ekonomijom. Iako statistika kaže da je Irska među zemljama sa najvišim BDP, posle Singapura, Luksemburga i Katara, da li je to stvarno tako. Nisam pametan, ne bih rekao da realno stanje prati statistiku, ali daleko od toga da je rđavo. I irska mladež razmišlja da napusti rođenu zemlju, ali brojevi nisu zabrinjavajući kao na našim prostorima. Povremeno se to pravda kulturološkim navikama Iraca da napuste Irsku. Međutim, broj Iraca, koji napuštaju zemlju je otprilike sličan broju Iraca, koji se vraćaju. Naravno, razlika je u starosnom dobu. Kada prevaziđu komplikovane zakone i sisteme oko stanogradnje, vervatno će i taj problem biti manji. Kako god bilo, ne sumnjam da će Irci uspeti da izvuku najbolje od situacije. A ne asmo oni, već verovatno i ostatak Zapadne Evrope
Kad smo kod ekonomskih trendova, evo i jedne lokalne priče. Imamo jednu piljarnicu u mestu, soldina ponuda voća i povrća, mada ništa epohalno. Nedavno je čovek objavio da zatvara dućan, jer poslovanje već neko vreme nema smisla. Da budem iskren, kupovao sam kod njega samo povremeno. Teško je malima boriti se protiv velikih, gde god se oni nalazili.
Videh po netu neke predloge da EU i Kanada naprave novu Uniju. To bi baš bilo veselo, zar ne? Dok smo u temi ispratio sam i ove velike svetske vest o povezivanju Evrope i Kanade u pomoći Ukrajini. Izgleda da smo i dalje svedoci velikih svetskih promena. A kako će se sve odvijati, još ćemo videti.
Pričao sam kako je zajednica građanstva iz Srbije odlučila da se malo više pozabavi temama koje nas žuljaju. U skladu sa tim, ponovo smo aktivirali peticiju za uvođenje direktnog leta Beograd – Dablin, pa ako želite možete da potpišete OVDE.
Kako se čini, uskoro ćemo dobiti još jedan pab (pored šest aktivnih). Jedna kafana, koja je bila zatvorena svih ovih godina, priprema se za novo otvaranje. I dalje mi nema logike da toliki pabovi (pet komaTa plus lokali i restorani sa hranom) aktivno rade na dve hiljade stanovnika. Možda zato i nisam preuzetnik, jer ne vidim širu sliku. Pabovi, omiljeno irsko mesto za okupljanja. Imamo jedan pab u koji sam ušao samo jednom, nekako mi nikad nije bio na ruti. Navodno se tamo okupljaju lokalci svake poslednje nedelje u mesecu i sviraju i pevaju irsku muziku. Sve kao nešto planiram da odem i nikako. I prošle nedelje sam svratio napokon da vidim i osetim tu atmosferu. Pab je malecni, tridesetak kvadrata, mesta za šank i nekoliko stolova, pucketa vatra, idila. Naravno da mesto ne prima kartice. Zauzeo sam mesto u ćošku, vidim da se okupila vesela ekipa za onih par stolova. I u nekom trenutku, začula se frula. Sad će da krene prava stvar. I započela je pesma. Živote, to je bilo nešto. Znate ono da najglasnije pevaju, oni koji nemaju sluha? Peva neka gospođa sve vreme, uši mi prokrvarile. Kaže šanker u jednom trenutku, onako upola glasa, sam za sebe – „E, da jebeš ovaj moj ovakakv život.“ Nije lako biti ugostitelj. Saznao sam posle da je raspevano društvo okupljeno iz tužnog razloga, umrla im je prijateljica/rođaka od četrdeset i par godina.
Uredno i dalje idem na moj književni klub. Piskaramo, družimo se i dobra je atmosfera. Pojavila se ideja da napravimo neku zajedničku akciju, zbirku priča ili nešto slično, videćemo kako će se to odvijati.
Nisam hteo ništa da vam pričam, ali prošle nedelje sam imao zakazan vozački ispit. Prethodno sam izvezao još par časova, da se malo podsetim. Pošto sam stari vozač, naravno da imam loše navike u vožnji (tipa da držim kvačilo više nego što treba), a ako se ista greška ponovi četiri puta, to je odmah pad. Instruktor je zbog toga predložio da pređemo na automatski menjač, da mogu sve vreme da se fokusiram isključivo na vožnju, jer su obe ženske koje su ispitna komisija vrlo sklone da traže dlaku u jajetu. I pojavio sam se u sredu u Roskomonu, direktno posle noćne smene. Moja ispitivačica je srednjih godina, plava, štiklice, došla nam iz Atlona. I pretpostavljam da vam je jasno kako je išlo polaganje.
„Neso?“
„Nešo“, odgovaram.
„Odakle ste?“
„Iz Srbiije“
„Stvarno, nisam imal anikog iz Srbije“
„Možda nas nema mnogo, ali smo nezaboravni“, odgovaram i podižem obrvu ’nako.
Džaba se smeškate, ni blizu nije bilo tako i ceo ovaj razgovor sam izmislio. Postavila mi nekoliko pitanja iz teorije, došli smo do auta, gde sam jedva skinuo unutrašnju kameru, pošto je zabranjeno bilo kakvo snimanje poalganja. Što će reći da je reč ispitivača uklesana u kamenu i tu nema žalbe. Nakon tog početnog zastoja, krenuli smo u vožnju. Po savetu instruktora, izabrao sam termin kada su u gradu manje gužve. Probao sam malo da opustim atmosferu, ali ništa ćaskanje, samo vožnja i njena upustva gde da skrenem, stanem i ostalo. Posle nekih pola sata, dovezao sam auto nazad, ona ništa ne progovara. Tek mi je u kancelariji rekla da sam prošao, Da budem iskren, bio sam na granici da padnem, tamna sam nakupio dovoljno negativnih poena da prođem, još jedna greška i ćao. Samo bi mi falilo da sam tresnuo. Onda bih morao da smišljam izgovore da sam pao zato što ne vozim ili da je ispitivačica suvoše stroga (ili mrzi strance ili alfa mužjake) ili nešto treće. I još da me prozivaju oni domaći koji su prošli iz prve, a ima takvih likova. Jasno vam je da vam nisam najavio polaganje vožnje, baš iz svih navedenih razloga. Već sutradan sam naručio vozačku (preko neta kako drugačije) i čekam da stigne ove nedelje. Mogao bih da vidim da rentiram neki auto da obiđemo makar neka zanimljiva mestašca do kojih je nezgodacija doći autobusom (a mnoga su takva).
Sedeo sam u nekoj kafedžinici prošlog ponedeljka, i čujem neke Bosance. Ne može čovek da ode ni na kafu, a da ne naiđe na nekog našeg. Kad već spominjem naše, sledeće nedleje se održava onaj exYu bal, to će verovatno biti jedno zabavno veče.
Sve te silne odlaske u Roskomon sam iskoristio i da svratim do Ahmedove radnje. Jasno vam je već po imenu da prodaje robu iz Azije, Afrike, Istočne Evrope. Između ostalog, pazario sam prvi put burek (sa mesom, jer što se kaže u Bosni, jasno je da je samo to burek) i neke sarajevske ćevape. Burek se ispostavio kao odličan. Najzanimljivije je da ga pravi neka slovenačka firma. Nisu li Slovenci genijalni, skoro svaki proizvod iz bivše Juge su stavili pod svoje. Dok se ostale republike međusobno glože oko gluposti (ratovi, granice, pevači, Evrovizija), Slovenci ćute i šljakaju. Što se tiče ćevapa, to je bio promašaj. Htedoh da pravim juče za ručak i kad sam izvadio iz kese, izgledalo je kao da su bili zaleđeni, pa odleđeni, pa opet zaleđeni. Nekako sam zaključio da je ipak preveliki rizik za umirivanje želje za pravim ćevapima. Ima i jedna dobra irska pekara sa osličnim brauni kolačem i dobrim hlebom. Nema ništa kao što su male radosti.
Nisam skoro išao busom za Roskomon i vidim da su neka mesta baš doboro zakačena onom olujom o kojom sam vam već pisao.
U bioskopu se davao Roki, u okviru oskarovci ponovo. Kako da propsutim priliku da taj film vidim na velikom platnu, jer sam ga onoliko puta gledao na tv? Jeste film malo naivan i sve, ali je ipak zadovoljstvo gledati i čekati mutavog Slaja da poviče Adriijaaanaaa.
Svaki dan čovek sazna nešto novo. Evo, baš sam ovih dana otkrio da su Irci imali neku svoju borilačku veštinu. Nije to ništa toliko specijalno, tokom srednjeg veka u skroo svakoj državi je korišćen štap za borbe. Pretpostavljam da je štap rado korišćen, jer su verovatno bila ograničenja ko sme da nosi mač ili tako nešto. U ovom slučaju to je izvijani štap sa budžom na mestu drške. Sistem se zove Shillelagh, pa baćite pogled ako vas zanima.
Možda znate da obično sa velikim iščekivanjem pratim Evroviziju. Srbija je pre nekoliko dan izabrala svog kandidata(nisam baš razduševljen, šteta što ne prođoše one Dragice, to bi bila fora), kao i Hrvatska (i to je sačuvaj i sakloni). Imao sam poziv da svratim do Dablina u petak uveče na gledanje domaćeg finala i druženje, ali džaba kad moram da radim.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy
Slika – Biea