Dobar jutar, što bi rekao onaj čuveni žandar…
Već su prošle dve nedelje od mog prethodnog javljanja.
Pretprošlog ponedeljka, smo imali državni praznik, sećate se – sveta Brigita.
Već sam vam pričao da su dešavanja u Srbiji dovela do toga i da se naši ljudi širom sveta sve više povezuju.. To se desilo i sa našim građanstvom u Irskoj. LM, dogovorili smo se da iskoristimo taj neradni ponedeljak i da se lepo okupimo u Dablinu, da se upoznamo i da vidimo šta nam je dalje za činiti.
Došao sam u prestonicu oko i deset. Imao sam ideju da obiđem par nekih mesta koja su mi na listi od ranije, ali se ispostavilo da niko od njih ili ne radi ponedeljkom ili na državni praznik. No dobro, uvek postoji onoliko načina da se ubije vreme. Prvo sam svratio u pab gde se navodno nalazi Dačićeva slika, ali je nema ili ja nisam mogao da nađem. Moguće je da se tamo našao slučajno, pa su ga skinuli u međuvremenu.
Srećom, bio je lep da za šetnju. U blizini kafića gde smo planirali okupljanje primetio sam neku piceriju. Ispred radnje stoji cirka pedeset ljudi, svi strpljivo čekaju. I sad, jasno vam je, majmun radi, šta majmun vidi. Spominjao sam verovatno i ranije, da je pica nešto što uvek vrlo rado jedem. Naravno da sam stao u red. Prošlo je dobrih dvadeset minuta dok nisam uspeo da naručim. U pitanju je neka njujorška pica. Prodaju na parče, nude nekih pet, šest vrsta. Po želji prelivaju nekim medom i nekakvim dodatnim sosom.
I na kraju, dobio sam picu hrskavog testa i relativno siromašnu sastojcima Nije bila neukusna, ali i ništa naročito. Ukačio sam posle da je to mesto virtuelno hit, pa da zato mnogi dolaze. Sve u svemu, ništa specijalno.
Posle toga sam otišao u lokal gde su se okupili naši. Bilo nas je dvadesetak, većinom su se ljudi upoznali preko onog protestnog okupljanja. Nisam poznavao skoro nikog osim već, u ranijim izveštajima, spominjanih beogradskih Dablinera i još jednog para koji sam upoznao u Beogradu tokom novogodišnjih praznika. Kasnije će se ispostaviti da jedan tip živi na pet minuta od mene u Beogradu. Neverovatno, kolike su šanse? Pošto nam knjige na domaćim jezicima nisu previše dostupne, doneli smo i knjige da se đoramo. Ne moram da vam kažem, da sam potpuno besramno doneo po primerak mojih romana, kao i svaku Nijansu. Čak i one su brzo razgrabljene i onda vam je jasno koji je nedostatak knjiga.
Ostatak sastanka je prošao u malo ozbiljnijoj atmosferi. Jedan od razloga našeg okupljanja, pored druženja je bio i da popričamo šta bismo mogli dalje. U danima pre druženja, dogovorili smo se da napišemo pismo koje bismo poslali irskim zvaničnicima, u želji da malo odvoje oko ili dva na aktuelna dešavanja u Srbiji. Čak smo već i dobili neke odgovore. Zanimljivo je da su se javili i naši iz drugih država, i da žele da prilagode to pismo i pošalju kod njihovih zvaničnika. Na stranu dešavanja u zavičaju, zaključili smo da treba da organizujemo i kako bismo pogurali stvari koje su nam važne – biračko mesto, direktan let za Beograd, priznavanje vozačkih i slične stvari. Bilo je krajnje vreme da se zajednica malo ozbiljnije pozabavi problemima koji nas sve muče
Što se tiče preduzećeta, tu nema nikavih promena. Radimo, mahom je laganica, postižemo brojeve i svi su srećni. Naravno da ni našu radio stanicu nije zaobišlo ludilo sa pesmom ATP, pa se vrti svako malo. Ako niste čuli za nju, onda vam je promakao jedan planetarni megahit. Kada smo kod muzike, ne znam da li ste ispratili, ali Irska je izabrala svog kandidata za Evroviziju.Evo je OVDE, u pitanju je norveška pevačica. Zanimljivi su mi komentari, većinom su ljudi zadovoljni izborom i niko ne piše da je sramota da jedna Norvežanka predstavlja Irsku.
Napokon mi je stigao dugoočekivani paket sa domaćim proizvodima. Prvo sam mislio da ih je omela oluja, ali se čini da je kurirska služba izgubila moju kutiju. I ovi ljudi su mi odmah poslali novu pošiljku I eto đakonija – kulen, čvarci (eh čvatci), kajmak, poli, plazma, ajvar, čoko smoki… Nije da smo u agoniji što nemam prehrambene proizvode, koje volimo, ali svakako prija. Poslednji odlazak u Dablin sam iskoristio i da pazarim nešto od domaćih stvai, sad su nam zalihe na poprilično zadovoljavajućem nivou.
U subotu, prepodne, taman dok sam se pitao da li da odem u Roskomon u bioskop (mada nema ničeg što bih gledao), kad mi stigla poruka od gore spominjanih beogradskih Dablinera (mora da štucaju sada). Svratili bi na čašicu razgovora. Naravno da sam pristao da ih ugostim, ne odbijam druženja sa dragim svetom. Fenomanlno je što im treba skoro dva sata da stignu do mene, što ostavlja vremena da dovedem stan u red. Jasno je da je kod nas često kreativni haos, pa nam znači blagovremena najava. Da sam neki domaćin, uhvatio bih odmah prase, ili makar pevca, ali pošto nisam, prodavnica je zakon. Stigoše drugari. Malo smo prošetali po varoši, pokazao sam znamenitosti (pabovi, sud, policija, park, grob slončetu, grobno mesto oca Oskara Vajlda i tome slično). Dok smo završili šetnju, omladinac je pripremio pileća krilaca i krompiriće, jedan od njegovih specijaliteta. Uz toplu kafu i hadnu rakiju, smo nastavili druženje. Naravno da smo izbistrili važne i ozbiljne teme, sve dok nije došlo veče i vreme da se polako vrate u prestonicu.
Toliko od mene.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy