Apoteka

Pretpostavljam da ni vi ne volite da svraćate u apoteke? Odlazak kod doktora samo ukazuje na mogućnost bolesti. Odlazak u apoteku i kupovinu lekova, tu mogućnost čini stvarnom i konačnom.

Tako sam pre nekoliko dana stajao u redu u apoteci i strpljivo čekao. Kada sam na takvim mestima, onda obično izbegavam da slušam i gledam ostale ljude. Svakome je dovoljna njegova muka, šta ću još ja da piljim. Srećom, skoro uvek nosim neku knjigu, pa imam svoju zabavu. Ispred mene su stajali jedan penzioner i jedan dečkić od sedamnaest, osamnaest godina, koji je upravo bio na redu…

Iz čitanja me prenuo glas apotekarke.

„Dvadeset komada?“

„Ne, ne, dvadeset kutija“, odgovorio je mladić.

Podigao sam pogled sa knjige i začudio se. Mučenik baš kupuje mnogo lekova. Uvek mi se srce cepa kada vidim da su mladi bolesni. Ko bi rekao, deluje prilično zdravo.

„Kakve želite?“, uptala je apotekarka mirno.

„Nije važno, ubacite redom nekoliko vrsta“, odvratio je mladić.

I dalje mi nije bilo jasno o čemu pričaju, ali sam ponutkan ljudskom radoznalošću, načuljio uši i malo podigao pogled.

Apotekarka je mladiću pružala dvadeset kutija sa kondomima.

Bio sam potpuno zbunjen.

„Hvala vam mnogo“, odgovorio je mladić. „Idem na more sa devojkom, pa da se obezbedim za prvo vreme.“

Osetio sam kako me crvenilo obliva, dok sam otvorio usta u čudu.

Neće valjda on i devojka da upotrebe sve te kondome?, pitao sam se zapanjeno. Koje prvo vreme? Nije valjda da im treba još?
Kad se samo setim koliko je mene bilo sramota da kupim kondome, kada sam bio mlad. A dok sam bio u godinama ovog dečkića, nije bilo ni izgleda da će mi zatrebati. Lepo svi kažu da je današnja omladina mnogo naprednija. Mladić je prošao pored mene široko se osmehujući. I dalje sam bio u šoku.

Na red je došao vremešni dekica, koji se oslanjao na štap. Sigurno se borio tokom Drugog svetskog rata.

Ni njemu sigurno nije lako, pomislio sam. Treba odvojiti od bednih penzija za sve te lekove. Žalosno vraćamo dug onima koji su se borili za našu slobodu.

„Opasan je onaj klinac“, rekao je čiča osmehujući se. Apotekarka se nasmešila odobravajuće.

„Dete, meni ćeš dati tri pakovanje ovih gumica sa produženim dejstvom i tubu vazelina.“

Apotekarka je mirno stavljala na pult tražene predmete. Ako me mladić zbunio, deda mi je zavezao mozak u čvor. Samo sam otvarao usta kao riba na suvom.

„Rekla mi je moja baba da treba malo da začinimo, a možda nam svrate i Markovići. Upoznali smo se sedamdeset i treće, kada je i nas i njih „Čik“ poslao na nagradno letovanje u Makarsku. Eh, kakve su noći usledile od tada“, rekao je čiča sa setnim osmehom i šeretski mi namignuo.

Nisam neki puritanac, ali ovo je već suviše. Činilo mi sa da mi od vreline pucaju kapilari na licu. Na trenutak mi se pojavila mentalna slika golog dede i njegove babe i tih Markovića. Teškom mukom sam zaustavio nagon za povraćanjem.

Čiča je ubacio svoje stvarčice u ceger pored paradajza, sira i kafe i krenuo polako ka izlazu, poštapajući se.

Stao sam ispred apotekarke, još uvek hiperventilirajući.

„Dajte mi molim vas, nešto za glavobolju.“

Apotekarka me pogledala upitno.

Vremešni starac je stao u pola koraka.

„Sine, kakva glavobolja? Zagrli ti svoju ženu, pa će odmah da joj prođe glavobolja.“

„Nije za nju, nego za mene. Imam neke glavobolje od lošeg kreveta, pa ne vidim na oči.“

„E, jadna ta tvoja pored tebe, crni sine“, rekao je starac odmahujući glavom. „A je li tebi sve funkcioniše tamo dole? Je li bar ta glava u redu?“

I starac i apotekarka su mi uputili brižan pogled.

Pročistio sam grlo.

„Khm, jeste, sve je u redu. Uglavnom“, dodao sam stidljivo, rizikujući da se onesvestim od sramote.

Pored apotekarke i prvoborca, apoteka je bila ispunjena brojnim ljudima. Svi su me gledali sažaljivo i odmahivali glavom.

„Uh, tako mlad čovek. Ne valja ti to“, starac mi je prišao i spustio mi ruku na rame. „Slušaj ti mene. Odmah na pijacu, da kupiš celera,  pa kreni  da ga jedeš svaki dan. Da žene znaju kako je celer dobar za muškost, sadile bi ga u saksiji.“

Usledili su predlozi i ostalih ljudi iz reda, dok sam se unezvereno okretao oko sebe, tražeći izlaz.

„Čokolada.“

„Peršun i bosiljak.“

„Bolje nežna masaža.“

„Neka kupi i neke igračke“, dobacila je jedna vemešna bakica.

Već mi se vrtelo u glavi i jedva sam stajao na nogama, čiča me pridržao da ne padnem. Neko je dodao stolicu, na koju sam se srušio.

„Biće sve u redu, sine“, rekao je starac i pogledao u apotekarku. „Dete, zapakuj ti njemu tablete cinka i vitamina E. A možeš i da mu dodaš onaj prsten i one tablete, Moćni skočko.“

Uzeo sam šta su mi gurnuli u ruku i zateturao se iz apoteke.

Izašao sam ni sam ne znam kako. Krajičkom uha sam čuo ljude u apoteci koji komentarišu.

„Stres je to.“

„Tako mlad, pa već gotov.“

„Najgore je kad ide preko reda.“

Dobauljao sam do kuće i pao na trosed.

„Jesi li dobro?“, upitala me supruga.

„E, više nikad ne idem u apoteku, pa nek umrem“, odvratio sam ubrzano dišući. „A je li imamo celer  u kući?“

Slike – Gellinger, kerryank,