Sluh

 „Neverovatno“, čudio se doktor. „Baš neverovatno.“

„Lepo vam kažem, a vi mi ne verujete.“

„Znam, ali ovo je baš neobičan slučaj“, odgovorio je doktor Orelovski listajući jednu od knjiga koje su mu se nalazile na stolu.

 „Razumem da vam je teško, ali ovo je ostvarenje sna. Često bi se mi u struci šalili na tu temu. Većina nas bi volela da ima vašu dijagnozu.“

„Budite oprezni šta želite, možda vam se i ostvari“, odgovorio sam mrko. „Da li bi se vama svidelo, ne znam, ali meni je život pretvoren u noćnu moru zbog ove bolesti.“

Doktor Orelovski me gledao kao čudo.

 „I sad ste ovde kod mene?“, zadivljeno je rekao doktor Orelovski.

„Verujte da sam obišao mnoge lekare, vi ste mi poslednja nada“, uzvratio sam tužno. „Kažu da ste vi najveći stručnjak u zemlji i u okruženju.“

Doktor je očekivano skromno slegnuo ramenima.

„Nisam baš toliko dobar, mada stalno učim i napredujem. Ali ovo što se vama dešava je naučni presedan. Konsultovao sam enciklopedije, internet, kolege i ovakav slučaj nije zabeležen.“

„Dao bih sve na svetu, samo da sam normalan, kao i drugi“, zavapio sam.

„Ali vi ste predivni, gospodine Piskaroviću“, oduševljeno je pričao Orelovski. „Vi ste, jedinstveni. Zapravo, vi ste, kao što sam rekao, na celom svetu jedan jedini čovek sa ovakvim problemom.“

Gledao sam ga neutešno, dok je on nastavljao sa iščuđavanjem.

„Ovo su autentični snimci?“, upitao je.

„Da“, potvrdio sam, skrušeno klimajući glavom. „Sve je autentično od reči do reči.“

Doktor je zamišljeno klimao glavom. Ponovo je uključio snimak.  Saslušao sam ga bez ikakve reakcije, bez pomeranja i jednog mišića.

Doktor Orelovski je odmahivao glavom u neverici.

„Evo, iako smo ponovili celu situaciju nekoliko puta, još uvek ne verujem svojim očima i ušima. Kako je ovo moguće? A vaša supruga? Kako ona reaguje?“

„Šta mislite kako reaguje? Stalno je besna. Misli da to radim namerno.“

„A vi ne radite namerno?“, upitao je doktor Orelovski, smejući se razdragano.

Uputio sam mu besan pogled.

„Izvinite, ovo je bilo neprofesionalno. Bilo je jače od mene“, odvratio je doktor, osmehujući se pomirljivo

Klimnuo sam glavom u znak razumevanja i zamišljeno se zagledao u zid.  Doktor Orelovski je zamišljeno dobovao prstima po knjizi na stolu. Progovorio je nakon nekoliko minuta.

„Hajde da krenemo nekim redom. Uho ili uvo, kako vam zgodinije, sastoji se od tri dela, spoljašnjeg, srednjeg i unutrašnjeg. Zvučni talas se kroz spoljašnje uho prenosi do bubne opne u srednjem uhu. Ta membrana je selektivno propustljiva, što često vole da kažu nastavnici i profesori. Opna vibrira i prenosi vibracije na sitne koščice u srednjem uhu. Zvučni talasi se transformišu u mehaničku energiju. Ona dolazi u unutrašnje uho u mali školjkasti organ, kohleu, ispunjen tečnošću. U njoj se nalaze male trepljaste, da ne kažem dlakave, ćelije koje mehaničku energiju pretvaraju u električni impuls, koji odlazi u mozak. On taj impuls dešifruje kao zvuk koji čujemo. To vam je, verujem, sve poznato?“. Doktor Orelovski je zračio akademskim autoritetom, ali su mu oči sijale dečačkim sjajem.

„Naravno, kada sam shvatio da imam problem sa sluhom, ozbiljno sam se posvetio proučavanju načina  na koji čujemo“, odgovorio sam.

„Problem kod vas, poštovani gospodine Piskaroviću, što je ta vaša membrana atipično selektivno propustljiva.“

„Pričajte mi o tome“, progunđao sam.

„A medicina, za vaš slučaj nema nikakvo rešenje. A kad kažem medicina, tada mislim na sebe i nisam lažno skroman.  Prosto rečeno, vaše uši odbijaju da čuju bilo kakvo naređenje, molbu ili zahtev, koji vam uputi supruga.“

„Baš tako“, složio sam se tmurno. „Ona mislli da namerno ne želim da je poslušam“

„A vi zapravo ne čujete kada vas ona nešto zamoli da uradite“, dovršio je rečenicu doktor Orelovski. „Zbilja fascinantno.“

„Možda vama i jeste fascinantno, ali meni je brak na ivici pucanja.“

„Ali bez problema čujete sve druge ljude?“, upitao je zainteresovano.

„Naravno. Mlade, stare, muškarce, žene, decu… Svakog čujem i svaku njihovu molbu, zahtev, želju, jedino ne čujem kada moja supruga ima neki svoj zahtev.“

„Doista neverovatno“, ponavljao je doktor. „Iako to nije moja oblast, svaki psiholog će vam reći da se muškarci namerno trude da ne poslušaju svaki ženin zahtev. Moglo bi se reći da je to neka vrsta bunta i otpora prema autoritetima, borba za očuvanjem slobode. Ali vi ste dostigli viši nivo, vaše telo jednostavno ignoriše želje vaše supruge.“

„Ako ćete verovati“, rekao sam. „Imam prijatelja koji je psihijatar i rekao mi je upravo to.“

„Eto, veliki umovi slično razmišljaju“, odgovorio je doktor Orelovski. „A kažete da taj problem nemate oduvek?“

„Ne, prvih godina braka sve je bilo bajkovito, i čuo sam suprugu odlično, čak i kada priča vrlo tiho. Kako je vreme prolazilo sve češće se dešava da ne čujem kada moja supruga nešto želi. Tek kada počne da viče koliko je grlo nosi, onda njen glas prolazi kroz moje selektivno-propustljive ušne membrane. Nakon toga nastane haos u kući.“

„Vi ste fascinantan slučaj, gospodine Piskaroviću. Ući ćete u sve medicnske udžbenike.“

„Sve je to lepo, ali šta ja imam od toga?“, zavapio sam. „Da li stvarno nikako ne možete da mi pomognete?“

Doktor Orelovski je razmišljao nekoliko trenutaka i onda uzeo blok, napisao nešto, otcepio papir i pružio mi ga. To je bio broj telefona. Upitno sam ga pogledao.

„Ovo je moj prijatelj iz udruženja osoba oštećenog sluha, Ipak se čujemo. Može da vam pomogne da naučite da čitate sa usana, a možda ima i neki kompjuterski program,  koji bi vam olakšao slušanje supruginih zahteva.“

Prvi put sam osetio nadu da ću možda ipak živeti kao sav normalan svet i da ću ćuti svaku zahtev, svaku želju moje jedine i najdraže supruge.

Slike – geralt, sweetlouise, MikesPhotos,