Razgovor

Kroz veliki prozor, sunčeva svetlost je nežno osvetljavala prostoriju veličine petnaestak metara kvadratnih. Ispred prozora je stajao izrezbareni drveni sto, na kome su ležale urende gomilice papira, olovke u drvenoj čaši, kožni rokovnik, kao i kutija sa marmicama. Na zidove su bile prislonjene police sa brojnim knjigama, a gde nije bilo polica, nalazile su se drvene ploče od mahagonija. Pod je prekrivao tepih gustog tkanja, koje je mamio da se po njemu gazi bosim stopalima. Sredinom prostorije su dominirale dve udobne fotelje.

silhouettes-231425_960_720U jednoj je sedeo muškarac od pedesetak godina, uredno podšišane prosede kose  i oblikovane brade. Na vrhu nosa su mu stajale naočare u rožanatom okviru. Nosio je kvalitetno odelo od sivog tvida. Na prekrštenim kolenima držao je notes u koji je unosio beleške, dok je sa pažnjom slušao svog sagovornika, koji je sedeo u drugoj fotelji.

To je bio mladić od dvadesetak godina, donekle ispijenog izraza lica. Nosio je isprane farmerke, najke i crnu majicu sa natpisom – Živli narodnjaci, dole čupave metalike. Gusta, crna kosa mu je u pramenovima, koje je svako malo sklanjao rukom, padala preko očiju. Nervozno je vrteo nezapaljenu cigaretu, dok mu je pogled lutao po prostoriji, ne zadržavajući se nigde duže od par sekundi.

„Koliko traje ovo naše druženje?“, upitao je mladić.

„Čini mi se da ima skoro dvanaest godina.“

“To je baš mnogo.“

„Jeste, počeo si da dolaziš kao veoma mlad. Nadam se da ne misliš da naše vreme nije  protraćeno“, rekao je stariji muškarac.

„Nikako, bili ste tu kad ste mi najviše trebali. Kad sam imao probleme sa vršnjacima. Kada su se moji roditelji svađali. Kada sam bio u potpunom haosu.“

„Nije te bilo neko vreme, pomislio sam da možda više nećeš dolaziti.“

„I ja sam tako mislio. Znate kako je, doktore Žutiću, postoji toliko zanimljivijih mesta na koje mogu da odem. Mesta na kojima mi je lepo.“

Doktor Žutić je klimnuo glavom sa razumevanjem i nežno se osmehnuo.

„I opet na kraju, nekako dođeš do mene.“

„Da, da, ovde je ipak najmirnije“, odgovorio je mladić.

„Drago mi je što to čujem. I dalje ne možeš da se odupreš nagonu?“, upitao je psihijatar.

„Ne, izdržim više ili manje, ali onda iskušenje bude sve veće i veće i na kraju pokleknem“, odvratio je mladić nervozno prolazeći rukom kroz kosu.

„Kako se nosiš sa okolinom?“

„Nema promena, osim na gore, već dugo. Prave prijatelje više odavno nemam, svi me izbegavaju, roditelji su se, kao što znate, razveli“, odgovorio je drhtavim glasom.

„U kakvom si odnosu sa roditeljima?“

„Otac ne može da me vidi očima. Mislim da me prezire.“

Psihijatar Žutić je saosećajno klimnuo glavom.

„A majka?“, upitao je.

„Majka kao majka“, odgovorio je mladić sa tužnim osmehom. „Biće uvek uz mene šta god da se desi i šta god da uradim. Samo, znam da je previše umorna. Ja sam suviše umoran.“

Tišina se spustila na njih dvojicu.

Neko vreme niko nije progovarao.

„Mislim da sam odlučio“, na kraju je rekao mladić.

„Je li?“, upitao je Žutić. „Šta si odlučio?“

„Odlučio sam oko vaše stare ponude.“

„Misliš da ćeš uraditi nešto drugačije ovog puta?“

„Da“, odgovorio je mladić odlučno.

„Dobro, ako misliš da je već veme za izbor.“

Psihijatar Žutić je izvadio kutijicu iz džepa, otvorio je i izvadio dve pilule. U levoj je desktop-3170198_960_720držao plavu, a u desnoj crvenu. Otvorio je dlanove i pružio ih mladiću.

„Crvena i idem dalje, plava i ostajem ovde, zar ne?“, upitao je mladić.

Doktor je potvrdno klimnuo glavom.

Mladić je uzdahnuo, pružio ruku i uzeo crvenu pilulu.

„Šta imamo ovde?“

„Branko Žarković, dvadeset osam godina., heroinski zavisnik je više od decenije. Lečen je nekoliko puta, ali na žalost, bezuspešno.“

„Tužno“, odgovorio je dežurni istražni sudija. „Ovde ste ga našli?“

  „Da“, nastavio je policajac, gledajući u telo u napuštenoj kući punoj smeća. „Sretali smo ga često. Uglavnom je živeo kao beskućnik, mada bi povremeno otišao u prihvatilište ili kod majke. Očistio bi se na neko vreme i ponovo se vratio na ulicu. Šteta, poticao je iz dobre porodice, ali izgleda nije znao da iskoristi priliku.“

„Žuti heroin ne pita da li pripadaš bogatijima ili siromašnijima“, odvratio je istražni sudija odbacujući pikavac u blato. „Da li su obavešteni roditelji?“

„Čekao sam da dođeš, pa da odem po njegovu majku. Poznajem je, pa je bolje da joj vest da joj je sin mrtav donese neko koga zna. To mi je najteže u ovom poslu, dolazak na vrata i razgovor sa roditeljima. Biće slomljena, ali će joj podsveno i laknuti, samo će to priznati mnogo kasnije.“

Tišina je obgrlila obojicu, prepuštajući ih njihovim mislima.

„Neverovatno je kako često nakon predoziranja imaju nasmejano lice“, rekao je istražni sudija.

„Da, kao da su doneli najbolju odluku u životu“, složio se policajac.

 

Slike – Geralt, Septimiu, OpenClipart-Vectors,

4 thoughts on “Razgovor

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: