1. januar. Ponoć je odavno prošla. Još uvek povremeno bljesne po neka raketa ili eksplodira zaboravljena petarda.
Pored prozora, podbočena rukama, zagledana u noćnu panoramu grada, stajala je visoka brineta. Uprkos tome što je bila obučena u kombinezon, nalik onome koji nose forenzičari, bilo je jasno da ima zadivljujuću figuru.
Okrenula se i pogledala osobu, koja se nalazila u stolici.
Muškarac srednjih godina bio je vezan za šank. Ležao je go na hladnoj ploči. Disao je brzo i isprekidano. Usta su mu bila zalepljena širokim selotejpom. Unezvereno je pokušao gleda oko sebe, iako nije mogao da okrene glavu. Znao je gde se nalazi, ali mu nije bilo jasno kako je završio vezan za stolicu.
„I dalje me se ne sećaš? Zaboravio si na jedno julsko jutro, pre dvadeset i tri godine?“
Brineta se sagnula i pogledala ga pravo u oči. Negde u dubini zenice sevnulo je prepoznavanje. Probao je ponovo da se oslobodi, ali je konopac bio isuviše dobro vezan. Postigao je samo da mu se dublje ureže u kožu.
Brineta se poigravala dugačkim sečivom ispred muškarčevih očiju. Tihim glasom mu je šaputala pored uha.
„Kinezi su ovo nazvali mučenjem hiljadu rezova. Videćemo da li si dovoljno muško da izdržiš. Ne brini, ako se onesvestiš, probudiću te.“
Spuštala je vrh niz muškarčeva rebra, ostavljajući beli trag na koži. Vilica mu se stegla od jeze. Nož je sevnuo i posekotina se pojavila na muškarčevoj koži. Znoj mu se slivao niz lice. Mogao je samo da uzdahne i da se nada da će što pre doći kraj.
U tišini je nastavila da seče muškarčevu kožu, negde dublje negde pliće. Sistematično je nanosila rezove, kao da metalnom četkicom oslikava neko čudno platno. Zastala je na trenutak kada su se muškarcu od bolova nevoljno ispraznila creva. Samo ga je pogledala sa gnušanjem.
Nije progovarala, tiho je brojala.
Nazirao se prvi nagoveštaj zore, jutarnji autobusi su kretali svojim trasama, a u jednom usamljenom stanu se nastavilo brojanje.
„… dve stotine devedeset i tri, dve stotine devedeset i četiri…“
Iz ove priče je nastao roman „Krvavi potpis“
Da li je ovo.priča u nastavcima ili je bljesak bljesak tvoje mašte? ?
Započeto je kao priča, ali nešto se nadam da ću uspeti da razvijem u nešto veće. Imam određenu viziju, sad samo da vidim da li imam dovoljno volje(ubi me lenjost) i znanja da pretočim u roman??? Videću još… 🙂
Samo naprijed. Ja ću čitati. Volim priče sa „psiho“ i horor elementima. 🙂
Hvala, drago mi je sam pridobio jednog čitaoca. Imam nekoliko horor priča(različitog kvaliteta) na blogu, pa ti baci pogled… 🙂
Dogovoreno. Problem kod mene je što sam nova ovde, a pokušavam da ispatim što više blogera pa se baziram, uglavnom, na novije postove. Pored toga, moram da pišem svoje priče, postovi zahtijevaju vremena a nekada me poslovne obaveze spriječavaju… Još tek treba da istražim sve kvalitetne blogove i da vidim prave vaše vrijednosti. Nemoj mi zamjeriti ako to potraje.
Pozdrav!
Ništa ja ne zameram, uživaj, nemoj da se opterećuješ…
Isto zanima i mene 😉
Odgovorih iznad… 🙂
Nije stigla ni do pola a gde je tek hiljadu. Ne bi mu bio u koži !
ne bi ni on bio u svojoj koži… 🙂
Pih.. prekinu kad je najzanimljivije 🙂 Ispod tih rezova čuči glad.. za saznanjem ko su protagonisti.
A ta lenjost leči se pisanjem. Svakog dana 2K reči po preporuci Stivena Kinga.
2K reči? Uh, dobar metod, moraću da probam…
A šta je to bilo prije 23 godine? A mučenje pacovima i smokvama?
Ovo j e zamišljeno kao početak trilera. Da li ću imati volje, strpljenja i ostalog da napišem do kraja, videćemo… A da, mučenje pacovima j etakođe predviđeno za jedan deo romana…