Betmen u Srbiji

Bilo je gluvo doba noći. Ulicama je krstario neobičan auto, snažnog zvuka. Grad je mirno spavao.

Vozač je primetio figuru u reflektujućem prsluku, koja je mahala svetlećom palicom.

Policija, pomislio je.

Zaustavio je automobil, uključio sva četiri žmigavca, spustio prozor pored vozača.

Policajac je zagledajući, zaobišao automobil, odsečno je dodirnuo šapku.

„Dobro veče, gospodine.“

Pogledao je u vozača, ne obrativši pažnju na njegovu masku.

„Dobro veče, u čemu je problem?“, iz unutrašnjosti automobila odvratio je hrapavi glas, jedva glasniji od šapata. Mene podseća na Kristijana Bejla, vama možda bude glas ličio na Adama Vesta, Džordža Klunija, Majkla Kitona, ili daleko bilo Vala Kilmera ili još gore – Bena Afleka.

„Imate veoma neobično vozilo, ne znam kako ste uspeli da ga registrujete?“, primetio je policajac.

„Ja sam Betmen, meni nije potrebna registracija“, hladno je odvratio Betmen.

„Ma, nemoj. Šta ti misliš, da si iznad zakona?“

„Nikako. Ja sam Betmen, ja sam zakon. Došao sam iz Gotama da pomognem u borbi protiv organizovanog i neorganizovanog kriminala. Tamo sam rešio problem, pa me evo ovde.“

„Šta mi napriča. Hajde duvaj u ovo, da vidim da nisi pijan.“

„Ja sam Betmen, ja ne pijem i ne duvam.“

„A je li? Pametnjaković? Daj mi vozačku i saobraćajnu“, ozbiljno je rekao policajac.

„Ja sam Betmen, meni nije potrebna ni vozačka ni saobraćajna.“

„Je li? Sada ćeš lepo da dobiješ kaznu, ako platiš u roku od sedam dana, plaćaš pola kazne.“

Betmen ćuti i ne progovara.

„Mada, pošto si stranac. Možda bih mogao da ti progledam kroz prste. Znaš, ima ovde dobra pečenjara i pivo im je uvek hladno“, rekao je policajac nehajno.

„Ja sam Betmen, ja ne podmićujem.“

„Dobro, sad ću lepo da ti oduzmem vozilo, pa kad doneseš saobraćajnu i vozačku i platiš kaznu, moći ćeš da ga preuzmeš. Imaš sreće što te nisam uhapsio.“

Nakon što je potpisao zapisnik, odvezli su mu auto. Betmen je polako krenuo ka hotelu.

Sutradan je odlučio da ode u auto školu da dobije vozačku dozvolu.

Žena dugačkih noktiju je lenjo žvakala žvaku, dok je odmeravala Betmena.

„Tebi nije vruće u tom gumenom odelu? Daj ličnu kartu da te upišem, pa kad položiš, možeš da dobiješ vozačku. Trenutno imamo samo jugiće za polaganje, možda će ti biti malo teže da uđeš tako obučen.“

„Ja sam Betmen, meni ne treba lična karta“, mirno je odvratio mračni vitez.

„Možeš da budeš i sveti Petar, ali ti opet treba lična karta. Mada, možda bi nas dvoje mogli i da se dogovrimo nekako“, odvratila je žena, pohotno gledajući u Betmenovo anatomski izvajano odelo, pogotovo u njegovo međunožje.

„Ja sam Betmen, ja ništa ne radim na taj način.“

„Kad je tako, onda idi u opštinu, pa od njih traži ličnu kartu. Ako je dobiješ, dođi ovde na obuku“, besno je frknula odbijena žena.

Nemavši gde, Betmen se ogrnuo plaštom, ušao u pretrpan tramvaj i zaputio se ka policijskoj stanici u Odeljenje za strance.

„Lična karta, kažete?“, upitao je službenik čačkajući zube i zrikavo gledajući u monitor. Ostaci bureka sa mesom i nepopijenog jogurta su ležali na stolu na masnom papiru.

„Vidite, meni nešto nije najjasnije. Nigde u registru ne vidim da je Betmen ušao u Srbiju.“

Betmen je uzdahnuo.

„Naravno da nisam ušao u Srbiju kao Betmen, to je moj alter ego. Ušao sam u zemlju bez maske, pod svojim pravim imenom i prezimenom.“

„A, ha. Dobro. A što onda ne nosiš ličnu kartu i vozačku sa sobom kada se šetaš tako maskiran?“

„Ja sam Betmen, ne želim da otkrijem svoj pravi identitet. Na šta bi ličilo kad bih Betmobil vozio kao pravi ja?“

„Jasno, jasno“, odvratio je službenik zamišljeno. „I to može tako u onoj Americi?“

Betmen je mirno klimnuo glavom.

„Ja sam Betmen, nikad mi niko nije tražio dokumenta“, odvratio je Betmen slegnuvši ramenima.

„Pa, da, onda ti ipak treba lična karta. Da bi dobio istu, moraš da mi daš izvod iz matične knjige rođenih.“

„Ja sam Betmen, nemam taj izvod, zamišljen sam kao fiktivni lik. Mogu da vam dam prvi broj stripa o meni.“

„Uh, to je baš komplikovano. Ti si fiktivni lik, koji zapravo fizički stoji preda mnom“, počešao se po glavi službenik. „Imali smo nešto slično i tokom izbora. Ne znam kako ovo da rešim. Ne može to da se uradi. Možda, ako mi malo pomogneš, mogao bih nešto da ti sredim.“

Ćata je značajno namignuo Betmenu i protrljao palac i kažiprst.

„Ja sam Betmen, ja ne plaćam mito i reket“, odvratio je Betmen hrapavim šapatom.

„Kako god hoćeš, prijatelju. Onda ti lepo izađi iz moje kancelarije i nemoj tu da mi kukaš za auto i dokumenta. Mator čovek, a ide kostimiran.“

Betmen je pokunjeno izašao. Nije znao šta da radi. Možda je ipak bolje da se vrati u Gotam, tamo je sve mnogo lakše.

Tekst nastao kao priča za laku noć. Živeo Betmen, heroj bez super moći.

Slike – GooKingSword, fernandozhiminaicela, michaelyewell,