Visoka škola

Učionica je bile dupke puna, manje zbog broja prisutnih, znatno više zbog njihove građe. Naime, većina polaznika je bila sazdana tako da su jedino mogli sami da sednu u školsku klupu. Ipak nisu zamišljene za one od 100, 120 i više kilograma.
Sedamnaestoro đaka je sa nestrpljenjem očekivalo da predavanje počne. Retke su prilike da se odsluša ovoliko zanimljivo predavanje, a tek imati čast i uživo čuti predavača. Takvu privilegiju bi mnogi zlatom platili, a polaznici ovog predavanja, nisu morali da uloženi jedan svoj dinar. Ipak su oni buduće uzdanice naše politike i svi su delegirani na osnovu parlametarne zastupljenosti.

„Dobro došli, na jedno u nizu predavanja, koje će vam pomoći da ostvarite vaše pune potencijale. Verujem da ne treba da se predstavljam, ali eto reda radi.“

Otvorenih usta su posmatrali predavača, koji je znajući kakvu će reakciju izazvati, napravio dramsku pauzu. Zoran Mažnatović je jednostavno bio legenda i malo je ljudi njegovih sposobnosti. Trideset i tri godine uspešno pliva u samom vrhu političke scene. Samo biti u njegovoj blizini, za mnoge je bilo ravno ostvarenju sna.

„Dakle, tema ovog seminara će biti Uvuci se vođi – pod kišobran. Ovde ćete saznati sve finese te plemenite veštine. Iako se misli da to može svako, zapravo, samo odabrani to mogu da izvedu na pravi način. Treba to raditi sa stilom. Iskreno se nadam da ste vi baš ti odabrani primerci. Neophodno je da znate kako da podiđete šefu stranke ili države, ako želite da se održite na nemirnom političkom moru. No, pre nego što počnemo, hajde da se malo bolje upoznamo.“

Pokazao je na krupnog oznojenog mladića, slepljene tanke i svetle kose.

„Marko Babetić, šef  bot tima Radikalno-umerene stranke. Držim rekord u broju postavljenih komentara pod različitim imenom, ispod jedne vesti.“

Svi su sa uvažavanjem klimali glavom, izuzev momka u poslednjem redu, koji se podrugljivo podsmehnuo.

„Neverovatno dostignuće.“ dobacio je.

Svojim izgledom odudarao je od ostalih. Raščupana crna kosa, mršav, pohabana kožna jakna, pocepane farmerke, više je ličio na rok zvezdu, nego na političara u usponu.

Prisutni su ga odmerili sa neodobravanjem i nastavili sa predstavljanjem.

„Ružica Lupetić, šefica komentatorskog tima Demokratskih nazadnjaka. Najbrže nalazim vesti u kojima se spominje naš lider, a takođe sam osmislila i savremeniji program za lajkovanje“, ponosno je odcvrkutala bubuljičava devojka koja se prelivala preko stolice.

„Hmpf“, začulo se iz zadnjeg dela učionice.

Predstavljanje se  nastavilo u sličnom maniru sve dok nisu stigli do poslednje osobe – čupavca u poslednjoj klupi.

Mažnatović Zoran, predavač, se osmehivao kao Mona Liza dok je davao reč.

„Hajde i vas mladiću da čujemo, pošto ste imali komentar za svakoga do sada. Predstavite nam se, da vidimo odkud vi ovde?“

Momak iz poslednje klupe ih je sve odmerio pogledom u kom se jasno očitavalo njegovo gnušanje prisutnim auditorijumom.

„Marković Jovan, predstavnik Pokreta za transparentnu politiku.“

„Ah, da, sad se sećam, da su mi spomenuli da ćeš i ti biti ovde“, promrmljao je Mažnatović, sve vreme držeći spojene vrhove prstiju. „Ti si ovde samo zbog toga što postoji nekakav zakon o jednakoj zastupljenosti svih parlametnarih stranaka. To naravno ne znači da možeš da se ponašaš bahato i nevaspitano.“

„Izvinjavam se, ako sam bilo koga uvredio svojim rečima, ali baš sam se trudio da budem fin i pristojan, prosto uživam u budalaštinama koje ovde čujem. A imam svako demokratsko pravo da budem ovde“, nadmoćno je odgovorio.

„Ja imam diskreciono pravo da ne dozvolim svakom da prisustvuje mojim predavanjima. Ali evo lepote demokratije, ko od prisutnih želi da dotičnog gospodina udaljimo sa predavanja?“

Svi osim nesuđene rok zvezde su podigli ruku.

„Eto, tražio si demokratiju“, slavobitno je prokomentarisao Mažnatović, dok je držao mobilni telefon. „Pošaljite obezbeđenje da isprati jednog mladića s mog predavanja, pošto ometa ostale.“

„Ne možete da me izbacite, po zakonu imam pravo da budem ovde! Videćete vi na izborima, kada vas i vama slične pošaljemo na đubrište istorije!“, vikao je mlađani Jovan, dok su ga dvojica pripadnika obezbeđenja odvlačila iz učionica.

„Uh, idealista. Oni nikako ne pripadaju politici, jednostavno je ne  razumeju“, rekao je Mažnatović s gnušanjem. „Nekada ih je bilo više, ali poslednjih tridesetak godina se uspešno borimo protiv te pošasti i po prvi put u istoriji uspećemo da iskorenimo te, odvratne idealiste. I vi ćete biti predvodnici tog novog političkog pokreta, gde se ovim plementim poslom bave samo oni koji razumeju sistem ruka-ruku-mije i tante-za-kukuriku.“

Iz hodnika se i dalje čulo nerazgovetno vikanje, spominjane su nekakva kuka i motika. U učionici, niko nije obraćao pažnju na te bezumne krike.

„Moramo da napredujemo i da se razvijamo na bolje, to je jedan od razloga zašto su bitni ovi seminari. No, da se mi vratimo našoj temi Uvuci se vođi – pod kišobran. Ovo je samo prvo u nizu predavanja, koje će od vas načiniti dobre partijske poslušnike i političare. Najbolji od vas će imati prilike da za nekoliko meseci prisustvuju i seminaru Preleteti nije lako, to ne može svako. A posle predavanja imamo zakusku, koju je obezbedila mesara Trula kobila, mislim da su u pitanju divni sendviči ili nešto slično

11 thoughts on “Visoka škola

  1. Ražalostilo me je što Jovan nije ni ponuđen naprdnim sendvičićem. To je baš surovo, zar ne? Ja bih pitala g. Mažnatovića gde će mu duša bezdušnička, naravno, ukoliko bih pre toga uspela da zađem neprimetno pod njegov kišobran i pripremim se za sledeće predavanje. Let, let, bubamaro, u daleki svet… 🙂

    1. Potpuno su mi promakli sendviči, mogao bih da ubacim jedan red, gde se spominje zakuska sa sendvičima. Hvala na sugestiji, srediću to večeras… 😀

          1. Će da padne, ako je na „akciji“. Za početak: podriguša. Lako se narod navlači na dobro. Pogotovo kad je DŽ, mislim kad je iz džepova poreskih obveznika. P. S. Gauda može da bude problematična jer može da se pomeša sa Gaudijem. 😀

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: