Novo radno mesto

 

Katarina, Kaća, Simić je pre dve godine godine završila fakultet kao student generacije. Sećala se sa ponosom tog dana kada je na fakultet ušla kao student, a izašla kao tehnolog u prehrani. Preciznije, tehnolog za meso i mesne proizvode.

Na njenu žalost, ponos je trajao jedva tri meseca, kada je shvatila da će pre dobiti sedmicu, nego pronaći posao u struci. Strane kompanije za preradu mesa su kao tehnologe dovodili svoje ljude i zapošljavali su samo najprostiju radnu snagu da obavlja najteže fizičke poslove. Sa druge strane, za zapošljavanje u nekoj domaćoj firmi nije imala vezu, a ni partijsku knjižicu.

Kako je prolazilo vreme kriterijumi su joj bili sve niži. Na kraju se zaposlila u kiosku brze hrane gde je ljudima bez čula ukusa prodavala bezobličnu masu, koja se samo na papiru mogla nazvati pljeskavicom od mesa. Naravno, roditeljima je rekla da se zaposlila u mladoj firmi koja želi da na ove prostore donese potpuno novu paletu proizvoda, kao i inovativne tehnologije. Time je opravdavala svoje celodnevno radno vreme i konstantan miris ćumura, koji joj se uvukao u sve pore.

Katarina je nakon prve godine provedene za roštiljom, sasvim očekivano, upala u duboku depresiju. Proklinjala je i sebe, koja je upisala takav fakultet; i roditelje koji je nisu sprečili, već je podržavali sve vreme; i na kraju državu, koja je dozvolila nepostojanje bilo kakvog sistema vrednosti.

Već se pomirila sa zlom sudbinom kada je naišla na slamku spasa. Država je osnovala Centar za analizu hrane. Kako su mediji prenosili, u pitanju je postrojenje sa izgrađeno po najvišim standardima, opremljeno najkvalitetnijim uređajima, kojima će baratati najbolji domaći stručnjaci. Povrh svega, pozivaju se kandidati koji su tehnolozi prehrane ili iz srodnih zanimanja da se prijave za posao.

Ovo je prilika, koju sam čekala, pomislila je puna nade. Za ovo sam učila preko svih svojih granica, zbog ovoga sam bila najbolja.

Prvi put u proteklih godinu dana je puna elana sela za računar. Proverila je i dopunila svoju biografiju. Posao u roštiljdžinici je preimenovala u kurseve Usavršavanje tradicionalne termičke obrade, kao i kurs Osnovi odnosa sa javnošću. Biografiju uz koju je dodala brojne skeniranje diplome, pohvale. Čak je zamolila neke od profesora sa fakulteta da joj napišu pismo preporuka. Iako je mislila da će biti na vrhu liste, malo je strepela. Sigurno nije sumnjala u svoje kvalitete, bilo joj jasno u kakvoj državi živi. Bez partijske knjižice, poznanstva ili veze koju bi platila, šanse da dobije ovako prestižno radno mesto bila je ravna nuli. Ipak, mislila je Kaća, ne mogu baš sve da ih prime preko veze. Treba im bar neko ko zna nešto i da uradi.

Već sledećeg dana, dok je pekla gurmansku pljeskavicu, je zazvonio Katarinin telefon. Sekretari a Centra za analizu hrane je obavestila Katarina da sutra dođe na razgovor za posao. Još je i napomenula da se nalazi visoko na listi kandidata.

Katarina je pretrnula od uzbuđenja. Pitala se na kom bitnom projektu će raditi. Možda joj u dogledno vreme dozvole i da vrši sopstvena istraživanja. Toliko toga je želela da uradi, ali na fakultetu nije bilo uslova. Sad će se sve promeniti. Ako se potrudi, uhvatiće korak sa ostatkom akademske zajednice.

„Šta radiš? Jesi li normalna?“

Katarinu je iz sanjarenja prenuo grub glas vlasnika roštiljdžinice. Opor dim joj je ispunio nozdrva. Na rešetki roštilja cvrčao je ugljenisani komad nečega što je više podsećao na pravi ugalj nego na bilo kakav oblik mesa.

„Glupačo, sve ti je izgorelo. Sve ću ti ovo odbiti od plate“, nastavio je da urla zadrigli vlasnik pljeskavdžinice, Pera pljeskavdžija.

„Zaboravi. Dajem otkaz. Zadrži slobodno ono što mi duguješ“

„To je moj problem, mnogo sam dobar. Primio sam te iako nisi znala da naseckaš luk. I to mi je hvala“, gunđao je Pera pljeskavdžija.

Katarina nije obraćala pažnju, već se pakovala i sa osmehom, koji dugo nije krasio njeno lice, napustila kiosk.

Nije mogla da izdrži, pa je čim se vratila sa posla, saopštila roditeljima veliku vest.

Majka je lomila prste od sreće i zahvaljivala se i bogu i svim svecima. Otac je odmah svima nasuo po čašicu rakije, koja se čuva samo za specijalne prilike. Atmosfera je postala svečarska. Katarina je prvi put na spavanje otišla nasmejana i raspoložena.

Sutradan se poskakujući uputila ka Centru za analizu hrane.

Dočekala ju je moderna zgrada, okružena zelenilom. Katarina je primetila da nije jedina i da je došlo dvadesetak dugih ljudi. Nekolicinu je poznavala te se sa njima upustila u neobavezujući razgovor.

Ubrzo se pojavila mlada hostesa, koja ih je sve sa širokim osmehom pozvala na razgledanje Centra.

Katarina je bila zadivljena.

Sama zgrada je, bilo je to odmah jasno, napravljena po najvišim standardima. Dok su prolazili hodnicima, kroz staklene zidove, Katarina je gledala u blistavu aparturu i već zamišljala sebe kako se avi istraživanjima.

Sve kandidate su uveli u veliku prostoriju ispunjenu stolovima na kojima su stajal kutije različiih prehrambrenih proizvoda.

Dočekao ih je lično upravnik Centra, inače lice koje je većini bilo poznao sa malih ekrana, često e istupao u ime vladajuće stranke.

„Dobro došli. Vas dvadeset ste izabrani među mnogima da postavite temelj analizi i razvoju hrane na ovim prostorima. Ono što ćete ovde raditi, će unaprediti život ne samo naših sugrađana, već i mnogih drugih, jer kroz vaše ruke će prolaziti i hrana za naše, ali i strano tržište. Ponosan sam što smo uspeli da dovedemo vas, koji ste najbolji, svako u svojoj oblasti. Ah, da, svi ste primljeni na posao. Počinjete sa poslom odmah. Neka svako sedne za sto.“

Katarina je kao i većina ostalih bila zbunjena razvojem situacije. Svi su razmenili začuđene poglede. Primljeni? Kako? Zašto? A razgovor? A testiranje?

Katarina je zauzela svoje mesto. Na stolu je bilo naslagano dvadesetak kutija različitih prehrambenih proizvoda, neke je poznavala, a neke ne. Uglavnom su pripadali nepoznatim kineskim proizvođačima. Pretpostavljala da se radi o Kinezima jer su joj sva azijska pisma izgledala isto.

„Vaš posao, za početak, će biti da ispitate kvalitet ovih proizvoda“, nastavio je upravnik.

Sad počinje zabava, pomislila je Katarina, jedva čekam da uđem u laboratoriju.

„A kako se to radi, objasniće vam moj zamenik, a vaš nadređeni, gospodin Petar Kujić, poznatiji kao Pera pljeskavdžija. On je veliki stručnjak što se tiče hrane i istaknuti član naše stranke.“

Katarina je zanemela od šoka.

„Procedura je sledeća“, nastavio je Pera pljeskavdžija. „Uzmete neki od proizvoda, unesete ga u tabelu, otvorite, dajete prvo vizuelnu ocenu od jedan do pet, zatim, pomirišete i ocenite i na kraju probate. Proizvodu ocenjeni sa pet, prepakuju se u u pakovanja poznatijih svetskih brendova, oni sa tri i četiri idu pod domaću proizvodnju, a jedan i dva ostaje u originalnom pakovanju“

„Kako mislite da probamo?“, nije mogla da izdrži Katarina. „Nije ovo srednji vek pa da budemo probači hrane. Jeste li pri sebi?“

„Tebe znam“, podsmehnuo se Pera. „Jesi i ti samo glupa ili i gluva? Kao što sam rekao, probate. Konačnu ocenu dajete posle dva dana, ako nema nikakvih komplikacija.“

„Komplikacija?“, upitao je neko.

„Ne brini“, osmehnuo se Pera pljeskavdžija umirujuće. „Najgore je što možeš da potkačiš ozbiljniji proliv i povraćanje, male su šanse da umreš, ipak je to hrana. “

„Ali zgrada? Laboratorije? Najsavremenija oprema? Ne možemo mi stvarno da budemo probači hrane. To nije normalno, pa postoje škole u kojima se…“, bila je uporna Katarina.

„Džabe si završila tolike škole, kad ti ništa nije jasno. Ta oprema je preskupa, pa smo uzeli samo maske. Možemo taj novac pametnije da iskoristimo. Nema boljeg senzora od čoveka. Hajde, krećite sa poslom, neće se sva ta hrana koju su uvezli naši prijatelji, sama izanalizirati.“

 

Slika – felixioncool

 

4 thoughts on “Novo radno mesto

    1. Nedavno su kod nas javili da osnivaju neki institut za analize ili tako nešto, kako ja gledam na stvari, to na našim prostorima može samo ovako da izgelda… 😀

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: