Grejanje stolice

„Kako misliš da nećeš?“, pitao sam.

„Eto. Neću i ne možeš me naterati“, odgovorio je jogunasto.

„Mogu te naterati, još kako. Imaš tek dvanaest godina i moraš da slušaš roditelje.“

„Ja imam dečija prava.“

„Daću ti ja dečija prava.“

„Samo probaj, pa ću te prijaviti.“

„Mene prijaviti? Svog jedinog oca? Da sam svom ocu tako odgovarao, kosti bi mi polomio.“

„Zato si ti moderan otac, koji zna da je nasilje besmisleno“

Već sam osetio kao mi krv udara u glavu. Što rođeno dete može da me iznervira, niko ne može. Isto tako, može da mi se podvuče pod kožu. Teško je sa pametnom decom, moraću da promenim pristup.

„Dobro de, što si takav? Pa ja to zbog tebe pričam. Da ti bude lakše, da se ne mučiš ceo život.“

„Vidim kako se ti i  mama ne mučite. Ako hoću da se mučim, to je moja stvar.“

„Nama nije imao ko da pomogne i da nas savetuje kako treba.“

„Neću i ne mogu to da radim. Što bih pokušavao kad ima toliko boljih od mene?“

„Nisu oni bolji od tebe zato što su pametniji, već zato što su zagrejali stolicu. Ne gube vreme na Jutjubere, već se satima bave onim što je bitno i što može da im donese uspeh.“

„Baš me briga. Dobro je meni i ovako.“

„Stvarno ne razumem. Umesto da prihvatiš svu pomoć i podršku od mame i mene, ti nećeš. Što meni tako nisu rekli kad sam bio tvojih godina?“

„Satima da sedim i da krivim kičmu? Ne dolazi u obzir.“

Što sam ja osuđen na ovakvo dete? Morao sam da popijem još jednu ujka Rakinu da se malo primirim.

„Stvarno ne razumem“, nastavio sam očajno. „Što ne misliš malo na svoju budućnost?“

„Mislim, zato i neću to da radim.“

„Da li to stvarno pričaš?  Radije bi nastavio po svom i završio na građevini kao fizički radnik, čistač ulica ili tako nešto i da nemaš za hleb? Umesto da sediš u toplom i da zarađuješ više nego većina?“

„Ćale, prestani da me gušiš. Radiću šta želim. Baš me briga koliko ću zarađivati, koliko god da bude, biće dovoljno.“

„Ja te gušim? Pa, ja hoću da ti bude lakše u životu. Znam da ti to možeš i spreman sam da ti pomognem koliko mogu, a ti samo treba da zagreješ stolicu.“

„Kako ne razumeš da me to ne zanima i da mi je to sve dosadno?“

„Dosadno? Ko te pita da li ti je dosadno? Svako od nas ima svoje obaveze i to mora da se odradi. Šta misliš? Da meni nije dosadno da svaki dan idem na posao?“

„I ti sad mene teraš da mi bude isto kao i tebi?“

„Ne, teram te da ti bude bolje nego meni.“

„Važi, ćale, slobodno me zaobiđi.“

„Znači defintivno nećeš?“

„Neću.“

„Neverovatno. Lepo nisi normalan. Stalno ti pričam. Treba samo svaki dan po pet do deset sati da igraš igrice. Vredno treniraš i onda kad si spreman kreneš po turnirima. Samo da se pojaviš na svetskom prvenstvu i to su desetine hiljade evra. Igraš lepo od dvanaeste do dvadeset i pete i sve si rešio u životu. A z aškolu ćemo te već nekako opravdati.“

„Neću, neću i neću. Neću da igram igrice po ceo dan. Briga me i za turnire i igrice i sve ostalo. Ja želim da učim i da budem odličan đak. Želim da završim fakultet. A da li ću, kad sve završim,  raditi kao fizički radnik ili čistač, nije važno.“

„E, nesrećo…  Doći će mi glave tvoj pubertet.“

Slika – Pexels

9 thoughts on “Grejanje stolice

  1. Једна колегиница се на сличан начин борила против рачунара док јој се дете још није било заинтересовало за исти. Док је дете било мало, типа 4-5-6-7 година, таман кад му је најлепше док се игра и док је у неком свом свету, она га стави да игра игрице пред рачунаром. Не знам докле је то довело, не радим више с њом 😀

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: