2118. je blizu

Negde na Zemlji 2118.godine
„I kaže meni deda: Vi današnj klinci nemate pojma šta je pravi provod. Mi smo se tako dobro provodili na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru. A ne kao vi sada, tu nešto samo gledate u neke holigrame.“
Začulo se glasno smejanje. Devojka zelene kose, mlečno bele kože i crvenih očiju posmatrala je tri prilike, koje su je okruživale. Tek pažljivijim posmatranjem, bilo bi jasno da nemaju dovoljnu čvrtinu i gustinu da ispune prostor. Zelenokosa je pogledala svoje hologramske prijatelje.
„Nisam znala šta bih rekla od besa. Samo sam se isključila sa porodične veze.“
Mladić bronzanog tena, kosih očiju odmahnuo je jednom od četiri ruke.
„Pusti, ne obraćaj pažnju, svi matorci su takvi. I ovi moji stalno zakeraju. Meni keva stalno tupi što sam ugradio dodatne ruke. Kaže to nije zdravo.“
„Niie zdravo i nije prirodno, a tada su živeli oko sedamdeset godina, a danas svako živi bar stotinu i trideset. Oni će meni da pričaju o zdravlju.“
„Zamisli da si morao da živiš u to vreme i da ne možeš da prilagodiš izgled svojim željama. Kako si se rodio, to ti je to“, rekla je zelenokosa.
„U njihovo vreme jedino što si mogao da uradiš sa svojim izgledom je da ofarbaš kosu, staviš pirsing ili da se istetoviraš“, dodao je mladić sa četiri ruke.
„Užas. Onim odvratnim iglama i otrovnim farbama? Nisu znali za programirano mastilo ili superprovodljiva kosna vlakna? „, začudila se tamnoputa devojka čija se boja kose menjala iz sekunda u sekund.
„Ma kakvi, bili su primitvni do bola. Ne znam kako su samo preživeli? Pokazivali su mi neke knjige iz kojih su učili.“
Gromoglasni smeh.
„Videla sam i  ja. Sediš i ponavljaš satima dok ne zapamtiš sve informacije. Nisam mogla da verujem kada su mi rekli da je obrazovanje trajalo bar šesnaest godina. Čoveče, ja bih odustao još prve godine. Sad ti lepo aplouduju svo znanje koje želiš u roku od nekoliko sekundi i ćao.“
„Pazi, pričali mi kako su putovali avionom preko deset i više sati ili nekakvim autobusima sa pogonom na fosilna goriva. Pa pakuju hranu za put, pa sto drugih gluposti.“
„Deset sati su sedeli u mestu?“, čudio se mladić obučen poput rimskog centuriona. „Umro bih da sam morao da proživljavam takvu agoniju. Nisu znali čak ni za teleport?“
„A mene stalno dave što neću na ekskuriju na Jupiterove mesece. Kao nezahvalan sam i ne poštujem starije, oni bi sve dali da su mogli tako da putuju dok su bili mladi. Oni su samo imali priliku da obiđu po neku obliżnju zemlju. Šta ću na Jupiteru? Bio sam tamo bar pet, šest puta. Isto je kao i svuda, idealni životni uslovi, nema uzbuđenja. Dosadno do bola.“
„Pretpostavljam da bi ti nešto zanimljivije?“
„Naravno. Kad ću se zabavljati ako ne sad? Jedva čekam da postanem punoletan, pa da surfujem na eksploziji supernove, da skačem u crne rupe“
Smeh i uzvici odobravanja su ispunili prostoriju.
Negde u Srbiji 2118.
Četvoro odrpane i prljave dece sedelo je oko vatre. Devojka dugačke kose jadala se prijateljima.
„I kaže meni deda: Vi današnji klinci nemate pojma šta je pravi provod. Mi smo se tako dobro provodili na Fejsbuku, Instagramu, Tviteru. A ne kao vi sada, samo sedite oko vatre.“
„I šta si uradila?“, upitao je mladić obučen u grubo štavljenu kožnu odeću.
„Šta ću? Od besa i straha nisam mogla da progovorim. Izašla iz sobe u kojoj svi spavamo i došla ovde.“
„Često mi nije jasno o čemu pričaju ti starci. Mislim da sve izmišljaju“, progunđala je devojka koja je imala manje zuba nego godina. „Pričaju o nekim spravama uz koje su mogli da pričaju na daljinu i da šalju slike i šta ja znam šta sve ne.“
„Da, nešto bolje od goluba pismonoša i ikonopisaca. A onda obavezno napomenu kako je svako mogao da ima stotine knjiga. Kao da mi ne znamo da samo manastiri i najbogatije velmože mogu da priušte prepisivanje knjiga.“
„Tako je“, složio se mladić u gruboj odeći. „A kad počnu da mi govore da su u njihovo vreme stariji živeli bar sedamdeset godina, a ne četrdeset kao sad.“
„Bajke za decu“, nadovezala se krezuba devojka. „Pa onda priča o zdravlju. Kako tada nije bilo kuge, smrtonosnih boginja. I da ništa ne pomaže to što se svaki dan umivam i pijem osveštenu vodu, koja je bila na mesečini“
„Šta će starci, nego da pričaju bajke. Meni je omiljeno kada počnu da govore kako je zemlja okrugla i da ne postoji ivica. Kao i da su oni leteli nekakvim avionima i da bi mogli da obiđu celu planetu za dva dana“, podsmehnula se devojka dugačke kose.
„Baš da ne poverujem da gvožđe može da leti. Pa na najbržem konju ne možeš da dođeš do drugog sreza za dva dana. To je kao što pričaju da je hrane bilo u izobilju i da nisu morali da love hranu. I još mi kažu da mi mladi nemamo poštovanja prema starijima“, besno je progunđao jedan od mladića.“
„Ako u tim njihovim bajkama ima i zrno istine, onda nije ni čudo što ih ne poštujem. Eh, kada bih mogao da odem u one izmišljene zemlje – Germaniju, Frankiju, Norveškiju…“
Gunđanje i tihi uzvici odobrenja ispunili su šumski proplanak.

 

Slika – Genty

10 thoughts on “2118. je blizu

    1. Drago mi je da te nisam razočarao… Realno, malo je zbrzano napisana, mogla bi da se malo razradi…

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: