Poslednja ruka

U krčmi je vladala neoubičajena tišina za ovo doba večeri. Svakodnevni žamor, ustupio je mesto, neprobojnom muku. Čak je i mehanički klavir ćutao u svom uglu, zaboravljen od svih. Za samo jednim stolom se igrala partija, svi drugi stolovi, bili su ostavljeni, sa sve kartama i novcem.

Barmen je mirno brisao čaše, naizgled ne obraćajući pažnju na dešavanje u njegovoj krčmi. Znao je da će, čim se partija završi, ko god pobedio, krenuti navala na njegov šank. Srećom, pa ima dovoljno piva i razblaženog viskija. Ovo će biti veče za pamćenje.

Dame noći su bezupešno pokušavale da nađu mušterije među kibicerima, ali čak ni njihove čari, nisu mogle muškarcima da skrenu pažnju sa partije.

Sto u sredini sale, bio je obavijen gustim dimom, poput sivog olujnog oblaka.

Po zelenoj čoji su se prelivale hrpe srebrenjaka i zlatnika.

Za stolom su sedeli samo njih dvojca. Celu noć su igrali sa promenjivom srećom. I sada su došli do poslednje partije, koja će odlučiti pobednika. Posmatrači su gledali u hipnotisanom transu, svako malo bi neko zaboravio da diše na nekoliko sekundi.

Jedan od njih obučen, donekle kao kicoš sa Istoka, mirno je palio tanku, dugačku cigaru, kao da nije svestan veličine uloga. Sa opasača su mu visila dva niklovana kolta, sedefastih drški, optočena srebrnim zakivcima. Otpuhnuo je dim kroz crne guste brkove. Oko njega se širio miris virdžinijskog duvana, pomešan sa blagom primesom laudanuma.

„Dve, pa jedna“ , mirno je rekao, ne pogledavši karte, koje su ležale ispred njega na stolu, okrenute licem na dole.

Njegov protivnik bledog tena, obučen u crno poput nadjublje noći, samo je ne trepćući, tamnim očima gledao svog saigrača.

Stranca u crnom, niko nije poznavao, samo se te večeri pojavio u krčmi. Crn, poput gavranovog pera, čak su mu i nisko postavljeni pištolji bili potpuno crni, činilo se da je u sebe upio svu svetlost u krčmi.

Kicoš mu je bez reči prišao i njih dvojica su mirno seli za jedan od stolova.

Iako je skoro godinu dana živeo u Ledvilu, kicoša sugrađani nisu previše voleli. Suviše često im je praznio džepove za kockarskim stolom. A i dalje je suviše brz sa revolverima, što su na teži način utvrdile neke usijane glave, koje se nisu olako mirile sa porazom.

Međutim, sada su mnogi posmatrači imali pomešana osćenja. Želeli su da kicoš izgubi, da mu se posredno osvete za njihove izgubljene partije. Sa druge strane, želeli su da pobedi, jer im je stranac u crnom unosio neodređeni, ali vrlo prisutan nemir.

„Ni jedna“, rekao je jedva pomerajući usne. On je svoje karte držao sakrivene ispod dugačkih bledih prstiju. Na sam zvuk, njegovog glasa, mnogim posmatračima su se žmarci spustili niz kičmu. Sve vreme je pogledavao u mali crni sat, koji mu je visio okačen za crni lanac na prsluku.

Nekima se oteo uzdah uzbuđenja.

Kicoš je bez uzbuđenja podelio sebi još tri karte. Pažljivo ih je pogledao, jedva podižući njihove vrhove sa stola. Čak ni kibiceri, koji su stajali iza njega nisu mogli da vide šta je dobio.

Ispustio je još jedan oblak dima.

„Dobro“, nehajno je nastavio. „Ulažem onda sve što imam.“

Hladni došljakov glas, iako ne glasniji od šapata, ispunio je krčmu:

„Mislim da više nemaš šta da uložiš.“

Kicoš se zakašljao, brzo je prineo maramicu licu, ali nijemogao da sakrije krvave mrlje.

„Ovo je smešno“, rekao je krkljajući. Već sledećeg trenutka, ležao je nepokretan preko stola, tanak mlaz krvi, curio mu je niz usta.

Istovremno, začuo se prasak. Svi su se okranuli ka šanku iznad kog je stajalo veliko ogledalo, koje se raspalo u hiljade komadića, zasipajući barmena krhotinama.

Kada se pažnja ponovo usmerila na sto na kome je ležao kicoš, svi su shvatili da nema stranca u crnom. Samo se odnekud pojavio blagi miris truleži.

„Umro je Dok Holidej. Dok Holidej je umro za stolom“, povikao je neko i ta vest se brzo proširila gradom.

Dok su čekali šerifa i doktora , neko je pogledao karte na stolu.

Stranac je imao ful haus, a Dok Holidej – fleš rojal u srcu.

Priča je imala premijeru na takmičenju Krstarice – Kocka

Slike – IvicaM90, mksn, werner22brigitte,