Od ranog jutra bauljam po zabačenim i nevidljivim šumskim stazicama. Noge me bole, čini mi se da su mi se stopala pretvorena u hodajuće žuljeve. Srećom, postoji i nešto što mi skreće pažnju. Sve vreme ispred mene se njišu farmerke u koje je uvučena najlepša zadnjica koju sam u životu video. A da sve bude još bolje, vlasnica te divne pozadine je moja devojka, Dunja.
Često se zapitam, kako je moguće da je ona sa mnom. Za razliku od nje koja izgleda kao boginja, a krasi je i karakter Diznijeve princeze. Ja sam suvonjav lik, pilećih grudi, srednje visine, skromnih prihoda, prosečne inteligencije. Sigurno je bila očajna, možda je izgubila opkladu, a možda su joj zavračali nešto.
Po prirodi sam pasivan, radije bih propustio neku aktivnost, nego se bavio istom, nikad ne stignem da završim sve poslove. Dunju kao da pokreću nuklearne baterije. Ide na neke kurseve, pomaže životinjama, skuplja hranu i odeću za siromašne i ko zna šta sve još ne.
Čudni su putevi gospodnji, što bi rekla Knjiga, ko zna kako i zašto smo spojeni.
Jedno od njenih veikih životnih zadovoljstava je planinarenje. U početku nisam bio suviše raspoložen da se pentram kozjim stazama, dok me grebe šiblje i bodu komarice, ali sam se posle primio na celu priču. Mir, tišina, vazduh, veseli ljudi, a Dunja posebno orna za malo, khm, dodatnih aktivnosti.
I eto mene sa planinarskim rancem, koji mi pritiska leđa i sabija kičmu. Duša mi je u nosu, jer je ova ruta ipak predviđena za malo bolje penjače. No dobro, preguraću već nekako. Zagledao sam se u Dunjinu pozadinu i već se naslađivao budućom nagradom.
Osvrnuo sam se oko sebe i hteo-ne hteo, bio sam zadivljen pogledom. Homoljske planine pružaju doista poseban ugođaj. Sve, priroda, životinje, vazduh, izgleda kao predvorje bajke o mističnim stvorenjima. Ne bih se iznenadio da pored mene protrči satir, šumski vilenjak ili veštica u potrazi za svojim biljkama. Nisu bez razloga oko ovog kraja ispletene brojne legende.
Već je cela grupa, nas dvadesetak, razmišljala o tome kako ćemo se vraćati ka autobusu, kad je vođi puta, Stanku, zazvonio telefon.
Po uzdasima i kratkim rečenicama, reklo bi se da će nam preneti neke loše vesti.
„Pokvario nam se autobus“, kratko je rekao.
Odmah su svi prisutni zagrajali.
„Kako?“
„Zašto?“
„Kako ćemo se vratiti?“
„Ne mogu da ostanem.“
„Oni su dužni da nas vrate.“
Meni je bilo svejedno gde sam, sve dok sam u Dunjinoj blizini, mada me nije posebno privlačila mogućnost provođenja noći na otvorenom. Pošto je ovo bio jednodnevni izlet, niko nije poneo šatore i vreće za spavanje.
Stanko je samo posmatrao okupljne, podigao ruku i rekao svojim dubokim glasom:
„U redu je, narode. Doći će sutra po nas. Svi autobusi su im zauzeti. U blizni živi deda Jaroslav. Mislim da ćemo moći svi da se smestimo kod njega.“
Jaroslav, pomislio sam sa osmehom. Kao staroslovenski bog.
Da sam ja trebao da uspostavim red, pregazili bi me kao krdo slonova. Stanko je, sa druge strane, bio visok, izdefinisanih mišića, četvrtasto lice mu je okruživala brada (kod mene je uspevala tek po neka dlaka), ošišan kao princ Valijant. Sve žene u grupi su, sa izuzetkom moje Dunje, neprestano buljile u njega i bezpogovorno ga slušale.
To, u blizini, je značilo da ćemo se popeti još bar dva, tri kilometra dublje u Homolje.
Posle nekog vremena, stigli smo i do odredišta.
Ugledao sam planinsku kuću sa nekoliko pomoćnih kućica, izgledale su kao hridi u zelenom moru. Na jednom mestu trava je bila ugažena u, kako mi se činilo, savršeni krug. U blizini kuće, ovce su mirno stajale i pasle. Dva ogromna, i na prvi pogled, izuzetno divlja psa su mirno posmatrala stado.
Na vrata je bio zakačen venac od belog luka, metla je bila okrenuta naopačke. Setio sam se da je i moja baba praktikovala slične praznoverice…
Nisam bio siguran da li će nas domaćin uopšte prihvatiti. Gde bi nas sve smestio? A bili bi mu na trošku.
„Deda Jaroslave! Deda Jaroslave!“, povikao je Stanko. Naježio sam se od tog glasa, da je povikao Za mnom, junaci ili Juriš, odmah bih poleteo. Ne bih gubio vreme.
Iz jedne od pomoćnih prostorija izašao je starac ogrnut u ovčji kožuh sa sve šubarom na glavi. Bilo je teško odrediti njegove godine, leđa su mu bila prava. lice i ruke izborane suncem, kišom i mrazom. Pogled je otkrivao tamne oči, uokvirene borama smejalicama.
Stanko se rukovao sa Jaroslavom i počeo da mu objašnjava našu situaciju. Nije prošlo ni minut, a deda Jaroslav se nasmejao i sve nas pozvao raširenim rukama.
„Haj’te deco, samo priđite. Kako da vas ne primim?“
Gledali smo se začuđeno. Tek tako?
„Ima dovoljno hrane, a za spavanje ćemo se već snaći.“
Skinuli smo rančeve i stavili ih na jednu gomilu.
„Hvala vam“, rekla je Dunja dedi Jaroslavu. „evo, pomoći ćemo mi oko svega“
I dok dlanom o dlan, već smo se svi razleteli. Neki su iznosili klupe, drugi su donosili hranu, treći vadili vodu iz bunara, četvrti cepali drva. Svako je hteo da pomogne. Deda Jaroslav je izneo rakiju i nazdravio sa svima.
Društvo je postalo veselije, na sve strane čula se graja. U međuvremenu, stari gorštak je odvojio jednu ovcu i pripremio je za ražanj. Posle nekoliko sati imali smo fantastičnu večeru. Ni pre ni kasnije, nisam probao bolje pečenje, sir i hleb . Deda Jaroslav je bio i više nego živahan. Dobacivao je ženama i devojkama, čak bih mogao da se zakunem da je neke i štipnuo. Ko sam ja da sudim, ako se one ne bune? Šta ja da prigovaram? Srećom nije ni jednom štipnuo Dunju, jer ne znam kako bih se postavio. Nije red da se bijem sa starijim čovekom, a ako ne uradim ništa postaću nezainteresovani bednik i kukavica.
Društvo je čavrlljalo do duboko u noć, a kad ih je umor savladao, polako su se razišli. Neki su spavali u kući, neki u pomoćnim prostorijama, a neki su jednostavno pripremili sebi ležaj ispod zvezdanog neba.
Izabrao sam mesto pored vatre, idelano za spavanje, pošto je alternativa bila naherena šupa sa još petoricom oznojenih muškaraca. Neka hvala.. Deda Jaroslav je bio tu, nehajno džarao žar dugačkim štapom i ispuštao plavičasti dim motane cigarete. Svi ostali su spavali, samo smo nas dvojica budni.
Ćutali smo neko vreme, izgubljeni u svojim mislima. Pijucakli smo polako neku homojsku rakiju.
„Čekam da se ojagnji jedna ovca, da joj se nađem, ako nešto pođe po zlu. “
„I pastir i veternar“, odgovorio sam mudro klimajući glavom.
„Moraš sve da znaš, ako živiš na planini, nema ovde ko da ti pomogne“, odvratio je. „Nekad sam kovač, nekad stolar, pekar… Ali ne žalim se.“
Pričali smo neko vreme o njegovoj svakodnevnici, o teškoćama i lepotama života na Homolju. Povremeno bi zajedno obišli ovce i kada bi deda Jaroslav zaključio da još uvek ne dolaze jagnjići na svet, vratili bi se vatri. Razgovor je stigao i do žena.
„Dobra ti je ona mala“, prokomentarisao je između dva đžaranja.
„Dunja?“, upitao sam sa zebnjom,
„Da, opasna mačka, imaš mnogo sreće.“
„Hvala.“
„Gledam sve devojke i žene koje su stigle sa tobom. Neke su rasne lepoticce, ali džaba, ništa.”
„Šta ništa?“, nije mi bilo najjasnije o čemu priča.
„Moj vršnjak ne reaguje“, odvratio je snebivajući se malo.
Nisam očekivao ovakav odgovor, tim pre što starina ima bar osamdeset godina.
„Sve ih posmatram, neke čak štipnem… I ništa.“
„Dobro, možda i nije čudno što ne raguje, ipak ste vi u ozbiljnim godinama“, pokušao sam da odobrovoljim starca. Ni jedan muškarac ne želi da pokreće temu seksualne nemoći.
O čemu pričati?
„Čuo sam za razne legende sa Homolja“, započeo sam. „Te je ovde ulaz u podzemni svet, te da ima vila, veštica. Kažu da su i ovde vračare vrlo opasne. Kada smo dolazili, sve sam se molio da nas ne doedu da spavamo kod neke vračare. Da mi ona moja ne baci neki urok“
„Ona je tebe već vezala jače, nego bilo kojim urokom,“ deda Jaroslav se nasmejao, zatim nastavio ozbiljnijim tonom.
„Ima sine, ovde raznih stvari. Ali bolje je da pričamo sada o tome, neka sačeka jutro. Ali kad si već spomenuo vile…“
„Da?“, primetio sam da se starac osmehuje na pomisao o vilama.
„Vile su…“, započeo je sa iskrom u očima. „Vile su nešto predivno. One su neopisivo lepe. Ali su istovremeno i krive što mi vršnjak slabije radi.“
„Kako?“
Udahno je dim cigarete i započeo priču.
„Ne znam da li si nedaleko do kuće, primetio nešto kao krug u travi?“
„Jesam.“
„E to se zove Vilinski krug ili vilinsko kolo. U njemu igraju vile.“
„Stvarno?“, upitao sam, mada nisam verovao u te bajke.
„Da.“
„Probaj da zamisliš. Noć obasjana mesečinom, a desetak i više devojaka igraju u krug. A sve su dugokose, dugonoge, prelepe. Igraju, smeju se, podvriskuju. Samo moraš da znaš jednu stvar – ma koliko te privlačile, ne smeš da im priđeš.
„Zašto?“, upitao sam.
„Opasno je po smrtnike da se mešaju u poslove bića iz drugog sveta.“
„i jeste ih videli kako igraju?“
„Jesam pre dobrih četrdeset i kusur, godina, bio sam mlad momak Bila je noć, ista kao ova, čak i toplija. Isto sam se nešto majao oko ovaca, pa sam zadremao pored njih. i začujem neku ciku. Prišunjam se polako, stanem iza drveta, kad ono, imam šta da vidim petnaestak devojaka, ne zna se koja je lepša od koje. Igraju one, a na sebi imaju samo neke providne haljine, koje otkrivaju i više nego što pokrivaju. U životu nisam video takvu lepotu.“
Uzbuđeno sam slušao starčevu priču.
„Gledam ih tako minut, dva, deset, uzbudih se kao niko moj. Moj vršnjak je poskočio i čeka. Ne bi me ni primetile da se nisam zakašljao, ‘bem ti duvan.“
Starac je zaćutao, dok je pravio novu cigaretu.
„Čim su me ugledale, odmah su me okružile. Pokazivele su na moju podignutu muškost i kikotale se kao šiparice. Onda su me povukle za ruku i uvele u kolo. Igrao sam sa njima, a sve ne znam gde da gledam od miline.
U nekom tenutku, najlepša među njima mi nežnim glasom rekla da legnem.“
„I?“, pitao sam.
„Ništa opkoračila me i znaš šta se desilo, šta ima da ti pričam. Takav seks nisam imao u životu.“
„Uh“, uzdahnuo sam, smejući se. „Blago vama. Mogu samo da zamisilim kako vsam je bilo.“
„Jeste, bilo je lepo, ali uvek sve stigne na naplatu. Pojavio se novi problem“, odgovorio je starac.
„Koji?“
„Posle vila, ni jedna žena nije mogla da me uzbudi. Vršnjak ništa, ni da mrdne.“
Saosećajno sam klimnuo glavom.
„Dolazile su još neko vreme, a onda su prestale, kada sam ostario. Više me nisu me zvale u kolo. Ali najgore od svega je to što ni jedna druga žena ne može da me uzbudi.“
Obojica smo zaćutali.
Negde pred zoru su na svet stigli novi jaganjci.
Dobar deo dan, sve dok nam nije javljeno da je autobus spreman, grupa je provela kod dede Jarila.
Pozdravio sam se sa starcem čvrstim rukovanjem i poželeo mu sve najbolje…
Hvala na navodima. Autor fotografija: Srdjan Gavrilović blog: planinablog.wordpress.com
Pozdrav,
Srdjan G.
Nema na čemu, valjda je takav red… 🙂
Bravo Sone! Divna prica!
Hvala, Jelo, trudim se… 🙂