Dobar vam svima još jedan ponedeljak.
Zaboravih da vam kažem prošle nedelje, da sam imao jedan značajan jubilej. Prošlo je tri godine kako radim u preduzećetu. To je najduži period gde sam radio za nekog, prethodni rekord je bio dve godine koje sam proveo u Delfi knjižarama. Dobro, kao animator na dečijim rođendanima sam imao duži staž, ali to nije zvanično zavedeno (osim jednog perioda).
Pored jubileja, značajna je stavka da smo imali i onaj kvartalni sastanak radničkog saveta. Sve je prošlo uobičajeno, naši proizvodi su traženi, sve je sjajno i bajno. Jasno, potencijalne povišice se nisu spominjale. Rekoše i da je bilo nekih sastanaka sa delom zaposlenih i da su se ljudi između ostalog žalili na temperaturu u postrojenju. Jedni su govorili da je prevruće, drugi da je isuviše hladno. Ljudi, nikad im udovoljiti. Utvrđeno je da je temperatura na prijatnih 19 stepeni. Kakva god da je temperatura, defintivno nije prevruće, makar ne za moj osećaj toplote.
Sve ostalo je već uobičajeno, nekad postignemo kvote, nekad ne. Da ne grešim dušu, velika većina kolega su stvarno vredni kao mravi, ali naravno, ima nekih koji su skloni zabušavanju ili tome da ne žele da kolegijalno pomognu, pa ako im neko prigovori, pa odu da kukaju kod šefova. I onda bude malo drame, pa idemo sve po starom.
Pretprošlog vikenda sam se priključio lokalnoj grupi onih koji rade na daljinu. Da, znam da nisam jedan od tih, ali sam kao neki pisac, pa sam se provukao. Razlog zašto sam se priključio je jednostavan, video sam da planiraju izlet do Kapija Pakla. Hteo sam i ranije da obiđem to mesto, jer je svega na dvadeset minuta od mene, ali bi mi busom trebala dobra dva sata. Tu je pre svega bitno arheološko nalazište Rathcroghan, mesto koje je od neolita imalo značajnu funkciju, pa sve do kraja doba kraljeva. To je jedno brdo, ispod koga se nalaze arheološki ostaci, snimano je, skenirano, ali koliko sam shvatio nije raskopavano. Tu je i tzv vilinski krug. Nekada su Irci pravili odbrambene prstenove u koje bi stala najčešće jedna porodična zajednica, ali je bilo slučajeva da budu i krugovi od više desetina metara, za prava mala naselja, tako je bilo i na ovom lokalitetu. Izgleda da ih ima sačuvanih skoro deset hiljada. Pošto se verovalo da u njima žive vile zaštitinice (nešto kao duhovi predaka ispod kućnog praga u našoj mitologiji, rekao bih), nisu uništavani, jer su se ljudi plašili loše sreće koju povlači takav čin.
Nakon toga smo otišli do Kapije pakla, odnosno Mačije pećine (Oweynagat). To je jedan baš uzak prolaz, koji ide dva, tri metra pravo, a onda skreće skroz u levo i blago nizbrdo desetine metara pod zemlju u potpuni mrak. Tamo su najčešće ratnici išli da se dokažu u procesu inicijacije i ulaska u svet odraslih i priznatih. A izgleda da se za nju vezuju i počeci keltske nove godine, Samhain, ili Noći veštica. Po troje smo ulazili unutra, samo dva metra od ulaza, jer dalje nije bezbedno. Ozbiljan građevinski poduhvat za to vreme, pokriti sve kamenim pločama. Na nekima su i natpisina onom irskom pismu, ogamu. Teška mrakača, mora da je baš tripozno iskustvo spuštati se u tu tamu. Tu su Svakako je jedno od najznačajnijih nalazišta u Irskoj. Ali šta je zanimljivo? Nalazi se na nekoj livadi, na privatnoj zemlji, prošao bih ne bih primetio. I to je potpuno irski rezon, i to kažem kao skroz pozitivno. Oni zapravo žele da sve ostave kako je bilo, da ne prave pompu oko svega. U nekoj drugoj zemlji, oko nalazišta bi napravili kompleks, svetla, prilazna kućica da se ne isprljate kad ulazite u pećinu, suveniri, osvetljen ceo prolaz, interaktivno ovo ili ono, i svašta nešto. Pun doživljaj. Glavna stvar celog događaja je defintivno bio vodič (volonter, rekao bih), koji sa takvom strašću priča o prošlosti i dočarava slike poput filma, neverovatan čovek. Mogao bih da ga slušam danima. Kakav vrhunski pripovedač. Taj susret sa drevnom prošlošću, mi je pomogao i da bolje shvatim Irce i jasnije mi je zašto zapravo ne vole velike ljudske zajednice (jer su im i ovi veći gradovi, zapravo vikinška zaostavština), zašto im j eok da žive u malim mestima (čak i ultra malim) zašto imaju takav stav prema svom okruženju. Definitivno zanimljivo iskustvo.
Postoji i vilinski prsten na četiri, pet kilometara od mene, mogao bih da prošetam i do njega nekog lepog dana. On je posebno značajan jer napravljen od nekoliko prstenova.
Kad već spominjem vreme, ovo je najtoplije proleće u poslednjih 125 godina. Bilo je ovih dana oko 25 stepeni, što mi je veoma prijalo. Juče je dobar deo dana, padala kiša, alije bilo i sunca, što je uobičajeno za Irsku.
Video sam neku peticiju na netu da se promeni odnos prema kućnim ljubimcima. Naime, velika većina stanodavaca ne dozvoljava zakupcima da imaju kućne ljubimce, a činjenica je da mnogi vole ili imaju ljubimca (naravno, pre svega ovi koji imaju svoje kuće/stanove), viđam ih onoliko u parku. Onlajn peticije obično ništa ne postižu, ali eto, možda ova postane učinkovita.
Korišćenje drugih jezika zna nekad da bude konfuzno. Toliko sam se navikao na naše postojanje padeža, da mi se povremeno desi da ljude dozivam po naški – Džone, Deze… Nezgodna stvar.
Naiđoh i na bombastične novinske tekstove o Tumau, gde je nekad abio dom za neudate majke i napuštenu decu. Bio je aktivan od 1926. – 1961. Tokom 2017. tamo su otkriveni ljudski ostaci i sad se novine gađaju cifrom od preko 800 beba i dece, jer je ceo slučaj ponovo postao aktuelan. Horor. U Irskoj ima nekoliko sličnih mesta (mislim da sam spominjao ranije) i to je defintivno teška mrlja na njihovoj prošlosti i humanosti, uticaj crkve nije zanemarljiv. Jedino je dobro u celoj priči, što poslednjih godina žele da raščiste sve, da istraže, prihvate odgovornost i pokušaju da budu bolji. Svakako teško breme za naciju.
Verovatno znate da neke zemlje imaju ograničenje kad može da se kupi se kupi alkohol. Znam da je i ovde tako, svakog dana, ne može se kupiti alkohol pre pola jedanaest, nedeljom pre pola jedan. I ušao sam u prodavnicu prošlog vikenda i potpuno zaboravio na to pravilo. Ne, nisam toliko očajan da ne mogu bez pića, ali mi je bilo neophodno belo vino za neku testeninu sa plodovima mora, koju spremamo relativno često. Tek kad sam stigao do kase, ukapirao sam problem. Srećom, bilo je na desetak minuta od pola jedan, pa sam sa strane strpljivo dočekao vreme za kupovinu.
Dok smo već u kupovini, prošle nedelje je neko u Irskoj dobio 250 meleona na lutriji. Ozbiljna cifra, nema šta. Odustao sam od igranja lota pre sigurno pola godine, tako da nisam ni imao šanse da budem taj čovek. Verovatno mi nije suđeno da na lak način uđem u lovu.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy