Ćao drugarići…
Evo me opet sa još dve mirne nedelje… Kako je krenulo, počeću samo da kopiram stare tekstove…
Preduzeće je i dalje na svom mestu. Traže se radnici i van preduzećeta, za odaziv ćemo videti. I, naravno, radimo svoje, nekad se sa vrha žale na naše postizanje norme, nekad ne. Ciklično. Neki radnici se stresiraju, neki ne, znate kako već ima različitog sveta. Na liniji gde radim ima nekih osam pozicija i menjamo mesto na svakih sat vremena, te ih obično prođemo sve tokom smene. E sad, kad dođemo sutradan na posao, onda kao krećemo se sledeće pozicije u odnosu na koju smo započeli prethodni radni dan. Stvar je u tome da stvarno ne želim da razmišljam ceo dan gde sam sinoć radio i obično nisam najsigurniji odakle počinjem. Primećujem da neke kolege prevrću oči, ali rođaci, čemu stres? Da li je važno? I tako smo na poslu osam sati, proći ćemo sva mesta. Čudni su ljudi, oko čega se sve stresiraju.
Muzika sa radia je i dalje mahom vrlo trendovski određena (APT mi se zalomi makar jednom noćno), mada se povremeno provuče i nešto malo starije, tamo do nekih osamdesetih. Pre neko veče je išla u etar emisija u kojoj su voditelji pričali viceve i smejali se kao ludi. Jedan tip se toliko zarazno smejao da sam se smeškao, iako više od pola razgovora nisam čuo zbog zujanja mašina. Eh, živote.
Tokom pauza neki ljudi ručaju/večeraju, meni je em kratko da sve strpam za dvadesetak minuta, em kasno za jedenje, pa radije popijem čaj, kafu. E sad, ovi iz prve smene naručuju hranu iz lokalne prodavnice. Stoji spisak proizvoda, ovi zapišu šta žele sutradan, ostave pare i svi zadovoljni. Ono što mi je privuklo pažnju je sledeće, na spisku su svi Irci (a ima onoliko stranaca u prvoj smeni). Vidim da često ovi moji istočnjaci iz smene donose neke čantrice sa hranom. I sad na tom mikro uzorku, deluje da zapravo Irci, u odnosu na nas imaju osetno drugačije navike vezano za ishranu. Istočno Evropejci su mahom skloni da kuvaju i da donose svoju kuvanu hranu, a Irci se češće odlučuju za već fabrički skuvanu, pa samo podgrejanu u mikrotalasnoj. Iskaču mi često neke statistike, algoritam je provalio da klikćem na njih, pa mi ih šalje i dalje. Znam, statistika je kao bikini, pokazuje sve, a ništa ne otkriva. LM, u jednoj od njih, se tvrdi da je Velika Britanija na mestu broj jedan u Evropi, što se tiče konzumacije već pripremljene hrane, međutim Irska je na drugom mestu, sa svega nekom malom razlikom. Simptomatično je da i u marketima ima onoliko već gotove hrane. Kapiram da ljudi nemaju vremena, da ne znaju da kuvaju, ali nekako sam od onih koji vole da pripreme svoj obrok. Nije da sad mislim da je to preterano zdravije u odnosu na ovo zapakovano u prodavnici (mada možda i jeste), ali je svakako bolje, lepše, praktičnije i na kraju jeftinije (nije uvek pravilo, ali dobro sad).
Kad smo već u temi, prolazim danas glavnom ulicom i brojim pabove, pet aktivnih i pet zatvorenih. Čini mi se da u još jednoj ulici postoji jedan aktivan (a uskoro će biti još jedan) i četiri zatvorena. Petnaest komada na dve hiljade duša, stvarno ne kapiram ekonomski rezon. Pitam se često kako opstaju i ovi koji rade, ništa mi tu nije jasno. Apoteka ispod stana se zatvara, kažu da vlasnik zatvara dve, tri apoteke. I tih objekata imamo četiri, čini mi se, od kojih je jedna baš u okviru onog glavnog doma zdravlja. I ako tako gledamo, apoteka u mojoj zgradici je najudaljenija od doma zdravlja, a deset metara pre nje se nalazi jedna još veća apoteka. Takođe, turistička agencija koju imamo se zatvara. Ovo mi je logično, pitao sam se kako su i ovoliko opstali, danas za imanje turističke agencije, praktično treba da imaš samo internet. Nisam primetio da je pokrenuto mnogo firmi od kako sam ovde – bila je kafa za poneti, pa je ugašeno relativno brzo, dobili samo tetovažerski studio (koji čini se, vrlo dobro posluje), dodatne frizere (sad ima pet, šest lokala), jedan butik (uz postojeća dva, tri) i dve radnje za servis telefona i nabavku istih. Sve ostalo je radilo od kako sam došao (venčanice, veterinar, prodavnica obuće, ukrasni predmeti i da ne nabrajam dalje). Izgleda da nije najsjajnije za male preduzetnike u manjim mestima. Opet, meni nekako deluje da je Irska idealna za sve male poduzetnike i da ima mesta da se pruže razne usluge, pokrene proizvodnja i svašta nešto. Mada, moguće je da je to kako mali Perica vidi biznis, a da je realnost drugačija.
Čitao sam intervju neke pevačice, izvesna CMAT, nemam pojma ko je persona (ali deluje da je poprilično poznata), gde kaže da je za sve sa strane život u Irskoj jedna iluzija (za Britance, Amerikance, koji na osnovu korena vade irske pasoše, da bi došli u Irsku zato što vole Ginis), a da nije tako u stvarnosti. Žali se đevojka da je na mestu njenog igrališta iz detinjstva sada tržni centar. Sve mi se čini kao da bi ljudi želeli da sve bude kao nekad, pastoralni krajolici, ovčice, bicikle, mir i tišina, a da imaju sve prednosti savremenog društva. Kao i ono što stalno kukaju kod nas po mrežama, mi smo pili vodu sa creva, bili napolju po ceo dan, nismo imali ništa, a imali sve. Važi, hoće to.
Vreme je predivno, trenutno je trinaest stepeni sa kišom. Gdi je nestalo sunce? Da znam, sad će neko od vas reći uživaj u tom divnom vremenu, u zavičaju je sad tridesetak stepeni. Možda ste u pravu, ali volim sunce i lakše se snalazim na trideset i pet, a ne na trinaest. Nestrpljivo čekam nastavak letnjih dana.
Spominjao sam kako sam pazario kartu za Alanis i da sam se razmišljao da pazarim kartu i za Ejmi Mekdonald u oktobru? Hoću, ali juče. Karata za Ejmi nema, planulo. Nisam očekivao je baš toliko omiljena. Ono, znam da ne može da prođe svirka u pabu bez This is the life, ali da karte nestanu tako brzo. Sa druge strane, za Alanis ima i dalje. Trenutno ima bar dva koncerta koje bih želeo da vidim/čujem uživo. Pretty Reckless (bili su u Dablinu pre tri godine, ali dok sam video, sve su karte odavno bile rasprodate, a trenutno prate AC/DC kao predgrupa) i onaj masovni koncert Rockin’ 1000, gde stotine muzičara svira istovremeno. Kakva luda energija. Hm, Sviraju u julu u Italiji dan, nakon što sam kupio karte za Srbiju i u septembru u Portugalu, pa ako neko od vas ode, neka šalje utiske. Valjda ću jednom negde presresti te koncerte.
Omladinac je počeo sa ispitima i to će biti razvučeno na četiri nedelje, odradio je engleski iz dva dela i matiš, takođe iz dva dela, sad će ostale predmete (četiri, pet). No stres, no sikiriki, za sada je zadovoljan. Šta će posle tih ispita (osim da ode u Srbiju na dva meseca)? To je još uvek jedna od misterija čovečanstva. Kako god, smisliće nešto i biće to sve ok. I tako će imati onoliko vremena u životu da radi, uči nova znanja i ostalo.
Sećate se da je supruga imala peripetije sa vizom (heh, peripetije…)? E, ta žalba još uvek nije rešena (a prošlo je više od godinu dana od podnošenja iste), pa poslah pismo ombudsmanu. Otpilili me rekavši da nisu nadležni. Neke stvari su globalno slične.
Sinoć smo skoknuli da gledamo Balerinu u bioskopu, jer kako da ne ispoštujemo taj Džon Vik svet? Film je skroz dobar. Iznenađen sam bio aplikacijom za karte. Prvo, uveli su različite cene karata u zavisnosti u kom redu sedite. Kontam, to mene ne pogađa, i tako plaćam mesečnu kartu. Kad ne lezi vraže, za nas sa mesečnim kartama uveli su doplatu od jedan ili dva evrija u zavisnosti od reda. Vidi iti njih, pokvarenjaci. E pa nećeš ga majci. Ostavili su donje (i najgore redove za gledanje) da idu po starom bez doplate. Naravno, da smo uzeli za dž te karte i seli naviše jer je i tako bilo svega desetoro ljudi u sali.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy