Srdačan pozdrau…
Evo nas ponovo, nadam se da ste svi dobro.
Malo mi je pretprošle nedelje trebalo da se ponovo izbalansiram sa spavanjem, ali dođoh nekako k sebi. Posle onog putovanja u Prag, radio sam cele nedelje, pa u prvi sledeći ponedeljak skoknuo do Dablina. Uvek je prijatno obići prestonicu. I onda mi se spojili dani sa manje spavanja i bio sam baš izmožden. No, sad sam poprilično u balansu. Koliko je to moguće, naravno…
Firma uglavnom posluje kao podmazan šraf, bar iz moje perpsektive, kakve muke brinu ovi na vrhu, ne bih znao. Verovatno je uvek neka drama, ali pošto smo u Irskoj, cenim da je neka opuštena drama. Video sam da su okačili oglas da im trebaju radnici u sve tri smene, pa verovatno i nije tako loše. Ima posla ko hoće da radi. Pitanje je koliko će se ljudi javiti, jer nije da su plate toliko visoke (pogotovo u prvoj smeni). Pretprošla nedelja zbog četiri radna dana je prošla brzo,a prethodna je bila poprilično opuštena, tako da nemam primedbi. Baš pričam sa nekim kolegama kako bi, zapravo, baš zbog toga što smo noćna smena, bilo sjajno kada bismo imali četvorodnevnu radnu nedelju. To bi čak bilo bolje od toga da nam daju više para. Mada, kažu da je to predlagano više puta, ali nije prošlo. Možda ih treba češće ganjati.
Izmolio sam dodatne dane za letnji godišnji. Što će reći da ću u zavičaju biti cele tri nedelje i malo preko toga. Kupio sam kartu za eroplan i to ti je završEno, što bi se reklo. Uh, jedvačekanje. Postoje nekakvi planovi kako da ispunim te tri nedelje, ali nema sumnje da će i to biti kratko za sve što bih želeo. A već imam dojavu da je supruga pripremila spisak i „uradi listu“. Cena karata je prihvatljiva, za sada, što će reći u proseku koji sam plaćao i do sada. Mada ima nešto u tome i što sam kupio kartu skoro tri meseca pre putovanja. Jedna od velikih prednosti mog preduzećeta je što znam kad sam slobodan, pa mogu na vreme da pazarim karte ili da organizujem odlazak ovde ili onde.
Nešto nisam bio u fazonu nigde da se mrdam ovih par nedelja, tako da sam se motao malo po selu. Srećom, vreme je poslužilo i bilo je toplo, barem tokom većeg dela dana. Čak je u jednom momentu Dablin bio topliji od Barselone i to su novine morale posebno da naglase. Već sam spominjao i ranije, da klima u Irskoj nije toliko rđava koliko sam očekivao. Fora je što je temperatura manje-više ujednačena tokom godine, ne ide ni previše gore ni previše dole. Dobro, to što bih ja voleo da je toplije, to je već moj problem.
Inače, novinski članci su posebna zabava. Naravno, ima crne hronike koliko vam volja – zaplenjeni narkotici, sprečeno pranje novca, ubijen policajac (ovo je malo ređe, pa samim tim izaziva veći šok kod građanstva), slupali se tokom vožnje, pedofilija u nekim školama (do devedesetih) i tome slično. Sa druge strane, ima i lepih vesti, građani uradili ovo ili ono, poboljšali uslove života, uradili za zajednicu, napravili naučni proboj, organizovali događaj (svašta nešto zanimljivo tog tipa mi iskače po društvenim mrežama). Tako da ima svega i svačega, u zavisnosti od toga šta tražite. Čak i ovom mom malom mestu, ljudi se bave raznim lepim stvarima, organizuju trčanje, sakupljaju donacije, pomažu se… Svakako je poprilično pozitivna priča, makar među ljudima sa kojima pričam. Da, naravno, žale se na finansijsku krizu, ali žive svoje poprilično normalne živote i na kraju bude sve ok.
Verovatno je do algoritma, ali mi relativno često iskaču novinski članci ili video zapisi gde se priča o Ircima koji su odlučili da napuste postojbinu i da se odsele u neke druge evropske zemlje, pre svega zbog kućenja i obezbeđivanja krova nad glavom u ličnom i personalnom vlasništvu. E sad, koliko je to masovno, nemam pojma, možda neko negde vodi statistiku
Kada smo kod odlazka iz Irske, pričao sam vam već o tome da se omladincu bliži vreme odluke šta trenutno želi od svog života u budućnosti (ili bar misli da želi). Odlučio je da defintivno ostane u Irskoj za sada. Tako da neće juriti fakultete negde drugde po EU. E sad, za sada je glavna ideja da ostane u Irskoj i da se otcepi od mog terora i pritiska. Makar je potencijalni izbor budućeg školovanja trenutno sveo na dve (različite, kako drugačije?) oblasti. Videćemo još kako će sve ići. Da li će ostati ovde u našem malom mistu ili će se seliti negde drugde, da li će sledeće godine više nešto raditi ili će više studirati i manje raditi, to su glavne dileme. Za sada je jedna od izvesnijih opcija, da želi da živi sa online društvom iz Mađarske. Upoznali se online preko igrica, dopisivali, pričali, upoznali se uživo i kliknuli na prvu. Načelno, klinci bi mogli da budu sami sebi dovoljni i sa dve plate(čak i minimalcima) bi bili finansijski održivi. To je poprilično uobičajen model ponašanja ovde. Što će reći šutnuće me i poslati nazad mojoj supruzi u Beograd. Nije ni to loše. Apsolutno prihvatljivo rešenje, mladi i treba da otkače matorce čim pre. Moraću da promenim ime ovog dela bloga u Balkanac nakon Irske, ponovo osvaja Srbiju. Pitanje je da li će me supruga primiti nazad, jer mi brani da se vratim dok ona ne dobije vizu za posetu Irskoj. Pa ako ovo čita neko od odgovornih, znate šta vam je raditi. Neko vreme, mladež bi morala da živi sa mnom, bar nekoliko meseci. Ako mladi odluče da žive u nekom većem mestu, to bi značilo da već tokom leta moramo da počnemo da tražimo stan (već sam spominjao više puta, da je to najveća problematika). Ono, lakše je naći posao, nego stan, pa se onda ide tim nekim putem, prvo stan, pa sve ostalo. Razmišljam da, u slučaju da menjamo mesto stanovanja, krenem u neke zanatske radove, tipa neka stolarija (u tu oblast se koliko-toliko razumem). Morao bih da položim nekakav safe pass, jer bez toga ne može da se radi ništa građevinsko. Kao što mu ime kaže, to je obuka gde ljudi nauče osnove o opasnostima na gradilištima i kako ih izbeći. Jasno vam je da su u pitanju osnove, čim se sve završava za dan. To je lako rešivo, kurs traje jedan dan i propusnica onda traje četiri godine. Mogao bih da nagovorim i omladinca da završi isto, ko zna kad može da mu iskoči neki omladinski posao da uzme malo para za dan, dva. Poslovi tog tipa su generalno nešto bolje plaćeni (kao i svugde) i u svakom slučaju, je za početak makar u rangu noćne smene u fabrici gde sam sad. No, to ću rešavati kad mi omladinci tačno kažu kako su zamislili svoju budućnost (bar blisku). Moraće poprilično brzo da se odluče. Ne birnite, bićete obavešteni šta će se dešavati.
Ne znam koliko ste obratili pažnju kad gledate filmove i serije, ali u većini engleskih filmova su Irci prikazani kao ološ i dripci? Nisam nikad pitao lokalce kako se osećaju povodom toga, ali cenim da im nije previše milo. To je isto kao što kažu da Srbi u Holivudu glume jedino teroriste. Baš sam nedavno gledao dokumentarac o nekoj irskoj krimi porodici. Prva reakcija mi je bila – tja, dođite malo na Balkan, pa da vidite šta su prave krimi ekipe. Kad smo već u temi, pogledajte serija Mobland, fenomenalna.
Dok smo već u oblasti kulture, možda se sećate da sam odlučio da slušam Alanis u junu. Pojavila se još jedna ikona devedesetih koja ima koncert – Ejmi MekDonald. A kako ne može da prođe bilo koja svirka u pabu bez njene najčuvenije pesme, mogao bih da pazarim kartu i za taj događaj, dešava se negde u oktobru. Dok pričam o koncertima, ako neko od vas ima koliko-toliko povoljnu šemu za karte za predstojeće koncerte Lejdi Gage, bio bih zahvalan, preferiram Lodnon i Mančester. Ali pristao bih i na druge evropske gradove. Problem je što će nastupiti u samo desetak gradova, a karte su planule o’ma, a ovo što je ostalo cene su, uh, uh…
Prekjuče sam svratio u pab, dugo nisam išao, pa sam se uželeo da cirnem pivce, dva (bilo je dva na kraju) sa lokalcima. Izabrao sam pab u kome obično nema svirke, jer je starija ekipa. Međutim namestilo se da je proslavljan neki ženski trideseti rođendan. Ne poznajem slavljenicu, a od gostiju sam znao samo dve osobe. Najčešće niko ne zakupi ceo pab, nego je otvoreno i za obično građanstvo. Zanimljivo je da u pabovima vrlo lako započne neka lagana, neobavezna konverzacija sa potpunim strancima. A isto tako je zanimljivo da nema konobara da ti donese piće, nego lepo odeš do šanka, naručiš, uzmeš, platiš i ćao. Unajmili su i muzički duo da nas zabavlja. Slušao sam ih i ranije u drugom pabu, momak na elektro bubnjevima i devojka na gitari, ona ujedno i peva. Dobri su. Kažu da su se njih dvoje upoznali kad su živeli u Budimpešti. Eto, ona Irkinja, on Englez, našli se i spojili preko pola sveta. Ljubav…
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy