Haug svima vama…
Topli pozdrav iz tople Irske. Dobro, danas nije toliko toplo, ali do pre nekoliko dana smo imali pravo tople dane. Bilo je čak naslova kako je Irska najtoplija u Evropi i tome slično. Eto ti, Španijo, Irci preuzimaju primat. Naravno, viđao sam i članke koji objašnjavaju fenomen, da je zemlja bila zaštićena nekom vazdušnom potkovicom, cikloni, anticikloni i ta čuda, ali me iskreno nije zanimalo naučno objašnjenje. Vrlo sam zadovoljan time što smo imali te lepe i tople dane, ne moram da razumem zašto je tako. Kad je tako sunčano, onda je motanje po bilo kakvoj irskoj prirodi pravi užitak i jasno je zašto je mnogi ljudi vole.
Pretprošlog petka, u firmi su nam rekli da ćemo imati izmenjeno radno vreme tog dana. Zašto? Da bismo uživali u lepom vremenu. Verovatno je nešto drugo u pitanju, ali mi se dopada službeni izgovor. Mada, nikad se ne zna, možda je menadžment iz čistog čovekoljublja odlučio da nas časti sa manje posla, Kako je rečeno, tako je i učinjeno, radili smo od 22 do 04. Smena je naravno proletela, stigao sam u stan na vreme da se i lepo naspavam. Ne bih imao ništa protiv da to budu stalne smene (makar petkom), ali je jasno da se to neće dogoditi.
Atmosfera u smeni je manje-više mirna. Malo su nam podigli normu i onda povremeno nastane blaga drama, ako ne pogodimo zacrtane ciljeve. Ali život nije film, mašine se kvare, ljudi nisu roboti, pa je cilj više smernica, nego pravilo (da parafraziram Pirate sa Kariba). Dodatna muka nam je u poslednje vreme i testiranje novog materijala. Na mojoj liniji koristimo vagone specijalnog papira (nešto kao onaj papir iz mesare, sa jedne strane providna folija, sa druge hartija). Do sad je da hartija bila relativno hrapava na dodir, pa je bilo lako izvlačiti listove. Sad testiramo papir, koji je gladak sa obe strane i to nije baš najsrećnije rešenje. Pretpostavljamo da je osetno jeftiniji od starog papira. Naravno, da se firma ne bi pouzdavala u radnički zdrav razum (nije da ga manjka, ali često zavisi od lične motivacije i od mnogih drugih faktora), tehničari su podesili mašine da probuše dodatne rupe, tako da listove možemo da stavljamo na samo jedan način. Gde god su mogli, u bilo kom procesu proizvodnje u fabrici, išli su sa istim pristupom, što je skroz u redu. Što manje mora da se misli, to se manje greši.
Znate šta je najgore kad su vam neposredne kolege iz uslovno bliskih država. To što se relativno dobro razumete (iako koristimo engleski kao zajednički jezik, ali razmenimo po neku zajedničku reč na češkom/poljskom/srpskom) i imate slična života iskustva (odrastanje, okruženje i slično). Naravno, politika obično nije tema, osim povremenih komentara na globalne teme, ali i to bude retko. Kao što ja ne pratim političku scenu u Češkoj, Litvaniji, Poljskoj i ostalim zemljama Varšavskog pakta, tako ni njih ne zanimaju srpski političari (ma koliko nam se činili značajnim). I šta ćemo onda drugo, nego da pričamo o hrani i nacionalnim kuhinjama. Neke stvari nam se preklapaju, neke ne, ali se tu odlično razumemo. Najgore od svega je ako se pitanje hrane potegne ranije tokom smene, onda budem gladan kao vuk cele noći.
Velika stvar je bila i Evrovizija i šokantno ispadanje Irske još upolufinalu, ali i debakl svih državica, bivše SFRJ. Naravno, pratio sam sve tri večeri i silno se zabavio.
Događaj koji je obeležio prošlu nedelju je omladinčev završetak srednje škole. U četvrtak je održana prigodna svečanost. Roditelji, deca, svi se fino okupili u glavnoj sali. Podelili nam neke programe. Ispostavilo se da smo dobili misu koja je trajala sat vremena. Ne mogu da kažem da je bilo rđavo, red molitve, red mudrih popinih reči (sve je lepo i smisleno besedio) red crkvenih pesama (koje je izvodio školski hor). Svidela mi se samo jedna, koja je gospel – Go Down Moses. Dobro, nije zvučala potpuno kao ova Luisova verzija, ali je taj đir. Nisam upoznat sa tom muzikom, tako da mi je prva asocijacija bio Princ Egipta. I kažem, sve je to lepo, ali nisam očekivao da ćemo imati misu od sat vremena na ispraćaju dece u svet odraslih. Škola nije ono tvrdo katolička, ali opet, izgleda da ima neki uticaj. Da, da, znam gde sam došao i svestan sam da je uticaj crkve možda nevidljiv, ali je i više nego prisutan. Posle toga su direktorka i razredna rekle šta imaju u petnaestak minuta. Podeljene su plakete za đake generacije i to je bilo to. Naravno, bilo je i malo suza i govorancija, kako su to bila lepa, ponekad teška vremena, kako su svi učili jedni od drugih, kako će se dugo sećati svega, kako su deca ostavila neizbrisiv trag u školi i kako već sve ide po redu. Dali su im diplome i po mirišljavu sveću i ajmo ča. Super je fora što su klinci završili srednju, iako nisu još radili one završne ispite, što će reći da nema padanja, a ocene će se videti koje imaju, kad prođu testovi. Kako god bilo, gotovo je sa srednjom školom. Sad će se videti šta junior planira dalje.
Primetili ste da često spominjem ovdašnja gunđanja na stanje sa nekretninama. Pre par dana sam video neki članak o ljudima koji su čekali dva dana u redu da bi kupili stan u Dablinu, za 480 000 evrija po stanu, pa na gore. Na prvu sam se pitao nije li to previše para za gajbu (svakako jeste), a onda kad sam pomislio da značaj broj ljudi plaća najam stana u Dablinu oko 2000 evara, onda cifra i nije čudna, to je kredit od nekih 20 godina, pa nije nelogično. Kažu da su završili prodaju stanova u roku od dva sata. Žale se ljudi u novinama kako imaju bankarske garancije na pola miliona evrija, i da opet ne mogu da kupe kuće/stanove. Rekli bi po grupama da Dablin nije Irska, ali eto. I posle ljudi nemaju love. Meni osobno, ta cifra i dalje zvuči kao izmišljeni broj, ali ja svakako nisam reper za tu priču i ko može da priušti, slobodno mu bilo. Naravno, logično je da će u nekom trenutku pući taj balon, samo je pitanje kada. Trenutno svima raste vrednost nekretnina. Eh, kad neće da puste neke političare iz Srbije, napravili bi po Irskoj stanova onoliko, Dablin na vodi, planinski san i slične priče.
Od ličnih uspeha, želeo bih da izdvojim to što sam prvi put kupio neki bugarski kravlji sir, koji je fenomenalan za jedenje i prosto je izmišljen za gibanicu. A bilo je napraviti ili propasti. Neću da se hvalim (hoću, ali vrlo malo), ispala mi je gibanica kako se poželeti može. Morao sam da je zalijem kefirom, kad već nemam jogurt, ali ne može čovek sve da dobije u životu. Male pobede su isto važne. Ahmed, vlasnik radnje sa afričkim, bliskoistočnim, evropskim proizvodima, je bio zaslužan za moj lični uspeh. Eto, još jedna velika irska muka je rešena.
Naravno, odlaske u Roskomon (dve vezane subote) sam iskoristio da obiđem bioskop. Tek sam nedavno ukačio, da je promenjena aplikacija i da u zavisnosti koji je red u pitanju, zavisi i cena karte. To je baš neobična pojava. Mene to ne pogađa, jer imam onu mesečnu kartu, ali je svakako zanimljivo. Gledao sam Poslednju ekskurziju 6 (zabavan i skroz u fazonu ostalih nastavaka, bio sam jedini u sali), Lilo i Stič film (odličan) i poslednju Nemoguću Misiju (kakvo teško razočarenje, a inače volim Itana Hanta više od Džejmsa Bonda).
Ne znam da li je to neki novi trend, ali viđam dosta devojka/žena koje nešto pletu ili kukičaju, da li u vozovima ili po parkovima. Izgleda da se vraćaju u modu ručni radovi, možda i gobleni ponovo budu in.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy