Dobar vam i divan dan, iako je ponedeljak…
Lepi su ovi ponedeljci kad je čovek slobodan, makar do ponoći.
Pored toga što je postalo hladnije (oko desetak stepeni, gore dole, apsolutno nisam zadovoljan), bilo je čak i nekih dešavanja.
Znate da obično počinjem sa dogodovštinama iz preduzećeta? Znači, podignuta nam je norma, tako što su ubacili dodatne radnike na neke delove linije. Ako sve funkcioniše, možemo da dobacimo (realno jeste malo veći cim, ali dobro sad). Kad se pokvare mašine (mada se ne kvare toliko, ako uzmemo u obzir da rade 24 sata, 5 dana u nedelji), a onda se namesti da neko od novijih bude na nezgodnim pozicijama i eto zastoja i pada produktivnosti. No dobro, peglamo, što se kaže. Sa jedne strane to je mudar potez menadžmenta, mi smo isto plaćeni, a proizvodnja je veća, pa nema potrebe za radnim subotama i njihovom dodatnom trošku. Sa druge strane, rekao bih da kontrola kvaliteta ne može pratiti to ubrzanje, jer ako radimo brže, ne možemo baš sve da proverimo. Ali ko mene pita, ja sam samo jedan mali Mića i na kraju krajeva, nisam plaćen da razmišljam o tome.
Sećate se možda da sam spominjao Mustafu prošli put? Ali vam nisam rekao kako je krenulo naše upoznavanje.
Pita on mene „Odakle si?“
„Srbija“, kažem. On ništa, nije ni trpenuo, ne spominje ni Đokovića ni Jokića. „A ti?“
„Jugoslavija“, odgovara on samouvereno.
„Ma, je li?“, pitam zabavljeno. „A koji deo Jugoslavije?“ Istini za volju, pomislo sam da je možda Kosovo, pa da neće da podiže tenzije.
„Središnji“, kaže genije i smeje se. Priznao je odmah da se zeza i da je zapravo iz Sirije.
„Znaš li ti, prijatelju, da Jugoslavija ne postoji preko 35 godina i da je Srbija bila deo te zemlje?“
„Stvarno? ja sam mislio da je to tamo neka kao država.“
Urnebesno, zar ne?
Ne znam da li se sećate, pre neke dve godine smo imali celodnevnu vožnju sobnog bicikla u humanitarne svrhe. Sad je to opet odrađeno, nas 48 se upisalo da vozi bajs po sat vremena (dvoje na sat). Naravno da mi je lakše da vozim bajs sat vremena, nego da budem na liniji (i da sam još plaćen za to). Isterao sam svoj termin u noći četvrtak na petak, i uprkos tome što sam mislio da ću imati neku upalu mišića (da vam ne pričam koliko je neudobno sedište) ili da će mi biti teško da odradim smenu do kraja (jer sam se upisao za prvi sat moje smene), ali ništa. Vozio sam lagano nekih petnaestak km. I kontam nešto da je bajs zapravo prava stvar, pustiš neki film, seriju i spičiš svaki dan po čukicu i superiška.
Muzika je nepromenjivo jednolična. Shvatio sam da jedna od pesma koje nam puštaju makar dva puta tokom smene i Golden iz onog crtaća K-Pop Monster Hunters, koji sam nateran da pogledam (od strane omladine u kući) i ne znam kako sam izdržao do kraja. Agonija. Izgleda da defintivno imam previše godina za neka ostvarenja.
Prošle subote sam sa onom ekipom ljudi koji rade na daljinu išao u obližnji gradić Boyle, gde se održavalo 53. nacionalno takmičenje u baloniranju. To je ono mestašce gde se nalazi jezero (već spominjano ranije) gde je i avantura park sa zipovima. Na našu beskrajnu žalost, vreme je bilo šugavo, pa nije bilo poletanja. Puštali su ljude (mahom decu, ali i odrasle koji žale) da se popnu u korpe i da se slikaju, čak i da puste plamen preko onih plinskih grejača. Rečeno mi je da svake godine šampionat bude na nekom drugom mestu u Irskoj i da je poslednji put bilo u našem kraju pre cirka tridest godina. Naravno da se vreme poboljšalo tokom nedelje i da su oni, koji su bili u prilici, mogli da uživaju u gledanju balona. Imate snimka sa RTE npr OVDE, FB mi je bio zatrpan fenonemenalnim fotkama, pa ako vas zanima guglajte dalje. Letovi su bili tokom cele pretprošle nedelje u sedam pre podne i u pet posle podne. Na žalost, nisam mogo da odem da pogledam. Tu dolazimo do onoga, da za život u manjim irskim sredinama apsolutno morate da imate auto. Video sam i neko fenomenalno irsko kuče, Irish Wolfhound, koji je na naslovnici ovog teksta. Kažu da je ovaj još uvek mali. Mica mala… I šta ćemo, otišli smo na kafu i da se malo ispričamo. Upoznao sam neke nove ljude, dva para dobrano u šezdesetim (možda i jače). I priča jedan lik kako je ceo život bio u IT, neke finansije, šta li, godine proveo na Malti. I pre par godina je zaključio da mu je to sve dosadilo i da želi da ispuni i davnašnji san, pa je dao otkaz, završio kurs za negovatelja i sada obilazi stare i bolesne i kaže da je presrećan. Ono što je neverovatno, je zapravo to njegovo istinsko zadovoljstvo što može da vrati dug društvu na neki način, da pomogne drugima, da im se nađe u najtežim trenucima. Kaže da je osetio potrebu nakon što je sahranio majku pre nekoliko godina i valjda još nekog iz porodice. Eto, nikad nije kasno za promenu karijere i načina života. Naravno, u nekim društvima, to je jednostavnije nego u drugim.
Sad, u subotu, sam išao do Dablina, baš dugo nisam bio u prestonici. Naravno da je vreme bilo bezveze i da je padala kiša od ranog jutra (i naravno da je sunčano kad sam na poslu). Izgleda da su nam ukinuli subotnji voz u šest i da nam je prvi polazak za glavnu varoš tek u osam. Već dugo sam želeo da vidim Maršovu biblioteku, koja je najstarija javna biblioteka u Irskoj. Na stranu što ima stare knjige, tu su i kavezi u koje su zaključavali čitaoce, da ne zdipe neku od knjiga. Baš je fora, imate OVDE lep članak na tu temu. Posle toga sam svratio i u Narodni muzej, arheološko odeljenje, i vrlo sam zadovoljan postavkom, od praistorije do srednjeg veka (čak ima i egiptska postavka). Bilo je onoliko sveta (verovatno i zbog kišnog dana) imate OVDE linak sa zvaničnom stranom. Treba da obiđem još tri objekta koji pripadaju narodnom muzeju. Eto, toliko sam u Irskoj, a nisam obišao ta mesta. Ufur u muzej je za dž (stalno, ne samo određenim danima). U Dablinu je bila gomila nekog sveta u ragbi dresovima i baš sam se pitao kakvo je ovo ludilo i oklen Ameri u tolikom broju, da bih u nekom trenutku shvatio da se održava ragbi meč između dva američka tima – Pittsburgh Steelers i Minnesota Vikings. Izgleda da je NFL odlučila da obrne dodatnu lovu i pređe malo i u Evropu. Prošao sam pored mesta gde je održavan meč, red za ulaz je bio onoliki, kao za neki koncert ili novi ajfon. Tja, američki fudbal. Na žalost, nisam uspeo da se vidim sa Dablinerima, jer im je starija kći bila pod temperaturom, pa ćemo viđanje odložiti za neki drugi put. Videh se sa drugim ortakom, koga znam još iz Beograda i svratili u pivnicu koja pripada Brewdog lancu craft piva. Na stranu kontroverze vezane za tu firmu, pivo im je stvarno odlično, sabih dva i sve mi bilo potaman. Cene su malo jače, ali bar nije kao na OktobarFestu, gde je kažu oko 15 evara pivo. Mada, kad pomislim da je u pitanju craft pivo, onda cena od 7 i kusur evara i nije mnogo (u Beogradu je oko 4 ili 5 evara craft pivo, čini mi se). Dobro je da se nisam uspavao u povratku, jer em sam radio noćnu, em dva piva(jedno baš jako) i mašala.
Kad smo kod piva, shvatio sam da je i ovde inflacija krenula da uzima maha, Ginis je u lokalnom pabu sa 4,70 skočio na 5,20, a narod ćuti.
Omladinac i dalje ide u kulinarsku školu i već je zadovoljniji u odnosu na početak. Spremao nam je neku klopu (piletinu i ribu) i naravno da nisam imao zamerki (svaki obrok koji mi pripremi neko drugi, meni je i više nego odličan, ali je ovo stvarno bilo dobro). Tako da za sada ta priča dobro napreduje.
Ona lokalna đevojka bokserka je izgleda opet uzela svetsku titulu. Nisam primetio da je organizovan neki svečani doček, možda bude kasnije.
Za vas kojima je to zanimljivo, održana je i treća trka KlikerKupa SFRV, staza Bijelo Polje, pa možete da pogledate OVDE.
Nisam posećivao bisokop u protekle dve nedelje, tako da nema vesti sa te strane.
Irci su otvorili ambasadu u Beogradu, što je valjda dobra vest. Čini mi se da nema nekih specijalnih izjava, bar nisam video po medijima, valjda su još uvek u privremenom prostoru. Opušteno, šta ih briga… Kad smo kod ambasade, pisao sam ranije o supruginim peripetijama oko nedobijanja irske turističke vize, pa naše žalbe na istu (u aprilu prošle godine). Pisao sam na nekoliko adresa da se žalim, ali mi je naravno rečeno da se ne mešaju u rad organa. Nedavno mi pade na na pemt da pišem lokalnim političarima. Poslao sam svima koje sam našao da su nadležni za ovaj kraj i dobio jedan odgovor, ženska iz Šin Fejna. Zamislite… Objasnih joj siutaciju i javlja se ona posle par dana i kaže da je kontaktirala ministarstvo. Ovi su joj odgovorili da je proces u toku, da postoji sajt na kome piše do kog datuma su stigli sa obradom žalbi (znamo za sajt i redovno ga pratimo) i da ćemo dobiti obaveštenje kad predmet stigne na red. Birokratija u celom svetu izgleda radi po svojim pravilima. Možda je to ono što se zove nezavisnost upravnih i ostalih organa. Naravno, nemam iluziju da ne bi moglo nešto da se sredi kada bismo imali nekoga tamo.
Sve ostalo je manje-više po starom.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima, priznajem da mi je FB strana poprilično nekativna i da nema neku svrhu.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy