Moja prva promocija

Nedavno sam objavio svoj prvi roman i red je da taj događaj prigodno obeležim.

Odlučio sam da se sve odvija u pabu Miners, atmosfera je prijatana, pivo je odlično(ima petnaestak točenih domaćih „kraft“ piva i još dva puta toliko u flašicama), muzika fenomenalna (te večeri je svirao bend Ju tjub, nema pesme koju ne znaju), vlasnici su obezbedili popust na piće…

U međuvremenu, drugari iz brenda Otadžbina, su napravili odštampali promotivne majice sa motivom sa naslovnice. Znate da je naslovnicu radila Petra Simić, mnogi od vas su glasali za njen rad. Ko zna možda čak započne i serijska proizvodnja. Evo i prigodne pesme dok čitate dalje ovaj tekst.

Pošto je i sam roman nastao zahvaljujući virtuelnim ljudima i sam događaj sam najavio na isti način. Pustio sam reklamu na FB  i čvrsto odlučio da neću uznemiravati drugare i cimati ih da dođu na promociju. Nisam želeo da bilo kome stvaram obavezu i da ga prisiljavam da se pojavi. Ko god dođe, dobro došao…

Bližio se četvrti novembar noseći neko čudno ushićenje. Malo me hvatala nervoza, jer nikad do sada nisam bio na svojoj promociji. Razmišljao sam kako sve da izvedem, da li da organizujem čitanje, specijalne goste, koji bi rekli neku lepu reč i slično. Na kraju sam odlučio da preskočim sve što obično meni smeta na promocijama.

Ljudi su polako počeli da pristižu. Neki su stigli ranije, neki kasnije, ali pošto i tako nisam imao fiksnu satnicu, nije bilo važno. Bilo je to drugara sa bloga, sa interneta, (ali i iz stvarnog života), rodbine. Bilo je i opravdano odsutnih, ali znam da su oni mentalno bili sa nama. Sve u svemu oko dvadesetak dragih ljudi je došlo na moju prvu promociju.

Nisam uspeo da izbegnem govoranciju. Rekoše mi da treba da kažem bar neku reč. Tako i bi. Malo smo pričali o pisanju, malo o romanu (ali bez suvišnog otkrivanja zbog onih koji nisu čitali), malo smo se šegačili, smišljali ideje za nastavak Drugog carstva. Nisam terao ljude da pričaju hvalospeve o meni – kako sam pisac romana, koji se ne ispušta iz ruku, kako sam zvezda na književnom nebu Srbije i regiona i slično. Realno, ko će bolje da me nahvali od mene samog?  Dobro, i lektorka, Jelena SImonović Dilber,  je rekla neku lepu reč (iskreno, bila je prinuđena). Sve u svemu, taj zvanični deo je trajao dvadesetak minuta, a nakon toga smo ponovo pojačali muziku i prepustili se druženju.

Sve u svemu, bilo je to izuzetno lepo i prijatno veče…

Inače, posebno se zahvaljujem svima vama koji pratite moja pisanija, jer da nije bilo vaše podrške i konstruktivne kritike, „Drugo carstvo“ ne bi nikada ugledalo svetlost dana. Hvala vam svima još jednom. Moj duboki naklon…

Više slika imate ovde.