Znate onaj lep osećaj, kad bude neki državni praznik u sred radne nedelje, pa ne morate na posao, nego samo opuštencija, spavanje, druženje, roštiljanje kad je lep dan i tako to? Smeškate se, znači poznat vam je osećaj? E, pa meni nije, samo su mi pričali šmekeri. Uprkos tome što uglavnom volim svoj posao, postoje i neke negativne strane. Knjižare, a pogotvo ove koje su u korporativnom fazonu, imaju običaj da rade svaki dan, vikendom, praznikom (kako državnim, tako i verskim).
Zato se nije ni čuditi što smo bili na radnim zadacima tokom dvodnevnog praznovanja prvog maja, praznika svih proletera. Da ne grešim dušu, ne radimo od jutra do mraka (odnosno možda ne rade knjižari, ali radi knjižara), ali bez obzira koja nam je smena, nismo slobodni kad svi ostali jesu. Dobro, to svi se odnosi na zaposlene u državnim sistemima, bankare, pojedine IT firme i slično.
Radio sam oba dana drugu smenu i uspeo sam da sa prijateljima odem na prepodnevno roštiljanje. Zapravo, ispekao sam samo sebi nekoliko kobasica, jer drugi nisu bili gladni. To sam strpao u sebe na brzaka, popio u međuvremenu par pića i to je to. Na moju žalost, morao sam da odem baš kad su se ostali pripremali za pravu žurku. Jasno vam je da sam zbog svega toga, na poslu bio posebno otrovno raspoložen. Još kad se državni praznik poklopi sa manifestacijom Knjiga za svakog, svi za knjigu¸tokom koje prodamo vagone knjiga, onda je jasno da će dan biti posebno inspirativan.
Knjižara je, naravno, bila puna k’o oko, taman su došli oni, koji su imali zadovoljstvo da završe ručak u miru. A zahvaljujući današnjim popustima, mnogi su nosili naramke knjiga. Biće dobro ako proguram dan bez nekog incidenta.
Bilo mi je jasno da i ostale kolege nisu preterano oduševljene time što smo ovde, a ne u nekom veselom društvu sa šniclom u jednoj, a pićem u drugoj ruci. Mada bi još bolje bilo da smo na ulicama sa ostalom radničkom klasom i da vičemo parole protiv vlade i sistema. Ostale kolege, se ne odnosi i na Jasminu. Dobra devojka, ali je stalno bila nezdravo vesela, otprilike kao Sunđer Bob, na koga je nalikovala i visinom sa svojih metar i željom za rastom. Nije loše da je neko raspoložen kad je knjižara ovako puna. Bar nije početak prve smene, tad je Jasminin optimizam aposlutno neizdrživ.
Ušao sam iza pulta, gde je kasa, da proverim imamo li još uvek Sanjaju li androdi radnička prava, koju je tražio neko od kupaca. Nije bila izložena na policama, a nisam je primetio ni u štekovima ispod polica. Istovremeno sam slušao Stanka, koji je kucao račune i istovremeno držao telfon na uhu. Ženski glas sa druge strane je bio dovoljno glasan da čak i ja čujem.
„Dobar dan, da li radite danas?“
„Gospođo, to što upravo čujete moj glas bi morao biti jasan odgovor.“
Osmehnuo sam se, čak je i Stanko bio na ivici živaca, iako je on obično potpuno profesionalan, bez obzira koliko je nervozan.
„Predivno, baš mi je drago što ste tu.“
„Blago vama, izvinite što ne delim vaše oduševljenje.“
„Predivno, možete li da proverite da li imate knjigu Može i bez kavijara?“
„Samo sekund… Da, da, samo dođite“, odgovorio je mehanički i prekinuo vezu, dok se žena zahvaljivala, a da nije ni proverio stanje.
„Samo da ti kažem, mislim da već neko vreme nemamo tu knjigu“, promrmljao sam. „Možda dobrih godinu dana.“
„Ako se pojavi, uvek mogu da kažem da je poslednji primerak prodala koleginica sa obuke ili ti“, odgovorio je mirno. „kupiće neku drugu knjigu“
***
Primetio sam ženu srednjih godina, kako se osvrće oko sebe. Bila je u društvu devojčice osnovnoškolskog uzrasta, dvanaest, trinaest godina.
„Mogu li nekako da vam pomognem?“, upitao sam prilazeći.
„Dobro da se neko pojavio“, progunđala je.
O, brate, ova će biti poseban slučaj , pomislio sam i glasno nastavio.
„Na žalost, em nas nema dovoljno, em je danas, kao što vidite. Ogromna je gužva, kolege se trude koliko god mogu.“
„To mene ne zanima, neka vaš šef obezbedi više radnika.“
„Šta da vam kažem, nije baš da je navalica zaposlenih.“
„Pa da, lakše im da sede i ništa ne rade“, gunđala je i dalje.
Slegnuo sam ramenima.
„U svakom slučaju, tu sam i imate moju nepodeljenu pažnju. Koji naslov tražite?“
„Treba mi knjiga za ćerku.“
Okrenuo sam se ka devojčici.
„Šta voliš da čitaš? Jesi li u fazonu Potera, Persija Džeksona ili nešto tipa Noćne škole, Staklenog prestola?“
Oči su joj zasjale na sam spomen knjiga i pre nego što je stigla da odgovori, ubacila se njena majka.
„Ne, nema ona vremena da čita takve gluposti. To su knjige za decu, tražimo neku pravu književnost.“
O Bože, daj mi snage. ova je još jedna od onih. Jadno dete.
Pogledao sam devojčicu, smorila se kao mač u kamenu.
„Koju vrstu prave književnosti?“, pitao sam.
„Čitala je sve velike Ruse, Šekspira, Remarka…“
„Sestre Bronte, Hemingveja, Perl Bak, Ulebeka?“
„Treba joj neka kvalitetna knjiga, nikako te limunade za domaćice i alkoholičare i kvazi-intelektualce. Ako možete da preporučite i ako znate, jer koliko vidim, sumnjam da uopšte poznajete pravu književnost.“
„Snalazimo se koliko znamo, mada je teško ispratiti vas, istinske poznavaoce književnosti.“
Začkiljila se u mene, pitajući se da li je možda spuštam ili sam ozbiljan.
„Nisam baš siguran, ali mislim da imam pravu knjigu za vašu kći, sačekajte sekundu.“
Prošetao sam do police sa knjigama filozofije i nakon kratke potrage, našao ono što sam tražio.
„Izvolite, Hegelova Fenomenologija duha, najvažnija njegova knjiga. U ovoj knjizi unosi razvoj svih mogućih formi svesti, do tačke u kojoj svest postaje moguća ne kao puki fenomen, već kao realnost kakva je ona po sebi. Mislim da bi ova knjiga najbolje odgovarala njenom mladom umu. Meni je ova knjiga neshvatljiva, ali ne sumnjam da ćete sa vašim poznavanjem književnosti pomoći ćerki ako joj nešto ne bude jasno.“
Sad je već bila potpuno sigurna da joj se rugam, crvenilo joj je oblilo lice.
„Sramota kakvo ponašanje. Odmah ću pisati tvom šefu.“
„Nema problema, zapisaću vam mejl, pa možete odmah da se žalite“, mirno sam odvratio, a zatim se okrenuo devojčici. „A ti slobodno dođi da ti pronađemo neke knjige koje bi te zanimale.“
Ostavio sam zajapurenu ženu i odšetao u gužvu knjižare.
***
„Jeste li dobili novu Holin Kuver?“, pitala me devojka vrlo prijatne spoljašnosti.
„Kolin Huver?“, odgvorio sam ne potencirajući njen lapsuz. Šta ću, živ sam čovek, sklon većoj toleranciji u određenim slučajevima. „Ne, nije, verovatno će potrajati dok neko ne prevede. Mogu li ikako drugačije da pomognem?“
„Ne treba, hvala, volim da sama biram knjige. Baš mi je drago što knjižara danas radi.“
„Za knjižaru je sjajno, za sebe nisam baš siguran. Ali eto kapitalizam u najčistijem obliku.“
„Jao, nemoj tako, radiš najbolji posao na svetu. Oduvek sam želela da radim u knjižari“, nastavila je oduševljeno.
„Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari“, osmehnuo sam se. „Ako želiš mogu da ti sredim razgovor za posao.“
„Kako bi to bilo divno biti stalno okružen knjigama“, nastavila je ushićeno. „Sve te knjige koje nikad nisam pročitala.“
„Nije baš da nam je posao da sedimo u fotelji i čituckamo knjige, Zapravo, primetićeš da nigde nema stolica. A gde radiš?“
„U nekoj IT firmi, ubi me taj posao i to sedenje po ceo dan i buljenje u nekoliko ekrana. Dođe mi da sve otkačim i da se prijavim recimo, ovde.“
„Kao što kažem, konkurs je stalno otvoren za nove knjižare.“
„Eh, ušla sam u kredit za novi stan, pa ne mogu sad da ostavljam posao.“
„Muka je to, sve te razumem, evo i ja sam uleteo u kredit prošle godine.“
„Gde si kupio stan?“, zainteresovala se.
„Kupio sam bojler i veš-mašinu, jer su oboje crkli istog dana. Otplaćivaću ih još dve godine, takav mi kreditni nivo.“
Nije ništa rekla, samo se okrenula ponovo ka policama.
***
Posmatrao sam ljude kako cirkulišu, koliko god da sam gunđao, povremeno bi mi prijao žamor pune knjižare. Kupci nose pune ruke knjiga, knjižari prolaze na sve strane kao pčelice, pravo pozorište. Bio sam blago naslonjen na jednu od polica i primetio dve gospođe, što se kaže stare gradske dame, kako se šokirano domunđavaju. Ispratio sam njihov pogled prema Žikici koji je čučnuo ispod polica ne bi li našao neku knjigu. To inače nije šokantan prizor, jer su knjižari često na podu, glava zavučenih u štekove, da ne kažem u šteci. Međutim, Žikici zbog njegovih gabarita i kratkih majica, kad se uvuče u štek, odmah mu se pojavi majstorski razdeljak. Smejao sam se sam sa sobom.
Ovaj radno-neradni državni praznik i nije potpuno dosadan.
****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.