Gospodar prstenova – Dž. R. R. Tolkin

Kada je g. Bilbo Bagins iz Bagremove ulice najavio da će uskoro proslaviti svoj jedansto-jedanaesti rođendan zabavom izuzetne veličanstvenosti, bilo je mnogo govorkanja i uzbuđenja u Hobitonu.

Ovom rečenicom započela je moja zaljubljenost i navučenost na čarobni Tolkinov svet. Datum je bio 2.2.1989., imao sam nešto manje od deset godina i tada sam prvi put u rukama imao Gospodara prstenova. Čak mislim da sam bio u bolnici zbog operacije slepog creva, ali ne mogu da tvrdim sa sigurnošću.

Da budem iskren, pročitao sam tada trilogiju, dopala mi se, ali nisam bio skroz razduševljen.

Tek nekoliko godina kasnije sam potpuno zavoleo Tolkinove svetove. Negde pred kraj osnovne sam pročitao Hobita (svideo mi se), a godinama kasnije Silmarilion (jedva sam stigao do kraja, činilo mi se sve vreme da čitam Bibliju).

Tokom godina, uveo sam pravilo da svake godine pročitam Gospodara. Eto, mislim da sam pročitao spomenutu trilogiju dvadesetak puta do sada (poslednjih godina ga čitam na dve godine). A u međuvremenu i većinu onog što je prevedeno kod nas, a da ima veze sa Tolkinom. Iskreno, pokušao sam ponovo da pročitam Silmarilion, ali sam odustao. Imam i verziju na engleskom. Već sada sam siguran da je neću čitati (vidim da će napipati oglase). Negde sam pročitao da Tolkin i nije želeo da ta knjiga bude objavljena, možda je i bio u pravu.

Dugo sam mislio da spadam u veće zaluđenike. Ali sam upoznao i mnogo veće ludake. Ljude koji znaju svaki red koji je Tolkin napisao, oni koji znaju sve o njegovom životu, oni koji tvrde da mogu potpuno funckionalno da koriste jezik visokorodnih vilenjaka(?!).  Čuh i za devojku koja je doktorirala na Tolkinu. E to je već prava stvar. Naravno, cenim da to nije baš lako izvodljivo na našim fakultetima. Ipak se na njega još uvek gleda kao na pisca za decu i nesnađenu omladinu. A to što je bio u šeširu za Nobela, nikom ništa.

Ono što je posebno zanimljivo u mojoj ljubavi prema Tolkinu je to da je bazirana skoro isključivo na knjizi Gospodar prstenova. Vrlo malo sam se bavio Tolkinovim životom, anegdotama, motivima za pisanje. Jednostavno, nisam želeo da upoznajem pisca, već samo njegovo delo. Naravno, tokom godina sam pokupio razne zanimljivosti iz njegovog života, ali ih nikad nisam tražio sa namerom. Volim Tolkina-pisca (dodao bih tu i još nekoliko fantastičara – Adamsa, Pračeta, Linča, Martina. Poslednjeg volim kao pisca, ali prezirem kao čoveka.) i Tolkin-čovek me slabo dotiče.

Možda ne znate da baš i ne ljubim poeziju i čitam istu praktično nikad, ali zahvaljujući Tolkinu, često recitujem sledeće stihove (a nemaju veze sa rokenrolom):

 

Put večno ide, nikad ne prestaje
Od vrata gde poče i zatim.
Daleko napred gde put nestaje,
Moram, ako mogu, da pratim.
Nek noge što ga slede živahno gaze,
Dok ne dosegne neki put veći
Gde se sreću mnoga poslanja i staze.
A kamo tad? Ne umem reći

Komplet, koji sam dobio tada, i dalje imam u svom posedu (nemam mapu, pa ako neko ima višak). Videćete po slici da je poprilično u ofucanom stanju. Ne znam što se prva toliko raspala, uvek sam čitao sve tri knjige. Kasnije sam saznao da spada u najbolja izdanja Gospodara prstenova. Objavio Stilos, osamdeset i šeste, preveo Zoran Stanojević, ilustracije Dobrosav Bob Živković. Slušao sam prevodioca nedavno (na Tolkindanu u organizaciji udruženja Valinor i Autostoperski vodič kroz fantastiku) i bio oduševljen količinom emocija koje je čiča izneo dok je pričao o samom prevodu i prevođenju. Mislim da ću zauvek pamtiti trenutak kad recituje odlomke pesama iz knjige, a suze mu same kreću. Kada je čovek rekao da je tri godine proveo prevodeći  Gospodara, ostao sam zatečen. Koliko danas većina izdavačkih kuća daje vremena svojim prevodiocima? Baš mi je žao što se nisam setio da ponesem knjige da mi ih potpiše Stanojević.

Družina prstena (prvi deo trilogije) je uvrštena u lektiru za srednje škole. Da li da kažem da me ta vest izuzetno obradovala? Sećam se kada sam bio u gimanziji i pričao sa razrednom (predavala je srpski, da ne kažem da je bila „srpkinja“) o tome da Tolkina treba u lektire. Nije se slagala sa mnom. Neću da likujem sada, ipak sam lepo vaspitan. Sad se setih i da sam koristio citate iz knjige na jednoj školskoj debati gde sam zastupao pogrešnost smrtne kazne. Eh, zablude mladosti, rado bih vratio istu za neke slučajeve…

A kad se setim koliko sam bio uzbuđen kada sam čuo da će snimiti film. Kada je film došao u bioskop, bilo je otići na premijeru ili umreti. Našao sam i vezu u Sava Centru, preko koje sam nabavio karte za neki  deseti red (čini mi se, znam da ima mnogo mesta za noge) i trepereći čekao. Film je počeo i završio se, a ja sam bio razočaran i besan. Ostale nastavke sam gledao sa pola volje. Tek godinama kasnije sam uspeo da film gledam odvojeno od knjige. Šta sam zamerio? Kasapljenje radnje i  izbacivanje (bar po meni) izuzetno bitnih scena, koje služe karakterizaciji likova i razvoju radnje. Što se tiče scenografije, muzike, efekata, tu nemam zamerki. Poučen iskustvom, Hobita sam gledao kao zabavni film, koji ima samo okvirne dodirne tačke sa knjigom.

Gospodara prstenova i dalje volim nesmanjenim žarom i još uvek je to moja omiljena (kažu i da je jedna od najuticajnijih knjiga svih vremena) knjiga i rado ću joj se vraćati bar svake dve godine.

I jedan blog da nas sve okupi i na internetu veže… 

Slike – ColiNOOB, 1377236, 13smok,