Dobar vam ponedeljak, drago i mnogopoštovano čitateljstvo. Dok čitate današnji dnevnik, lagano ispijam kafu ili šetkam, a nije čak ni neradan dan. Kako i zašto, možda ste se zapitali? Evo, stižemo polako do toga.
Na poslu je sve bilo manje više nepromenjeno. Red, rad i disciplina. Prekjuče sam imao i radnu subotu, što je bilo poprilično opušteno. Bio sam u onom odeljenju koje pravi kese za krv i dobra stvar te pozicije što smena baš brzo prođe. Nije teško, sve vreme štancamo kese oko 60, 70 na sat, jedan sat sedim, drugi stojim, pa u krug. Upisah još sedam sati za slobodne dane i ko zna, možda prikupim celih pet slobodnih dana koliko je i izgleda maksimum.
Desilo se još nešto zanimljivo. Dobio sam prekomandu u treću smenu. Počinjem danas, zato i imam slobodno vreme. Pitala me šefovica jesam li spreman za treću smenu. Rekoh da se nadam da jesam, pokazaće se vremenom. Nikad do sada nisam radio te grobljanske smene, osim kad sam na služenju vojnog roka, noću čuvao obdanište. I sačuvao kao što vidite, ne samo obdanište, već i teritorijalni integritet Srbije. Znam da će mi trebati neko vreme da se naviknem na promenu ritma, ali cenim da će to biti u redu. Gledaću da spavam tokom dana, kad je omladinac u školi. Videću već noćas kako će to proći. Mada, toliki ljudi rade godinama noćne smene i šta im fali.
Možda će cela situacija biti zgodna za praćenje nekog sadržaja koji nisam mogao da vidim zbog posala. Evo, prošle nedelje je održavana izložba fotografija polaznika lokalnog kursa fotogradfije, ali je održavana u vreme kad sam bio na poslu, pa nisam mogao da vidim. Video sam na FB da je bilo dobrih fotki.
Znam da se u biblioteci održava i neko druženje pisaca amatera, možda bih mogao da svratim, to bi moglo biti interesantno.
Primetio sam da se u Irskoj održava onoliko muzičkih festivala. Ne verujem da ću ići na neki, ali opet, ko zna. Ništa me trenutno ne privlači toliko. Spominjao sam ranije da se u mestu organizuje Festival ruža?Pročitao sam negde da je na nekakvoj listi najboljih irskih festivla(moguće je da je to samo novinarska fora), a ja kao za inat, opet neću videti kako to izgleda. Šteta što nam firma daje kolektivni godišnji baš u tom periodu. Možda baš namerno i rade tako? Jedino da preskočim odlazak u zavičaj radi posete festivalu? Dobro, možda ipak nije vredno tolike žrtve.
Prošli vikend sam bio na radnoj akciji. Znate za one prijatelje koji žive u susednom selu? Odlučili su da naprave radionicu i šupu iza kuće. Dok sam došao, već su bili postavljeni drveni zidovi. Drugar i ja smo imali da postavimo krov (rogove, ploče preko, pa ter papri) i d apopunimo još neka mesta na zdiovima. Nisam neki specijalan majstor, ali mogu da se snađem i nije mi mrsko. Bilo je povuci-potegni (pogotovo kad smo podizali one OSB pločne na rogove), pošto ni prijatelj nije stručnjak, ali smo nakon dana i po vrlo laganog ritma uspeli sve da završimo. Moram da priznam da sam baš uživao, prijalo mi je. Ispunjavajuće je kad čovek vidi nešto što je napravio svojim rukama. Desila se i jedna vrlo zanimljiva scena. U jednom trenutku sam hteo da zašrafim nešto ispod krova, a bilo je nezgodno za prilaz. A sa druge strane je bio zid i neki jarak sa vodom i travuljaga, pa da se ne guramo preko toga. A i tako je trebalo samo ukucati dva eksera. I lepo sam legao preko krova, naglavačke i pružio se ka ispustu i taman kad sam hteo da ukucam, proklizao sam preko drvenih ploča i pao u travu. Da, znam, to nije bila najpametnija ideja, ali eto. Ostatak radova smo bili malo oprezniji, ali je sve prošlo savršeno. Inače, trava u koju sam upao, nije bila samo trava, već su zapravo koprive. Srećom, nije bilo visoko, svega dva metra. Dobro je što su mi koprive samo malo oprljile ruke i jedno uho. Brideo sam sledeća dva dana. Čini mi se da preko dvadeset godina nisam osetio žarenje korpiva. Zamislite tek one koje su šibali koprivama, to je sigurno bilo vrlo gadno.
Kako god bilo, posao je završen na sveopšte zadovoljstvo i baš je bilo lepo baviti se malo drvetom. Mogu da precrtam sa svoje liste – napraviti kuću.
Ne znam da li ste primetili na društvenim mrežama jednu zanimljivu tehnološku igralicu? Portal, koji povezuje Njujork i Dablin. Ima i slična stvar negde u Istočnoj Evropi. Portal je zapravo veliki ekran-kamera, kroz koji u realanom vremenu može da se gleda. I to je sve lepo kao ideja, zar ne? Pojavili su se snimci zaljubljenih koje razdvaja okean, pa se oni dodiruju preko ekrana, isto tako i majka koja živi u Njujorku i ćerka koja studira u Dablinu. Slatkoća na kub, zar ne. Međutim, svako ko iole razmišlja znao bi da se stvari neće tako odvijati. Vro brzo (praktično istog dana) su se pojavili i oni koji su procenili da portal može da se iskoristi za kreativnije namere. Neki su Njujrčanima pokazivali snimke Bliznakinja u plamenu, veseli muškarci su pokazivali svoja gola dupeta, da ne kažem gluteus, ženske koje su pokazivale bujna poprsja(mislim da je jedna to iskoristila da reklamira svoj OnlyFans kanal). Jasno vam je gde sve to ide. Na kraju su morali da ukinu 24časovni prenos uživo i da stave nekog da nadzire ko će stati ispred ekrana, a i to u samo određeno vreme. Nisam ispratio kakve su budalaštine pokazivlai Njujorčani, ali ne sumnjam da nisu mnogo zaostajali u kreativnosti. Ljudi…
Malo sam svraća i naše pabove. Prošle nedelje sam se sit ispričao sa silnim nekim ljudima. Bilo je poprilično sveta pod slabim gasom. Niko nije bio agresivan ili nešto, već su svi bili pričljivi. Svaki čovek ima neku zanimljivu priču u svom rukavu.
Juče sam skoknuo u Roskomon da malo dopunim zalihe Plazme, Argete i ajvara. Istovremeno sam iskoristio priliku i da odem u bioskop. Na repertoaru je bila Furiosa, film koji se dešava pre poslednjeg Pobesnolog Maksa. Vrlo sam zadoboljan kako je sve ispalo. Omladinac je odlučio da mi ne pravi duštvo, kaže da mora da uči. Ove nedelje imaju testove za kraj godine, pošto se ne ocenjuju(više su priprema za sledeću godinu), nije preterano veliki pritisak. Sledeće godine će biti važno šta urade, I eto, još jedna školska godina se bliži svom završetku, još jedna i tinejdžer je zavšrio srednju školu. Neverovatno je to sa vremenom i proletanjem istog. Defintivno treba iskoristiti sve što se može od života, kad god je to moguće. Omladinac se sprema da uskoro ode u zavičaj na odmaranje i uživanje. A na meni je da ostanem da čuvam tvrđavu.