Posebno volim kad mi posle radnog vremena stigne poruka iz firme gde mi kažu da pre popodnevne smene odem u sedište preduzeća, u sektor čuvenog kadrovskog, ili što bi rekli u ovo moderno vreme ejdž ar.
Odlazak u upravu je, pored gubljenja živaca i vremena, obično izvor beskrajne zabave, koji se posle dugo prepričava među knjižarima. Živo me kopkalo zašto me sad zovu, sigurno ne da bi me pohvalili.
Sat vremena pre smene, stajao sam ispred direkcije. Direkcija je možda malo preuveličani izraz. Naime, kada je Rade Rešić pre dve godine odlučio, (odnosno bio prinuđen nakon korupcione afere i malverzacija oko zidanja nekih solitera u centru grada) da se povuče iz politike, kupio je, po ceni polovnog kompleta Marksa i Engelsa, pet lokala u različitim delovima zemlje. Između ostalih i mesto gde sada radim, samo što se ranije zvala knjižara Prozor. Dok je razmišljao da li da od nas napravi kladionicu ili pljeskavdžinicu, shvatio je da se iz nekog neobjašnjivog razloga knjige dobro prodaju. Mudro je zaključio da treba da napravi lanac knjižara, a u naletu inspiracije, njegove ili ko zna čije, nazvao je sve to Knjižarice. Sad gradi sliku sebe, ne kao političara za kojeg se vezuju brojne korupcionaške afere, već čoveka iz kulture. A kad već ima knjižare, bilo mu je jasno da bi još više para zaradio ako bi i objavljivao knjige. I tako je nastala izdavačka kuća Presa. U početku je samo štampao knjige prijatelja iz politike i njihovih ljubavnica i dece, ali je malo po malo proširio poslovanje. I eto, već je u poslednjih pola godine objavljeno tridesetak knjiga – od trilera do ljubića, neke čak i nisu loše. I te knjige, naravno, zauzimaju najbolja mesta u knjižari.
Rešić, kao i svaki političar ima veze na svim nivoima, pa je ko zna kako (znamo kako) došao do kancelarija u centru grada, gde šestoro zaposlenih vodi ceo posao. Pozdravio sam recepcionara Miću, koji je višegodišnji penzioner i ovde je preko omladinske zadruge ili na neku petu šemu. Ne bi me čudilo da je prijavljen kao manjina ili lice sa hendikepom, iako bi me sigurno dobio u obaranju ruku. Stajao je ispred zgrade sa kafom u jednoj i cigaretom u drugoj ruci.
„Kako je, čika Mićo? Mogu li da se pridružim?“
„Evo, udarnički. Naravno da možeš. Hoćeš cigar?“, odgovorio je starac vedro. „Nije li predivan dan?“
Voleo bih da imam taj optimizam u njegovim godinama, ako ih dočekam.
„Neću hvala, imam moj“, odvratio sam dok sam vadio torbicu sa duvanom. „I treba da je udarnički, kako drugačije? Smrt fašizmu.“
„Sloboda narodu. Nego, znaš li gde si pošao?“
„Zvali me iz kadrovskog, nemam pojma zbog čega“, odvratio sam nehajno.
„Lele, čuvaj se, Slavica je nervozna od jutros.“
„To nije ništa novo, ona je uvek neurotična“
„Danas je posebno nezgodna. Da mene neko pita, znam šta bi joj možda pomoglo“, namignuo je .
Nasmejao sam se i dim mi je otišao na pogrešnu stranu, presamitio sam se kašljući i gušeći se, što od smeha, što od dima.
„Još samo treba da se nađe takav ludak“, dodao sam kad sam malo došao do daha.
„E, sine, kad bi ti znao kakve sam žene imao, samo da ne ostanem suvarak, za njih je Slavica premija. Da sam mlađi petanestak godina, možda bih je i pitao“ nastavio je starac zaverenički. „Možda bih mogao da se žrtvujem za dobrobit malog knjižarskog sveta.“ Pričao je dalje, ne obraćajući pažnju na to što sam se ponovo zacenio od smeha. Ne trebaju mi takve mentalne slike.
Bio je najbolji izvor informacija, u sve je bio upućen. Lepo se kaže, portir i čistačica su najvažniji u svakom preduzeću, pa tek onda svi drugi, uključujući i direktore.
„Prvo je Rade urlao na Slavicu zato što juče u niškoj knjižari, neki novi momak nije znao ko je on i obratio mu se kao običnom kupcu. Rade je dobio slom živaca. Onda je pitao kakvi su to nesposobni radnici i ko ih zapošljava takve. A zatim je raspalio po ostalima, zašto se ne prodaje više knjiga i da to mora da se promeni.“
Čuo sam da se takve stvari dešavaju i ma koliko mi bilo žao novog knjižara, beskrajno mi je bilo drago što je Radetu malo čačnut ego. Male pobede se računaju.
„Slavica je morala da obeća da će svi knjižari dobiti Radetovu sliku i da moraju da mu ukažu dužno poštovanje.“
„Za pare, koje nam daje, završiće kao meta za pikado“, progunđao sam mrzovoljno. „Je li i dalje gore?“
„Ne, otišao je na ručak sa onim piscem Pišikovićem.“
Uh, najnoviji dobitnik neke nagrada književnih elitista, napisao je knjigu koja potpuno nečitljiva i samim tim je, naravno, uzvišena književnost. Ako objavimo to smeće, prodaćemo celih pedeset komada njegovoj rodbini i prijateljima. Ali šta me briga, niko me ne plaća da mislim o uređivačkoj politici. Poznavajući Radeta, i on će pre razmišljati tržišno, a ne preko esnafskih nagrada.
Direkcija je bila u jednoj velikoj kancelariji i šestoro ljudi je vodilo sav posao. Ne bih im bio u koži, nije lako pokrivati više sektora, a pri tome stalno nad glavom imati maničnog direktora. Pozdravio sam prisutne, većinom su bili dobri likovi i poznavaoci književne scene, bivši knjižari. Prišao sam stolu za kojim je sedela Marina, moja najstarija knjižarska prijateljica, Pre više od decenije smo zajedno počeli da jedemo knjižarski lebac, u sada ugašenoj knjižari Prozor. To su bila luda vremena, nezamisliva danas u ovim korporativnim i društveno-politički odgovornim sistemima. Kako je krenulo Knjižarice i Presa idu u tom pravcu.
„Hej klaso, šta se zanimljivo dešava u uzbudljivom svetu izdavaštva?“, pitao sam dok sam sedao na ivicu Marininong stola. „Šta nam lepo pripremate?“
„E, klaso. Evo, kao i uvek, provodimo se ludo i nezaboravno. Ne znam gde ću pre od posla. Ali biće nekih dobrih knjiga.“
Marina je zvanično bila glavni i odgovorni urednik, ali se pored toga bavila i pregovorima sa štamparijama, ilustratorima i ko zna šta joj je sve napakovano. Ja bih sto puta eksplodirao kad bih viđao Radeta svaki dan, ali njoj je diplomatija bila jača strana. Znam da je ona i više nego sposobna da se izbori sa svime. Da ima pravde, primala bi bar petostruku platu, a ne vrlo malo preko knjižarske plate.
„Nadam se, iskreno, da će Rade uskoro zaposliti još nekog ili ćemo pući kao zvečka“, nastavila je sa gunđanjem, dok je ispijala kafu, verovatno ohlađenu. „Već su dolazili neki ljudi na razgovor, čak i Perica iz naše knjižare.“
„To bi bilo sjajno, dobar je Perica. Već sam čuo da ste imali veselje od jutros“, primetio sam.
„Jao, pusti. Drao se na Slavicu onoliko, a onda se naravno, okrenuo ka nama, što je ona jedva dočekala, pa su zajedno bogoradali. Srećom, nisam čula pola, slušalice su zakon“, smejala se. „Jesi ti to došao na sastanak sa Slavicom?“
Klimnuo sam glavom.
„Da, još sinoć mi je ludača poslala poruku da dođem.“
„Pazi se, samo čeka nekog da se istrese, baš se naoštrila.“
„Ko bi to rekao, pošto obično tupi“, pogledao sam značajno Marinu, samo je podigla obrvu. „Dobro, glupava mi je fora. E, je li i dalje stoji dogovor da sutra sa knjižarima idemo u našu kafanu?“
„Naravno, kako da propustim?“
„Pazi da se ne prođeš kao prošli put, kad si zaspala u plakaru, kad si se vratila kući“, smejao sam se.
„Joj, ćuti, kad se samo setim, poništila sam se ko taksena marka. Eno, Miloš me i dalje podseća na to. i Da se zna, nisam spavala u plakaru, samo sam sela da se odmorim.“
„Važi, i ja sam to veče slučajno deset minuta pokušao olovkom da otključam vrata stana. Uh, kakva im je rakija. prava.“
Smejali smo se podsećajući se tog pijanstva. A kako da se ne zapijemo kao majke kad smo jednu dragu knjižarku ispraćali na njenom putu u emigraciju?
„Dovodiš i Miloša? On je dobar lik, iako nije knjižar.“
„Naravno, treba neko da me vrati, ako se slučajno opet zapijem.“
Smejući se, prišao sam vratima na kojime je bila pločica sa natpisom HR Slavica Prskić.
Samo ona i direktor imaju kancelarije, za njega je jasno, a što se nje tiče mislim da i položaj i kancelariju zaradila bujnim i često poprilično izloženom poprsju. Ali i to je u redu, svako radi sa onim što ima.
Pokucao sam i ušao unutra.
Slavica je sedela za stolom i osmehivala mi se predivnim izveštačenim osmehom.
„Hvala ti što si došao. Baš mi je drago što te vidim“, rekla je. „Sedi“
Nisam baš siguran da je srećna što me vidi, ali ja sigurno nisam bio srećan što vidim nju, ako ništa drugo njene odevne kombinacije su ratni zločin. Nisam ni ja modni guru, pošto nemam modni stil, jer se oblačim kao da imam petnaest godina. Ali opet, znam šta je lepo. Danas je Slavica bila u nekoj skoro pa bež varijanti, bež bluza, espadrila patike sa tigar šarom odozgo, maslinasto zelene helanke sa crvenim ružicama. Uh, ova kombinacija će me dugo progoniti u noćnim morama.
„Nekako sam zaključio da nemam baš mnogo izbora oko dolaska u kadrovsko.“
Nastavila je mirno ne obraćajući pažnju na moju upadicu.
„Ejdž ar. Imam par pitanja za tebe.“
„Ejdž ar, kadrovsko, dođe mu na isto. Udri, nadam se da nisu teška, nisam stigao da učim noćas“, odgovorio sam dok sam se bolje namestio u stolici. Ovo od početka obećava da će biti zabavno.
„Bilo je nekih pritužbi na tvoj rad.“
„Je li? Nemoguće.“
„Da, evo, prošle nedelje se jedna gospođa žalila da si bio bezobrazan, bahat i nadmen dok je ona tebe zamolila da joj pomogneš oko odabira knjige za dete. “
„Žena je tražila knjigu za dete od jedanaest godina, predložio sam Harija, Persija, Valijamsove knjige, razne vampire i tako svašta nešto. Međutim ona je odgovorila da njeno dete ne čita te izmišljene budalaštine, da devojčica čita samo ozbiljne knjige. Šta ću, onda sam joj doneo Hegelovu Fenomenologiju duha“, rekao sam smeškajući se.
„Hm… Njoj nije bilo smešno. A šta je sa onom starijom gospođom od juče?“
„Baba je došla i rekla da želi knjigu koja će je pomeriti, jer sve ovo što se sada piše su mekušne i naivne knjige. I šta ću, doneo sam joj 120 dana Sodome, Markiza de Sada“, nastavio sam da se smejem. Ovo je bolje nego što sam očekivao. Samo me kopka kako je saznala za sve. Ne verujem da su ove dve pisale pisma, mada nije nemoguće. Izgleda da imamo drukaru u knjižari. Moram da zamolim Marinu da mi pomogne oko raščivijanja tog problema.
„Misliš da si mnogo zabavan i duhovit?“
Slegnuo sam ramenima.
„Ne znam, to neka drugi prosude.“
Skupila je usne kao da je zagrizla limun. Držala je u luci papire, koje sam odmah prepoznao kao zvanični test za prijem novih knjižara.
„Evo, mogao bi da ovo popuniš časkom“, rekla je mirno.
Preleleteo sam pogledom pitanja i vratio ih Slavici.
„Da li stvarno misliš da ću da popunjavam ovo?“, pitao sam prezrivo. „Ko je napisao ovo ili ono, ko je dobio Bukera, Nobela, Nina, Vitala i ostale u poslednjih pet godina i tako dalje u nedogled. Da li si realna?“
„Radimo proveru svih zaposlenih.“
„Posle više od decenije u knjižarstvu, ti ćeš mene da testiraš? Ti koja si u knjižari provela jedva dva meseca? Nisi znala Bukovskog da nađeš. Gledala si među knjigama o prirodi.“
„Ne govorimo o meni, već o vama koji radite sada u knjižarama.“
„Mani me tih fora, testovi kao za Nasu, a plata jedva minimalac.“
„Plata je u skladu sa poslovnim rezultatima i zakonskim regulativama.“
„Sigurno, pošto mi ne znamo koliko para dnevno obrnemo. Slobodno me zaobiđi sa testovima. Za pare koje primamo, dovoljno je da samo dišemo u knjižari. Osmeh i pomoć kupcima su čist bonus sa naše strane. I treba da ste svi, i vi ovde i kupci, zahvalni što ih neštedemice dajemo“
„Ne sviđa mi se tvoj stav.“
„Verujem. Onda me slobodno otpusti, kad već radim kao prodavac, mogu da radim i u nekom prehrambenom lancu, bar bih imao veću platu. A tebi sa srećom u traženju radnika, pošto je pun net predivnih komentara o radu u našem sistemu. Koliko čujem i Rade ima neke pritužbe na izbor radnika.“
Lice joj je oblilo crvenilo. Neće valjda da je strefi infarkt, tek je u ranim tridesetim.
„Da nećeš još nešto da dodaš?“
„Vidiš, baš lepo da si me podsetila“, odgovorio sam zavaljen u stolicu. „Kad Rade dolazi u posetu knjižare, ne moraš da nas panično zoveš. Nema potrebe za tenzijom, mi smo tamo, pa smo tamo. Knjižare su, što se kaže, njegova kuća, može da dođe kad mu je volja, bez najave. Ne mora da se izuva.“
„Još nešto?“, procedila je kroz zube.
„I ta drama što ga dečko nije prepoznao. Mo’š misliti, jaka stvar. Kad se malo smiri, kaži mu da bi bilo bolje da spusti loptu, može nekome da pukne film, pa da ga složi samo tako.“
„Je li to pretnja?“
„Jok, konstatacija. Živimo u zemlji gde je lakše i jeftinije naći nekog da ti namesti kolena, nego nameštaj. I da, bilo bi lepo da prestanete da nam gurate priču o nekom zajedništvu i slične fore, a da nas gledate kao robove.“
„Imaš li još pritužbi?“
Tobože sam se zamislio. Bilo mi je jasno da bi bilo najbolje da stanem, iako neki sumnjaju u to, ali imam i ja nekih granica. A glupo je i da ispucam sve što mislim, moram da je iznerviram i drugi, i treći put…
„Ne, mislim da je to to za početak. Ne brini, javiću ti, ako se setim još nečeg. Mogu li da krenem polako, počinje mi uskoro smena?“
Samo je klimnula glavom, dok joj je lice bilo čist purpur.
Izašao sam iz kancelarije i dok sam prolazio pored Marine, namignuo sam i tiho joj rekao.
„E, klaso, možda će Slavica trebati šećer i vodu, deluje malo uznemireno.“
„Lele, klaso, šta si joj uradio?“
Samo sam zbunjeno slegnuo ramenima
„Ništa, samo smo malo proćaskali, nego je ona možda suviše osetljiva. Nemam pojma.“
Prošao sam pored Miće portira i krenuo ka knjižari.
Nije prošlo ni dvadeset minuta, kad mi je zavonio telefon. Marina. Naravno, ko bi drugi bio.
„E, klaso, da li si normalan? Evo, izneli smo Slavicu k’o badnjak, sve vreme se trese i priča da si potpuno lud. Nisi joj valjda napričao sve ono?“
„Izvini ako sam vam napravio dodatni haos. Pričaću ti sutra sve u kafani.“
„Dođeš mi bokalče za ovaj stres.“
„To je najmanji problem“
Prekinuo sam vezu smejući se. Ovo je bio zabavan početak dana.
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.