Vozdra svima…
Ako ste slučajno bacili pogled na naslov, možda ste primetili da već pune dve godine pratite ovaj dnevnik. A i ako ne čitate, bar pišem redovno i što bi rekao Lane onomad, ne znam što ovo pričam, ali možda nekome bude od koristi. 18.4. je bila godišnjica mog dolaska u Irsku i početka iseljeničke priče. Evo, i kad izgovorim glasno, zvuči mi čudno.
Sa jedne strane, vreme je proletelo, a sa druge deluje kao da sam ovde mnogo duže. Da se ne bih suviše ponavljao, mogu ukratko da rezimiram. U načelu sam zadovoljan i nisam, naravno. I meni i omladincu bi prijalo da smo u nekom većem mestu (iako je naša varoš/selo druga po veličini u okrugu). A bilo bi i sjajno kada bismo mogli češće da se viđamo sa suprugom (i omladinčevom majkom). Što se toga tiče, i dalje se ne javljaju iz irske emigracione službe glede njene žalbe povodom odbijanja da joj izdaju vizu. Valjda će se javiti jednom.
Dobre stvari su što je mnogo toga sistemski podešeno, pa malo po malo (ili brže, sve zavisi od čoveka, sreće, ambicija…) može da se ide napred. Poprilično mi prijaju ljudi i njihova generalna rasterećenost i opuštenost. Ljudi se često osmehuju, da li je lažno ili iskreno ne znam, ali je lepo. Još sam ranije primetio da smo mi iz istočnog bloka uglavnom namršteni, dok su ovi zapadnjaci razdragani i nasmejani. Davno je rekao jedan drugar, koji je dugo u Irskoj – Irci su kao Balkanci, samo malo finiji i pristojniji. Relativno je mali korak za zemlje Balkana da se približe Irskom sistemu, mali, ali opet ogroman.
Dobro je da nema osećaja da nakon 40 godina treba da izvršim lapot, nego radi ako možeš i želiš i sa 90. Znam ekipu naših ljudi (samo virtuelno trenutno), koji svi imaju oko 60( i neku pteko) i rade neke obične poslove i skroz su zadovoljni, a došli su pre par godina.
Možda sam mogao više da se angažujem oko promene posla (a samim tim i promenu mesta stanovanja), pa bi to potencijalno donelo nešto bolje prihode i neka nova iskustva. Opet, nije mi ni loše, fiksne smene, znam kad su mis slobodni dani, slobodan sam vikendom… Kako bilo, jednostavno nisam imao dovoljno hrabrosti da se odvažim na taj korak. Jer bi to verovatno značilo da bismo na neki neodređeni vremenski period imali osetan finansijski pad. A kako omladinac ima još godinu dana srednje škole, malo mi je sve delovalo klimavo. Nije lako rešiti se strahova i nesigurnosti koje vučem iz zavičaja. Ali dobro, videćemo za godinu, šta i kako.
U poslednje vreme mi stalno iskaču reklame za obuku za servisera bicikala, ali i to da se traže vozači autobusa. Možda svemir želi da mi kaže nešto?
Što se tiče sina i njegovog iskustva i ono je mešovito. Obrazovni sistem je osetno rasterećeniji i ne stvara im se drama u glavi da su životni izbori konačni i zavuek. Sami nastavnici su poprilično otvoreni i žele da pomognu svakom detetu u snalaženju i traženju sebe. To ima logike, jer što je više zdravih pojedinaca, to će biti zdravije i samo društvo. Nekad deluje da su klinci ovde mnogo detinjsati i previše opušteni, ali to je možda ipak prava stvar. Životni vek je sve duži, odlazak u penziju takođe i zašto onda praviti dramu od života u mladim godinama? Primećujem kod njega da mu malo po malo popuštaju balkanske stege (mada su i dalje prisutne) i drago mi je zbog toga. Jer to je na kraju krajeva bio glavni razlog našeg dolaska u Irsku. Sviđa mi se što je poprilično opušteno počeo da razmatra nastavak školovanja u samostalnoj režiji u Irskoj, ili negde drugde. Svestan je da je to ozbiljna priča, ali opet misli da je spreman i da može. Kao roditelj, naravno da stalno brinem da li bi on mogao sam da zatvori ceo krug i da radi i da studira. Ali izbegavam da mu ubacujem rovca nesigurnosti. Mladost i treba da bude hrabra i da pokušava da se sama izbori sa životnim problemima. Obaveštavaću vas o budućim koracima, što se tiče njegovih studija. Za sada deluje kao da ima onoliko vremena, ali već tamo od jeseni, ubrzaće se cela priča, jer prijave za fakultete kreću već u februaru, martu.
Tako da, ima svega, dobro, loše, ali mahom dobro i ne mogu biti nezadovoljan dosadašnjim boravkom na Ostrvu. Ako ništa drugo, priroda je lepa i kad mi stigne dozvola, gledaću da probamo da vidimo malo više od istog.
Firma? Protekle dve nedelje sam proveo u odeljenju broj 3 i pravio kese za krv. Bilo mi je prvo malo frka da otpratim tempo, ali sam na kraju uspeo da ne zaostajem za kolegama. Predivno je što se i radi od pola osam, pa se ranije ide i kući. Takođe, zgodno je i što često nude da se radi prekovremeno, zapravo pre redovne smene. E sad, nije mi to zbog pojačanja plate (iako to bude viša satnica nego uobičajeno, pa na kraju nije zanemarljivo), nego sam planirao da sakupljam radne sate, pa da dobijem dodatne slobodne dane. Treba mi 39 prekovremenih sati da bih sakupio jednu slobodnu nedelju. Jeste da to traje, ali sat po sat i nakupilo bi se. Međutim, od utorka, srede se verovatno vraćam u moje odeljenje broj 2. A na žalost, tu su retke prilike za prekovremene sate. Šteta, bilo je lepo dok je trajalo. Inače, saznao sam da odeljenje 1 ima još bolje radno vreme: 7:15-15:15. Nekima je data sva sreća. Dobro, sad samo da čekam da mi odobre prelaz u noćnu smenu, a možda bih mogao i da ih malo poguram.
Slušam radio svaki dan i u par navrata su se javljali da ljudi pevaju uživo. Živote, kakvi se tu glasovi javljaju. Kidaju i to na suvo. Ubi me ovih dana Beyonce sa novom pesmom. Bio sam ubeđen da peva neka teksaška plavuša. Baš sam se iznenadio kad sam shvatio da nije. Čitam komentare(to mi je uvek omiljeno), pa joj se ljudi zahvaljuju za ovo ili ono. Jasno mi je da su u Americi i crnci bili rančeri (iako to povremeno deluje kao čudna ideja), mada sigurno u nekom manjem procentu i sigurno ne u državama juga. Sad me kopka da li je bio neki ranč koji su držali Kinezi…
Pretprošli vikend je bio samo kako se može poželeti. Sija sunce, vedro, toplo. Ok., ne toplo kao u zavičaju, ali dovoljno da bude za kratke rukave, bar po mojim merilima (mnogi Irci već odavno nose šorceve i majice).
Video sam na lokalnoj FB grupi poziv volonterima da učestvuju u čišćenju varošice. Prijavio sam se, i u subotu u rano jutro u 10 sati, bio sam spreman. Organizator akcije je bila jedna žena iz Bolivije. Udata je za Irca i zajedno vode garden centar. Kaže da njen muž još uvek nije naučio španski, niti da ga to zanima. Tako smo se dotakli i mojih prvih poslodavaca, restorandžija koje godinama zapošljavaju osoblje iz Brazila, ali i dalje odbijaju da nauče portugalski. Pratim povremeno onu Španjolku, koja je zbog ljubavi došla u Smederevsku Palanku i tamo otvorila lokal u kome nudi zlatiborsku komplet lepinju. Prvo mi je bilo malo čudno, ali zapravo nema razloga, zašto se komplet lepinje ne bi prodavale i van Zlatibora? Uh, sada mi se jede, kad budem išao u tom pravcu, moraću da svratim kod Šuljage ili do Palanke, ako tamo odem pre. LM, nego sam hteo da kažem nešto drugo, okačila je video gde muža uči španski. I tačno vidiš da on ni da bekne (osim ako to nije fora samo zbog videa. ako jeste, onda se izvinjavam…), a ona je srpski naučila odlično. Nije mi jasna ta fora da u mešovitom braku, jedna strana odbija da nauči jezik svog supružnika. Bilo kakao bilo, okupilo se nas dvadesetak, pola stranci, pola Irci. Podelili smo se u grupe i svaka grupa je pokrila jedan reon. Mesto nema čistače, zapravo, ima nekog ko svako jutro samo isprazni kante za smeće, ali ne metla po ulicama. I rekao bih da svakodnevno, ulicama prolazi kamiončić sa četkama. Uprkos tome, sve deluje izuzetno čisto, Zavukli smo se u male uličice i mestašca sa žbunjem i tu je bilo raznog smeća, mahom konzervi i flaša. Na kraju smo nakupili dvadesetak džakova smeća, što je vrlo dobro. Izgleda da čovek može tokom aprila da se prijave nekoj nadležnoj organizaciji i da kaže gde će čistiti, a ovi će obezbediti logistiku.
Poprilično mi je draga ova zemlja, ali teško da mogu da ih svrstam u gastronomski centar, mada sam uvek mislio da im je hrana korektna, zasitna, obilna i dovoljno ukusna. Pošto se motam u zilion grupa na FB, zakačio sam tako i silne grupe koje se bave Irskom. I čitam objavu o nekom jelu koje često služe na venčanjima (ne mogu da potvrdim, nisam bio na irskoj svadbi). Odmah se javilo onoliko ljudi koji kažu kako vole i kako često i sad sami spreme i kako je to hrana njihovog detinjstva. Jesam vam zagolicao pažnju? Pazite sad. Uzmete krišku belog tost hleba, namažete puterom (maragarinom ako je baš kriza), na to izmrvite Tayto čips (irska robna marka, ne sviđa mi se previše čips, navodno su prvi izmislili i čips sa ukusom luka i sira) i preko toga stavite još jednu krišku hleba. Šta kažete? Morao sam da probam i nisam zadovoljan. Jasno mi je da pripadam narodu koji na lebac maže mast i alevu pariku (nije da mi je to omiljeno jelo i nisam jeo kao dete, probao sam tek kao odrastao, tja, ok, žvakljivo), ali baš sendvič sa čipsom….
Čekao sam cele pretprošle nedelje da mi stigne vozačka i ništa. Ali sam dobio mejl da treba im pošaljem potvrdu da sam prošao očni pregled. Srećom, imamo optičara u mestu, pa sam zakazao pregled. Izgleda da je velika navalica, u utorak su mi rekli da je prvi slobodan termin u petak u 16:30. Dan ranije mi je stigao sms podsetnik. Pojavio sam se u zakazano vreme i sve odradio za petnaest minuta. Nisam bio na očinjem pregledu godinama, osim ako ne računamo onaj brzinski pregled pre dolaska u Irsku kad mi je utvrđena dioptrija za čitanje: 0,5. Prvo su mi izmerili veličinu očiju preko nekog aparata, zatim mi je projetkovala slova na zid i na kraju utvrdila širinu perifernog vida. Celo zadovoljstvo košta 25 evrija. Ako želim da uradim potpuni detalniji pregled, mogu da zakažem kad mi odgovara. Za sada, nemam nekih problema, osim što mi trebaju cvike za čitanje. Sad se nadam da će im stići mejl, pa da će mi poslati dozvolu i onda napokon da krenem sa vožnjom. Kažu da može mesecima da se čeka zakazivanje termina za polaganje vožnje.
Izgleda da u Irskoj, a moguće i u celoj Eu, postoji plan da se u 2050.uđe bez povreda i smrti izazvanih saobraćajem. To su baš dugoročni planovi. Bilo bi lepo da se to ostvari.
Spominjao sam slučaj onog momka kog su pretukli do smrti, a gde je drugi prošao sa teškim telesnim povredama. Priveli su dvojicu starijih maloletnika kao osumnjičene za ceo slučaj. Komentari Iraca na mrežama su i više nego osuđujući i ljudi su zgroženi njihovim postupkom. Ne sumnjam da postoje negde i nacionalixtički kometari, ali koliko se meni čini, većinski stav je da je to sramota za celo irsko društvo.
Kad smo kod Iraca, nisu oni idealni, daleko od toga i ovde oni koji vrcaju med, znaju da poližu prste. U Roskomonu su nedavno renovirali gradski trg i postavilo se pitanje o tome da li su radovi preplaćenibinu čijim džepovima je završila kinta. Podigli su neku nadstrešnicu sa čudnjikavim krovom. I na stranu, korupcija i mažnjavanje love, sam konstrukcija nema nikakvu praktičnu funkciju u zemlji gde svako malo pada kiša. Ako nekog zanima o čemu se radi, imate članak OVDE.
Voz je, kao što sam često pisao ovde velika i važna stvar i ljudi se rado voze. Naišao sam na neki članak gde su planirana unapređenja železnice na celom ostrvu, što će reći i u Irskoj i u Severnoj Irskoj. Ako budu prihvaćeni svi predlozi, ukupna cifra će biti nekih 35 milijardi evrija u narednih 20 godina, gde će nekih 26 milijardi Irska izvući iz svog džepa. Vozovi koji idu preko 120 na sat, sa automatskim rampama za kolica (sad kondukter postavi rampu, ako treba da uđe/izađe neko u invalidskim kolicima), generalna modernizacija vagona, dodatne linije, pojačavanaje starih, svašta–nešto. Iskočio mi članak o nekom sedamnaestogodišnjem Nemcu, koji živi u vozovima, ide kroz Nemačku, radi preko neta i tako već mesecima.
U Beogradu je održano evropsko prvenstvo u boksu. Irska je poslala svoj tim, između ostalih i lokalnu devojku koju sam ranije spominjao i koliko vidim, osvojila je treći put evropsko zlato u svojoj kategoriji. Primetio sam da su i neki bokseri iz Srbije dobro prošli.
Imali smo prošle nedelje mjuzikl „9 – 5“, po pesmi Doli Parton. Bilo je čak 4 izvođenja i vrlo sam zadovoljan izvedbom.
Juče smo malo skoknuli u Atlon, u malu nabavku garderobe za omladinca.
Sve u svemu, treća irska godina je počela i idemo dalje punom parom (ili kakvom god parom).
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy