Prekršaj

„Nisam ništa uradio“, pokušao sam da se izvučem, praveći se da ništa ne znam.

„Nećemo tako, lično sam vas video, a ima i ovoliko svedoka“, odgovorio je.

Prešao sam pogledom preko okupljene mase. Njihovi pogledi nisu obećvali ništa dobro.

„U redu, možda i jesam to bio ja, ali bilo je slučajno. Svakome može da se desi.“

„Slučajno ili ne, šteta je urađena i sad ne nema nazad“, bio je neumoljiv.

Bilo mi je jasno da se neću tako lako izvući.

„Vidite, stvarno nisam znao da je to zabranjeno“, pokušao sam da promenim pristup.

„Čak i oni koji ne znaju da je zmija otrovna, umiru od njenog ugriza.“

„Hm, ali ipak mislim da to nije fer i da je bez veze“

„Možda, ali ni život nije fer, što se kaže. Opet, kakav god da je zakon, mora da se primenjuje“

„Da, ali to baš nije zakon, više je onako neformalno pravilo.“

„Čak i da je tako, opet vas obavezuje. Ako ništa drugo to je civilizacijski napredak.“

„Pih, civilizacija. Bilo je nekad mnogo lakše i prijatnije živeti“, frknuo sam nezadovoljno. „Vi ste neki pravnik, šta li kada ovako prosipate mudrosti?“

„Završio sam dva semestra na Pravnom, posle sam morao da odustanem. Vis major, što bi rekli Latini. Ali to nije bitno sada, gospodine. Vi ste načinili ozbiljan prekršaj.“

Pametnjaković, pomislio sam gorko. Svaki moj argument bi kliznuo kao palačinka niz teflon. Dobro, onda je vreme da pređem na ozbiljnije akcije.

„A možda bi mogli da nađemo neko kompromisno rešenje?“, pokušao sam da smirim situaciju. „Možda možemo obojica da budemo na dobitku? Znate kako kažu, i vuk sit i ovce na broju“

Oštro me pogledao.

„Nadam se da ne pokušavate da me podmitite? Svoj posao, šta god vi mislili o njemu, doživljavam veoma ozbiljno. Mito bih doživeo kao veliku uvredu.“

Gde baš da naiđem na takvog, zapitao sam se očajno. Kako meni ne može da zapadne neki normalan, podmitljiv čovek, koji se ne libi da zažmuri na jedno ili dva oka. A i nije da sam napravio, ne znam ni sam kakvo zlodelo. Budimo realni, svakome može da se dogodi isto.
Duboko sam uzdahnuo. Možda je vreme za poteze očajnika.

„Ništa nisam uradio“, pravio sam se nevešt.

„Nemojte da se ponašate kao dete, pa nećemo da počinjemo sve ponovo iz početka“, odvratio je blago iznervrirano.

Shvatio sam da mi nema druge, već da prihvatim realnost. Slegnuo sam ramenima i podigao ruke u znak predaje.

„Dobro, dobro“, rekao sam pomirljivo, gledajući u ljude koji su nas okruživali. Svi su napeto iščekivali da vide kako će se završiti ova rasprava. Iz nekog razloga su mi se sve više približavali. „Možda i jesam bio malo opušteniji u bazenu, ali bilo je potpuno slučajno. I vi ste krivi što ste ubacili onu hemikaliju, koja boji vodu u kontaktu sa urinom.“

„Nije valjda“, upitao je čuvar začuđeno. „Mi smo krivi što se voda obojila?“

„Da, da niko nije video boju, svi bi se i dalje kupali i ne bili nervozni. Ceo život se kupam po bazenima i nikad se nisu koristili tim podlostima. To je sigurno neka glupost sa zapada, samo da nam napakoste. Ali dobro, pošto sam džentlmen, mirno ću poći sa vama da rešimo ovaj mali nesporazum. I tako sam izgubio volju za kupanjem.“

Praćen besnim pogledima drugih kupača, dostojanstveno sam napustio bazen preko čije površine se širila velika crvena fleka.

Slika – Kerbstone, Tama66,