Igraonica

Kada imate samo jedno dete, onda ste prinuđeni da često glumite zabavljača, svidelo se to vama ili ne. Svi mi volimo svoju decu najviše na svetu, ali dođu i trenuci kada vam jednostavno nije do igranja. Onda imate nekoliko opcija, ili da detetu date neku od elektronskih dadilja (kompjutere, tablet, telefon), da pokušate da mu organizujete neko druženje ili da ga odvedete u park, igraonicu ili neko slično mesto ili da iskoristite baka/deka servis. Nedavno sam došao u sličnu situaciju. Sin naslednik je izvrteo sve igračke, izigrali smo se zajedno već onoliko, drugari se razbežali, vreme za park suviše vlažno, bake/deke su pobegle u banje, elektronske dadilje su isuviše prisutne u našim životima. I šta mi preostaje? Iznenada se jedina setila da je preko telefona dobila poziv za neki rođendan. Ona je u tim mamećim grupama i prati društveni život juniora. Ima i mene u istim grupama, ali te poruke nikad ne čitam. Igraonica. Zaledio sam se. Imao sam nameru da delegiram jedinu kao našeg predstavnika u igraonici, ali izvukla se rekavši da ima zakazano kod frizera. Pošto taj naplaćuje kao da izvodi operaciju na mozgu, bolje da ga ne preskače. Šta ću, pokupio sam prvu nepotpisanu dečiju knjgu, ubacio u ukrasnu kesu i zaputio se na taj događaj.
background-71699_960_720Sad ste se svi osmehnuli. Aaaaaa, igraonice, to su ona divna i vesela mesta sa preslatkom dečicom.
Ko god je to pomislio , sigurno nije bio u igraonici.
Postoji nekoliko krugova pakla. Dečije igraonice su jedan od najgorih. Ako ste tamo, a nemate decu, onda je to verovatno najgore iskustvo koje možete da doživite i preživite. Boravak u turskom zatvoru, odlazak na pogrešnu stranu tribina, upisivanje sina na balet, su sve banalne situacije. Igraonica je pravo merilo čvrstoće. Taj nivo stresa ne bih poželeo nikome.
Dakle, stigli smo u igraonicu izuzetno popularno među dečurlijom, što znači da je bila na apsolutno suprotnom kraju grada. Morali smo da stanemo jednom da nešto pojedemo i još jednom da jedinac ode do toaleta. To takođe znači da ne mogu nigde da odem jer je sve daleko od te igraonice. Jedva sam našao mesto da uparkiram našu Škodu, jer je ceo parking bio zauzet džipovima,  koji su bili rašireni na po dva i tri parking mesta. On, ne, još jedni od onih, pomislio sam.
Već na nekoliko metara od igraonice smo nepogrešivo bili sigurni da smo na pravom mestu. Vriska i cika se čula kroz zatvorena vrata Kada smo zakoračili u sam prostor, uši su mi bolno zapištale od izuzeto neprijatnih visokih frekvencija, pojačanih decibela. Neverovatno je kako deca uopšte ne reaguju na tu buku. Ali zato bez problema čuju šapat, iz druge sobe, koji nije namenjen njihovim ušima.
Sam prostor je bio nedefinsine veličine, jer su se u svim pravcima granali nekakvi tuneli, prolazi, zidovi. Dočekala nas je devojka koja nas je vojničkom preciznošču smestila  na odgovarajući rođendan(imali su tri istovremeno). Sin se brzo izuo i uz vrisak otrčao u samo središte haosa iz kog je najviše pulsirala buka. Mene je ostavio  da stojim kao siroče sa kesicom i poklonom.
U prostoriji za roditelje je takođe vladao bolan žamor. Prišao mi je slavljenikov otac. Sećao sam ga se sa dečijeg treninga. Nekad je, verovatno, bio sav u mišićima, sad je bio sav u mastima. Po rukama su mu igrali pravoslavni sveci, vukovi i naravno imena dece. Zaklonio je svetlo kad je prišao. Gledao me nekoliko sekundi, pokušavajući da se shvati odakle  me zna. Onda se setio.
“Ti beše ono piskaralo?”
“Piskarović”, dodao sam.
Kad smo se rukovali osetio sam kako mi puca bar jedna od dvadeset i sedam kostiju šake. Pitao se šta radim ovde. I ja sam se pitao isto. Nasmejao se na silu.
“Dobro nam došao.”
Stidljivo sam pružio kesicu sa poklonom. Gadljivo je uzeo kesu sa dva prsta, shvativši da je u pitanjurestaurant-1991934_960_720 knjiga, te je bacio na gomilu gde su stajali upakovani pokloni veličine veš mašine.
“Nađi neko mesto, pojedi, popij šta hoćeš. Nemoj da brineš za saobraćajnu, kum mi je načelnik u policiji”, pokazao je rukom na grupu muškaraca iste građe kao što je i moj domaćin. Pred njime se nalazilo prase sa neizostavnom jabukom, kao i brojne flaše iz privatnih destilerija, dok ih je sve obavijao gusti duvanski dim. Nemam ništa protiv takve ekipe, volim da pojedem i popijem kao svako drugi, ali sa takvim ekipama se obično loše snalazim.Jednostavno se ne razumemo, pričamo različitim jezicima.
Poučen iskustvom, seo sam u deo predviđen za nepušače. Tamo je obično najmanja gužva, jer pušači lepo odu u svoj deo, koji zauzima najveću površinu prostora za roditelje. Da ne bi bili sami, pridruže im se i nepušači, pa svi onda sede u pušačkom delu. Nađoh jedini slobodni sto, prazan zato što je najbliži toaletu Sa svih strana sam bio okružen majkama, koje su mirno ispijale svoja frapućina ili nešto slično. Kao i muškarci i one su imla svoje zajedničke odlike. Kose sa umecima, napućene usne, dugački nokti najraznovrsnijih dezena, helanke ili trenerke i skoro sve u rukama drže elektronske cigarete dok ispijaju gore pomenuti frapućino i vodu iz flašice.
Odmah sam izvukao telefon i počeo da čitam jednu od knjiga koje imam baš za te svrhe. Iako sam čitao neki lagani krimić, nikako nisam uspeo da se fokusiram. Sve vreme sam sa pola uha čuo mameću grupu. Sve vreme su pričale o aktivnostima na koja im idu deca, kako su u tome najbolja i kako su svi treneri i učitelji glupi jer ne vide očigledno. Zatim su prešele na štetntost svega od hrane do dečijih igračaka. Svaka od njih je rođenjem postala sveznajući organizam, razumeju se u fiziku, biologiju, ekologiju, ekonomiju, a posebno u medicinu. Prosto mi žao što ne mogu da se ostvarim kao majka, pa da steknem od jednom toliku mudrost. Fakulteti su i tako za budale, što bi rekao jedan voditelj.
Dok sam osećao kako mi se mozak topi, naišao je sin naslednik.
“Moram do toaleta”.
Pokazao sam na vrata iza sebe. Odradio je i otrčao nazad u haos.
Opet sam pokušao da se udubim, kada je opet naišao.
“Ja sam žedan.”
“Eno, pitaj tetu za šankom.”
“Stidim se”
Otišli zajedno, uzeli sok od jagode, vratili, uzeli nehlađeni sok od jagode. Iskapio ga je u dva gutljaja i opet otrčao.
Nisam proveo ni dva minuta čitajući, kad eto ga opet.
„Ja ovde nikog ne znam“
„Kako ne znaš, pa znaš slavljenika?“
„On je glupav i samo se bije.“
Na tu opasku je cela mameća grupa pogledala ka nama. Nastavio sam u pola glasa.
„To nije lepo da kažeš, sve i da je istina. Idi igraj se unutra, ima tri rođendana, sigurno ćeš naći nekog ko ti odgovara.“
Otišao je, a ja sam ponovo prionuo na čitanje, sve vreme svestan oštrih mamećih pogleda.
Nije prošlo dugo, kad eto ga ponovo.
„Samo da ti kažem da sam našao nekog.“
„Sjajno, samo nastavi“
Opet nastavljam da čitam dok mameća grupa priča koje fakultete treba da upišu njihova desetogodišnja deca.
Koji god da upišu, sigurno će biti više od onog što je cela grupa završila, pomislio sam gorko.
bouncy-castle-442864_960_720Nepunih deset minuta kasnije, vraća se naslednik.
„Šta bi sad?“, pitam ga.
„I ovi dečaci su bez veze, samo pričaju o fudbalu. Igraću se sa nekim devojčicama“
„Kako god“
Dve stranice kasnije, stiže ponovo.
„I devojčice su bez veze, sve su neke uobražene princeze, igraću se sam.“
Nehajno je odskakutao, dok mi je mameća grupa upućivala otrovne poglede. Nisam se obazirao.
Taman sam uspeo da ih ignorišem uprkos tome što su pričale o štetnosti Toma i Džerija na krhki dečiji um kada se sin pojavio uplakan.
„Izgubio sam svoju Lego figuricu“
„Jesi morao da ju unosiš unutra? Što plačeš, kupićemo drugu figuricu.“
„Ali ova mi je omiljena.“
Nemajući kud, uputio sam se u sred igraonice. Okružila su me vrišteća deca, koja su bezglavo jurcala na sve strane i sudarala se sa mnom kao da ne postojim. Da nisu u pitanju suze mog jedinca, pobegao bih glavom bez obzira. Počeo sam da pretražujem igraonicu, morao sam da se zavlačim po tunelima, da uronim po bazenu sa lopticama, da obilazim svaki ćošak iste, da trpim dečija gaženja
Iz ko zna kog razloga, u igraonicu su ušla dva policajca. Zamolili su me da napustim igraonicu, jer uznemiravam decu i roditelje, pre svega majke. Malo je falilo da me odvedu u zatvor jer je baš u tom trenutku sin jedinac bio u toaletu, pa se svima činilo da sam u igraonici bez deteta. U današnje vreme to nije prihvatljivo ponašanje. Srećom, stigao je baš kad su mi stavljali lisice.
Kada su me policajci pustili, zaključio sam da mi je suviše i da je vreme da krenemo ka kući. Sin je sve vreme plakao zbog svoje figurice. Odneo sam ga do auta i uplakanog ubacio unutra. Posle nekoliko minuta prestao je da plače, rekavši da je pronašao figuricu u džepu. Posle zaustavljanja da sin jede i još jednog zaustavljanje da ode opet do toaleta, stigli smo do kuće.
Jedina je defintivno bila kod frizera, jer nisam video nikakvu promenu.
Kada sledeći put pozovu sina jedinca u neku igraonicu, dobiće virtuelnu dadilju.

 

Slike – Eirin, PublicDomainPictures, buffetcrush, HardyS,

5 thoughts on “Igraonica

Оставите одговор