Došlo je vreme i za prvi zvanični ovogodišnji izveštaj.
Bili smo u zavičaju i to je bilo baš lepo, ali kratko. Jedna od važnijih stvari koje su se tama dogodile je promocija zbirke „Nijanse gladi“, koju smo pripremali tokom prošle godine. Ako nekoga zanima kako je to prošlo, imate snimak na zvaničnom kanalu Nijansi, OVDE. A ako vas zanima sama knjiga, i to je rešivo.
Ovog puta nisam suviše jurcao levo desno, mahom sam se motao u stanu. Nisam nešto mnogo ni radio po stanu (a nije da nije bilo đta da se poradi), ali ne zato što sam toliko lenj (jesam malo, priznajem). Nego mi je jednostavno prijao osećaj da mogu nešto da odradim lagano, ove ili sledeće nedelje ili one tamo, a da nisam u stisci. Jasno mi je da nije bilo vremena, ali sam osećaj je prijao, osećaj kućevnosti. U Irskoj možda trenutno živim i neke stvari mi odgovaraju (druge, naravno, ne), ali Beograd i dalje gledam kao dom.
Ne znam, šta bih vam rekao, ovog puta mi je bilo baš teško kad sam se ukrcavao u avion. Čak i drugari Dablineri, kažu da im je ovog puta bilo neobično kada su se vraćali u Irsku. Verovatno sam bio malo više pod uticajem opuštene novogodišnje atmosfere, uprkos svemu što se dešavalo nakon izbora u Srbiji. Tu temu tek nemam nameru da otvaram.
No bilo kako bilo, sedmog januara u rano jutro smo omladinac i ja krenuli ka Dablinu preko Amsterdama. U Holandiji smo proveli nekoliko sati, aerodrom nam je već dovoljno poznat. Bila je prava prilika da svratimo u restoran Džejmija Olivera da nešto glocnemo. Preskočili smo doručak (jaja, krompir, kobasice, slanina, mada je bila i vegetarijanska verzija). Kroasani, pita od jabuka i topla čokolada. Sve je bilo korektno, čak i što se tiče cena. Čim smo stigli u Dablin, uskočili smo u linijski bus ka železničkoj stanici i uspeli da u bukvalno poslednjem trenutku uđemo u voz. Da smo promašili, čekali bi nekoliko sati na sledeći, ne bi ni to bilo strašno. Ali je bolje što nismo morali da čekamo. Kad smo kod vozova, izgleda da je železnica ubacila još jedan večernji polazak iz Dablina, negde oko pola osam uveče, što je vrlo dobra vest. Ne samo za povratak iz prestonice, već ću moći i na miru da gledam kansije filmove u bioskopu.
Odmah u ponedeljak sam morao na posao, uh kakva je to muka, posle dve nedelje godišnjeg. Tu se naravno, slabo šta menja, sve radi svojim tokom. Bio je i prošao onaj čuveni „najtužniji ponedeljak u godini“ (kakva je to tek medijska izmišljotina, ali dobro, nije jedina), pa su nas častili plavim mafinima.
Pričao sam vam pre par meseci da sam se prijavio na neki kurs? Malo sam zaboravio na to, a malo sam čekao da prođe Nova godina, jer nije pisalo vremensko ograničenje za završetak kursa. I pita me šefovica da li imam nameru da to završim? I šta ću, cele prošle nedelje sam gledao videa, rešavao testove i na kraju, juče završio sa svim i položio. Ura. Zapravo, ispostavilo se da je interesantije nego što sam mislio i da sam pogrešno kapirao poentu kursa. Mislio sam da je to nešto u vezi reciklaže i smanjenja otpada prilikom proizvodnje. Ima i toga, međutim to je zapravo kurs koji pojašnjava kako funkcionišu preduzeća, kako se rade analize trenutnih problema, predviđaju mogući problemi, kako se sve to sprovodi kroz projekte. Izgleda da je japanska radna filozofija uključena u te programe. Naravno, sve što sam video je tek osnova i početak, postoje viši nivoi učenja, ali je eto, prvi korak. Pa ako firma bude nudilai dalje neko usavršavanje, tu sam. Znam da i mnoge firme u Srbiji primenjuju slične metode, a sve na ugledu na efikasnost japanskih proizvodnih sistema i filozofije, kaizen, Tojota poslovanja i slično. Moram i to da ubacim u moj linkedin profil i kad se vratim u zavičaj, poslodavci će se otimati o mene.
Sad kad sam to otkačio, bilo bi krajnje vreme da ozbiljno pristupim polaganju vozačkog.
Imamo na poslu jednu ženu iz Škotske (mislim da sam spominjao), ona je neki srednji menadžment, čini mi se. Popričamo sa vremena na vreme, iako mi bude teško da pratim njen engleski. I dotaknemo se tako putovanja. Ima neku grupu od nekoliko prijateljica sa kojima jednom godišnje putuje u zemlju u kojoj nisu bile. Nema baš neku percepciju o Srbiji(jedva nas je ubacila geografski), a što se tiče Hrvatske bila je samo u Dubrovniku tokom kovida, pa je cena bila prihvatljiva. Svidelo joj se. Čudi me da joj komšije nisu ponudile rakiju, strašan propust u gostoljubivosti. Kaže da će ići u Poljsku ove godine. Bila je pre par godina u Turskoj na operaciji očiju, skidanja dioptrije laserom , koliko sam ukačio. Oduševljena je turskom kuhinjom (ne čudim se) i celim tretmanom koji je tamo imala. Kaže da bi je ta operacija u Irskoj koštala oko deveta hiljada evrija, a da je u Turskoj sve sa prevozom, smeštajem i svime bilo oko pet. Pretpostavljam da bi slično mogla da prođe i na Balkanu. Treba da forsiramo medicisnki turizam, ako već ne možemo da smislimo ništa pametnije. Turci su odavno ukačili tu granu privrede i što bi rekli neki mudrijaši, presađivanje kose možete maltene da dobijete već na aerodromu.
Kad smo kod nas, nisam vam rekao za zanimljiv kulturni događaj. Jedan naš tip je organizovao ExYu bal. Ideja je da se mi, Jugovići, okupimo u nekom hotelu i da se zezamo jedno veče, upoznajemo, družimo, minglujemo (što bi rekli mladi). Odlična je to zamisao i treba da se malo bolje upoznamo i sretnemo uživo, a van FB grupa. Odlučeno je da mesto susreta bude Atlon, koji je taman na sredini ostrva. Zakazan je datum – deveti mart. Izgleda da već ima oko 200 prijavljenih, limit je valjda, 250. Još nam samo fale mlada i mladoženja i imamo sve. Muzika će biti exyu pop-rok, što se kaže domaćica. Biće i neko jedenje, ali je odmah napomenuto da se ne očekuju slavske trpeze. Reče organizator da bi bilo lepo da se doteramo – odela, večernje haljine. I pita neko u grupi da li ima obaveznih boja ili nečeg. Kaže ovaj – ma jok, ali zamislite da ste na maturskom, recimo. Lično, bollje da se ne oblačim kao za matursko. Imao sam odelo (četvrtasto, teget), čak i leptir mašnu. Odelo je kupljeno kada sam igrom slučaja bio na zatvaranju filmskog festivala u Kanu, tamo neke ’96 i ako je bilo dobro za taj Džetset, dobro je i za maturu. Mada sam i tada mogao da biram neki drugačiji model i kroj. Zanimljivo je da sam našao odgovarajuće odelo za sebe, sve je savršeno – sako, dužina nogavica, materijal lep vuneni. Međutim, struk je malo problematičan. Zaključio sam, dok sam bio u Beogradu, da sam se nedospustivo udebljao. Svi mi kažu – malo si se popravio. Heh, čuj malo. Cenim da ću uspeti da regulišem do samog bala, jer ipak treba da zablistam tamo.
Videh da i u Beču naša dijaspora već 25 godina organizuje sličnu stvar i tamo se stvarno sređuju kao za svadbu/matursko, a muškarci nose crne smokinge i leptirke. Ali Beč je Beč.
Čudnom igrom sudbine, istog datuma je i sportsko-društveni klub iz fabrike zakazao i neko rešavanje misterije sa pravim glumcima. To bi moglo biti zabavno, kao Kluedo ili Agata Kristi uživo, ali na žalost ništa od toga. Od svih datuma, morali su da zakažu baš kad je veliki bal. Nema nekih dešavanja i onda se sve nagura u jednom danu.
Prošli vikend sam išao u Roskomon da pogledam film i eventualno pazarim sitnice. Gledao sam Aquaman, koji je ništa specijalno, mada dovoljno zabavno na momente. Što bi rekla kritika, najskuplja reklama za Ginis ikada. I Beekeeper sa Džejsonom Stetamom. E to je tek luda zabava i pravi akcioni film, kao nekada. Džejson je ovog puta, uz malo truda, pretukao gomile specijalnih jedinica.
Izgleda da je u Irskoj velika nestašica pripadnika Garde, tj. policije. Više ne primaju ljude samo do 35, već čak do 50 godina i daju neku platicu (osetno ispod minimalca) dok traje obuka. Komentari su, možete da pretpostavite, veoma veseli i veoma kritički usmereni ka vladi. Ljudi su, bar u komentarima, vrlo nezadovoljni političarima. hm, gde nisu? Kada bi im posalli kontignet naših balkanskih, shvatili bi da su njihovi male mace.
Kad smo kod toga, u subotu sam išao u pab da malo slušam svirku, svirao je gitaru jedan lokalni momak, nije bio loš. U jednom ćošku paba bilo je veselo društvo, žemske sve sređene, haljine, frizure, štikle, ceo paket. I među njima je sedeo jedan momak, mlađahan, rane dvadesete. Ukačio sam u nekom trenutku da su on i njegova devojka (žena) slavljenici i da je u pitanju oproštajna žurka jer se sele u Australiju. Njegov izraz lica je bio kao da ga vode u logor. Ili je bio baš, baš umoran ili je užasnut idejom da napušta Irsku. Nesumljivo nije lako biti imigrant, ali verujem da će se snaći nekako. A uvek može da se vrati na zelena polja.
Protekle dve nedelje su temperature sve vreme bile oko i ispod nule i nisam baš zadovoljan time. Srećom, juče je polako krenuo cajger na gore. Zato danas pada kiša ceo dan i razduvao se neki vetar, sve se tresu prozori, ali moj okrug je samo u narandžastoj zoni. Video sam obaveštenje na lokalnoj FB grupi da se ljudi paze jer ima polomljenih grana i oštećenja na nekim kućama. Ovi koji su na zapadu su bili u crvenoj. Sve će se smiriti koliko već sutra i kreću prijatne temperature oko petnaestak stepeni.
U Beogradu sam dobio nove žice za gitaru i napokon sam ih stavio i sad čekam da se malo slegnu. Nisam baš dugo uzeo instrument u ruke, opet će mi prsti biti osetljivi kao da nikad nisam svirao. Već sam vam rekao da nisam neki svirac, ali volim povremeno da odsviram neku pesmu. Dobro, to odsviram treba uzeti sa rezervom
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy