Srećna vam Nova 2024. Nadam se da ste svi živo i zdravo. Evo kratkog pregleda najvažnijih, ili bilo kakvih, događaja sa kraja prošle godine. Opet se družimo preko sajta, nadam se da je napokon otklonjen problem sa virusima. Znam da sam mogao da vam pustim ovaj tekst i pre par nedelja, ali godišnji, zavičaj, ovo-ono…
Na samom poslu je bilo posebno zabavno i opušteno, jer smo znali da se približavaju praznici,a u mom slučaju i dugoočekivani put u zavičaj. Već sam spominjao da su najveći problem na poslu bile novogodišnje pesme, koje su isuviše često puštali sa radia. Poslednjih dana je bilo posebno traumatično, jer su ih vrteli bez prestanka. Sad mi je malo jasnije zašto Zapadnjaci godinama gunđaju oko te muzike, ali mi nije jasno zašto se ne organizuju i ne preuzmu drastičnije mere. Nepravedno sam se ogrešio o Maraju, misleći da ona uzima glavnu lovu oko praznika. Ispostaviće se da je sa svojih pola miliona doloresa, tek na bednom trećem mestu i da ne može da kupi godišnje (novogodišnje) dva stana u Beogradu na vodi, pitanje je da li ima i za jedan. Mučenica. Pretpostavljam da vas makar malo kopka ko je na prvom mestu? Statistike kažu da je u pitanju grupa Slade, sa pesmom „Merry Christmas Everybody“ i da zarađuje milion i dvesto hiljada doloresa. Još kada pomislite da je pesma objavljena početkom sedamdesetih, onda je ukupna cifra još impresivnija. Nije loše za pesmu, koja se vrti nekoliko nedelja godišnje. Eto rešenja za sve finansijske probleme, treba samo napisati pevljivu i zaraznu novogodišnju pesmu na engleskom i posle toga se samo zavaliti i slušati zvonjavu novčića.
Poslednje nedelje su sve nas sa moje linije obavestil da nema materijala i da u četvrtak, ako nemamo ništa protiv odsedimo u kući. Naravno, ne mogu da nas nateraju da ne dolazimo u fabriku, ali da bi bilo sjajno ako možemo da preskočimo taj dan. Jasno vam je da na trulom zapadu, u dane kad ne radite, nema ni dukata. Pošto nisam imao slobodnih dana da iskoristim kao džokere, predomišljao same šta da radim. Na kraju sam ipak izabrao da iskuliram jedan dan, i tako treba da se pakujem za polazak u Srbiju.
Pokupio sam i slatko/slani paket preko firme i vrlo sam zadovoljan sadržajem istog iako nije bilo lako doneti ga do kuće. Srtećom, koleginica sa pšosla me dobacila..
Omladinac je, takođe, jedva dočekao kraj školske godine, što je skroz razumljivo, jer za školarce nema lepših dana od raspusta. Lepo je to školsko doba, zar ne? Mada je pitanje da li bi iko od nas prihvatio da se vrati u to vreme, iako volimo da ga romantiziramo.
Ne znam dali ste čuli da je Irska nedavno poslala svoj prvi satelit u svemir. Koliko sam pratio, time su se bavili studenti i profesori sa dablinskog univerziteta. Malo po malo, složili su tu skalameriju i poslali je u svemir. Zanimljivo je i koliko cela ta igranka košta. Šta mislite? Milion i po evrija. Kada samo pomislim količinenovca koji se skoro svakodnevno baca zahvaljujući balkanskim politikantima i njihovim poslušnicima, rekao bih da smo već mogli da do sada imamo mrežu satelita, balkanlink ili tako nešto. Nije u pitanju jugo nostalgija, nego bi bilo logično da mlae susedske zemlje sarađuju na ovakvim projektima. Verujem da bi bilo i dovoljno domaće pameti da uklopi sve delove. Već imamo agenciju za istraživanje svemira, ili kako se se već zove, još samo da uklopimo i satelit u celu priču. Uh, duša da te zaboli. Jeste ii znali da i Ruanda godinama unazad ima satelit? Hej, ona Ruanda, koja je devedesetih imala krvavi građanski rat, onoliko puta grđi od onih naših balkanskih. Dobro, Kinezi su im pomogli oko svemirske igre, ali dobro da ne zakeramo. Sad, kad bolje razmislim, veće su šanse da svaka državica na Balkanu napravi svoj satelit i započne novo međusobno takmičenje.
Ima jedna zanimljiva stvar, koju sam viđao po filmovima, novogdišnji džemperi. Mnogi ih nose bez blama, čak sa radošću i određenim ponosom. Što se mene tiče, ta moda može da me zaobiđe. Verovatno će novogodišnji džermper biti moj konačni akt predaje novogodišnjem ludilu. Iskreno se nadam da nikad neću biti u toj fazi.
Ima kuća koje su okićene kao Las Vegas, baš ih briga da racionalno koriste struju, verovatno nemaju čelnike da im zanovetaju i objašnjavaju kako su odvrtali sijalice tokom studija. Moram da priznam ad lepo izgleda iako sam potpuno imun na magiju tih svetiljki.
Pakovanje za zavičaj je značilo da treba spakovati i neke poklončiće. I poslednjeg dana, naravno, hteo sam u kopirnici da pokupim poštu, ali cvrc. Drugari mahom rade u Roskomonu, jer tamo nema dovoljno radnika. A povrh svega, zakačili su i koronu, tako da nisu za druženje i susrete sa ljudima. Šta da se radi, neki novogodišnji pokloni će stići kasnije, dobro je da nije u pitanju neka hrana. A na kraju, važno je da sam imao dobru nameru, sve ostalo je manje bitno.
Napokon je došao i taj petak kada smo krenuli ka zavičaju. Zaseli smo u voz (i to ne prvi, koji kreće oko 6, već onaj oko 8) i stigli na vreme da se čekiramo. Malo sam se lomio da li da pazarim viski primamljivog imena Writer’s Tears, ali sam se na kraju zadovoljio degustacijom. Vrlo sam zadovoljan, ipak bih mogao da pazarim neku flašu. Put do Amsterdama je prošao bez problema. Malo smo mozgali da li da skoknemo do Amsterdama, jer imamo nešto preko pet sati između dva leta, ali na kraju smo odustali od te ideje. Sve računam da je vikend pred katolički Božić i da može biti poprilian haos i u gradu i u saobraćaju, pa možda ne bi posle stigli na let. Nisam očekivao da će naš let za Beograd kasniti u polasku dobrih sat i kusur. A da čekanje postane još veća agonija, potrudile su se neke devojke iz zavičaja, koje su puštale vanvremenske hitove – Crno i zlatno, Luda za tabom, pa red Severine, pa opet neki narodnjak. Život gastarbajtera je nekad stvarno previše težak. A sve vreme su bile u fazonu – neka samo neko dođe da mi kaže da mu smeta muzika pa ću mu milu majku. Veselim devojkama su se pridružili i veseli momci, pa je nastala prava zabava. Srećom po nas, nisu nastavile sa muzičkim programom kada smo ušli u avion. Bez problema, ali sa ozbiljnim zakašnjenjem smo stigli na aerodrom, koji nosi ime po najčuvenijem srpskom gastarbajteru. Tamo nas je, na moje oduševljenje i sreću, dočekala supruga.
Veliki pozdrav za sve, čujemo se kad se vratimo iz zavičaja.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy