Balkanac osvaja Irsku, godina V, 11. 5. 2026 – 8. 6. 2026.

Dobar jutar…

Vrlo je moguće da ste primetili da sam preskočio jedno objavljivanje dnevnika, tako da je sad pred vama celomesečna rekapitulacija. Možda i nije loše tako, jer što da vas smaram, ako već nema nekakvih specijalnih dešavanja?

Nije da se sada dešavalo nešto specijalno ni u produženom roku, ali dobro sad. Neću vas gnjaviti previše ni ovog puta.

Imali smo Evroviziju, znate da mi je taj program beskrajno zabavan? LM, Irska je uz još neke zemlje, odlučila da ne učestvuje u ovogodišnjem takmičenju. Da bi nekako popunili rupu u tv programu, ubacili su jednu od najpopularnijih irskih serija „Otac Ted“, o svešteniku koji ima parohiju u nekoj zabiti. Često je ovde porede sa „Mućkama“. Prvo sam mislio da je zbog humora, ali sam posle skontao da je zbog toga što su svi to gledali xy puta,  jer humor defintivno nije na istom nivou (nije da nema dobrih fora).

Irske vesti? Ne pratim previše, mahom ono što mi iskoči. Jedna od većih vesti je bilo to da je irska vlada odlučila da ukine finansijsku podršku izbeglicama iz Ukrajine, počev od stambenog dodatka, pa na dalje. Istovremeno, obećali su im i neke pare ako žele da se vrate u zavičaj.

Kad smo kod kinte, planira se projekat gde bi se vozačima, ako daju državi neki krš na fosilna goriva,  isplaćivalo do osam hiljada evara za kupovinu elektro auta. Naravno, to će važiti samo za manji broj vozača i pod verovatno silnim uslovima, a da ne spominjem da treba još onoliko dodati da se kupi novi elektro auto.

Negde sam našao podatak da Irci češće zakače rak kože, što nije potpuno nelogično, em su svetlije kože, em je ozonski omotač poprilično pocepan ovde. Zato su se neki dosetili kako bi bilo dobro postaviti u parkove aparatiće sa besplatnom kremom za sunčanje. Jasno, samo u neke centralne delove prestonice, tako to biva. Možda se proširi i dalje. Kako je krenulo, još će preparate za sunčanje, prepisivati lekari na recopis.

Bila je drama na najvišem državnom nivou. Sestra akteulene predednice Irske bila je na brodu koji se uputio ka pojasu Gaze i bila je zarobljena od strane izraelske vojske. Predsednica države je otvoreno na strani Palestine, tako da se može reći da je sestra imala sreće da se vrati živa i zdrava.

Firma u kojoj sam zaposlenik i dalje tera po svom, što će reći da je stanje nepormenjeno.

Prošli ponedeljak je bio neradan, i odlučio sam da se malo častim. Pošto se i tako polako pripremam za povratak u zavičaj, onda bi bio red da obiđem ove krajeve, dok sam tu. Deca su otišla u Mađarsku, mogu onda na neku drugu stranu. Prošle subote uvoče sam otišao za Dablin, i ranom zorom u nedelju sam stigao u Edinburg, gde me prvo iznenadilo da ne prolazimo carinsku konrtolu. Grad me, uprkos niskim očekivanjima, oduševio, prava magija. Bez nekog plana, obilazio sam šta su mi preporučlili lokalci (podezmni Edinburg, muzej Pisaca, Nelsonov spomenik, Dean selo…), jeo hagis (nije loše, ali ja svakako volim iznutrice), popeo se na najviši vrh, Arturov tron. Odličan grad, mad suviše gore-dole, ubiše me noge od šetnje. Uveče, u 23h me dočekao noćni voz za London.

Sedeća spavaća kola, jedno do dva sedišta u redu, svako dobije čepove za uši, masku za spavanje (i red je koliko naplaćuju železnicu), mini sef da zaključate dokumenta, novac. Sve je čisto, tip top. Bilo je malo svežije (ne baš kao ono kad u busu tokom noći odvrnu klimu, pa se skočanjite, ali opet). Kakao god, vrlo sam se pristojno naspavao i u sedam bio u Londonu. Fascinantno mi je kako mnogi evropski glavni gradovi imaju po nekoliko železničkih stanica (i da često u epicentru gradova), a da Beograd demontira svoju stanicu zbog kojekakvih glupih razloga. Uh… Prioritet je bio obići Peron 9 i ¾, zgradu gde se snimane Mućke (ovo tim pre, jer je navodno predviđeno da ih sruše sledeće godine) i gajbu Šerloka Holmsa. Kad sam to odradio, onda sam lagano šetkao gradom do nekih sedam uveče, kad sam otišao na aerodrom. Obišao sam raznorazne turističke atrakcije, kao i neke koje nisu prvi izbor za prvu poestu. Grad je stvarno impresivan, ali ono što meni sve vreme odzvanja u glavi je – moć, klasa, novac (još bolje ako ima i klasu), imperija, klasa. Defintivno imam problem sa svim duboko klasnim društvima, pogotovo onima gde je najvažnije ko su ti preci, nego ko si ti. Naravno, ne sporim, da London ima ima i ogromnu umetničku scenu i druge dobre strane, ali na prvu, nije moje čokanjče rakije. Svakako je zanimljivo mesto za obilazak.

Ranom zorom u utorak sam krenuo ka Irskoj i aerodromu, koji mi je u blizini, Knock. Nalazi se na svega pola sata od mene, ali ga nisam koristio, jer su većinom linije ka UK, a i nije baš zgodan za odlazak ka zavičaju. Kad sam stigao, kažu Guglove mape da mi uskoro stiže bus, koji vozi na dva sela od mene, pa da vrlo brzo stiže sledeći koji vozi do mene. To je sjajno, zar ne? Prvi bus je stigao i dovezao me u taj Ballyhaunis. Pošto sam imao skoro čukicu do sledećeg busa, svratio sam u prodavnicu (za koju sam čuo i ranije, ali nisam išao, jer mi je cimanje zbog par sitnica) da pazariam neke stvarčice iz zavičaja. Plazma, naravno i malo čvaraka i slanine. Zapravo, nadao sam se da imaju burek (baš mi se jeo za doručak/ručak), ali se nije desilo. I čekam fino bus za moje selo, kaže mi neki čiča, „da, da to je pravo mesto“. Gledam mape i kaže, stiže bus, kasni tri minutice, stigao je na vrem , otišao je. I tu skontam da sam stajao na pogrešnom mestu, postoje dve linije koje idu ka mom mestu i imaju različite stanice. Pošto je bilo tek devet, a sledeći bus prolazi tek oko pola dva, rešio sam da stopiram, pa ako ne bude ništa, biće bus. Stao sam na stop i nije prošlo petnaest minuta, kada je stao neki mladić, Litvanac, ide u selo pre mog, ali će me ipak odbaciti do kuće. Čuo sam celu njegovu životnu priču, od dolaska u Irsku, do loših izbora, preko pronalaženja Isusa. Čini se da je uspeo da se malo izniveliše u životu. Eto, malo sreće i za mene. Uveče sam dremnuo nekoliko sati i hajdemo opet na posao. Pitao bi neko kako sam proveo produženi vikend, ali nisu bili previše zainteresovani da im pričam moje impresije. Bilo je naporno i iscrpljujuće, ali sam veoma zadovoljan ovim vikend putovanjem.

Od ostalih zaniljivosti? Išao u bisokop da gledam Masterse, zabavan film. Primetio sam da si raskopali Roskomon, da sređuju nekoliko ulica. Ne znam koliko će to trajati(verovatno u beskraj, poznavajući stanje na terenu), ali su sve lepo ogradili metalnim ogradama, postavili metalne mostove ljudima do ulaznih vrata i bar sa te strane je lepo da postoji nekakv red.

Sve ostalo je kao što smo već navikli, mirno i tiho.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy