Balkanac osvaja Irsku, godina IV, 2. 3. 2026 – 15. 3. 2026.

Dobar vam svima ponedeljak.

Hajde da vam napišem izveštaj o protekle dve nedelje, da se ne bi posle neko žalio što pišem jednom mesečno. Dobro, niko se nije žalio, nego samo kažem… No, bilo kako bilo, nešto se i dešavalo u protekle dve nedelje.

Već sam kmečao da sam pre nedelju dana trebao da idem u Mančester na koncert, ali da se to nije desilo, na moju ogromnu žalost. Ko će dočekati oktobar? Pošto je istog dana održavan treći, sada već tradicionalan, exYu bal. Ovog puta je mesto održavanja bilo Tullamore. Ne znam šta bih vam rekao o tom gradiću, osim da je mesto u kom se pravi čuveni viski Tullamore D.E.W., savim solidno piće. Naravno da sam se tek dan ranije setio da proverim da li mi je odelo i dalje taman. Ispostaviće se da je bojazan bila suvišna, i dalje mogu da se uvučem u isto. Vi koji me poznajete znate da je moj stil oblačenja daleko od nošenja odela, ako bi se to moglo nazvati stilom, što bi rekla jedna prijateljica. Nije da imam nešto protiv, jer je nekada davno, jedan od razloga zašto sam upisivao Pravni fakultet bio baš taj – mogu da se stalno nose odela. Pošto sam izabrao drugačiji životni put, onda je jasno da mi odelo nije uobičajena garderoba. Srećom, na bal su ovog puta išli i drugari koji žive u mestašcu pored mene, a vać mi je dojavljeno da ćemo sedeti za istim stolom. Vozili smo se dobrih sat i nešto do mesta gde je bal. Realno, još malo vožnje i eto nas u Dablinu. Stigosmo do hotela, u velikoj sali, bilo je mesta za nas tristotinjak i svi smo bili razmešteni na nekih 25 stolova. Prostor je bio poprilično prijatan. Svi doterani cakum pakum, odela (nemalo muških u trodelnim odelima sa kravatama, a bilo je čak i smokinga) i svečane haljine, frizure i kako već ide, pun paket. Naravno da sam bio bez prsluka i kravate. Ekipa je bila mahom moje godište i stariji i nešto malo mlađarije (i dečurlija koju nisu uspeli nekome da uvale). Naravno da je moj omladinac samo otpuhnuo kad sam ga pitao da li njih dvoje žele da idu na bal. Moram da primetim da je bila jedna devojka u pravoj balskoj haljini, znate ono haljina sa krinolinom, plus rukavice. Cenim da joj nije bilo uvek najlakše da se kreće, ali kad je bal, nek’ je na vodi, zar ne? Vrlo brzo je stigla i hrana, ono što bi se ovde podvelo pod kategoriju finger food – mini burgeri, krilca, mini kobasice, prolećne rolnice, pohovani karfiol i slično. Kroz šalu je spomenuto da bismo sledeće godine mogli da organizujemo i neke prasiće/jagnjiće sa ražnja (naš čovek ima ovde svoju pečenjaru). Jedan lik je rekao da će doneti 20, 30 bureka oko ponoći. Malo je to, na nas ovoliko. Nekako mi je promakla ta akcija, verovatno sam se zapričao. Tako da me mimoišao burek. A dobro, i kako da čovek jede bureke bez jogurta, ne biva. Ne pitajte me sa čim je bio burek, to je valjda jasno samo po sebi? Muzika je započela sa ExYu bendom Dablin, koji svira domaći pop rok. Slušao sam ih više puta i skroz su dobro usvirani, jer se postava nije menjala već neko vreme. Likovi su skroz na mestu. E sad, iako mnogo volim sve što su svirali, nisam bio u fazonu za đuskanjem. Ne, nije stvar u društvu. Shvatio sam sledeće. Pošto sam se već upicanio, nekako mi nije fazon da đuskam. U toj varijanti mi zapravo najviše prija da sedim za stolom, ćaskam sa ljudima, cirkam lagano, a da mi je muzika negde u pozadini i da ne ometa razgovor. Da, znam, moguće je da je to malo snoboski od mene. Šta ću, živ sam čovek. Kontam da sam slušao muzike u nekom klubu, obučen neformalno, da bih skakao sve vreme. Onda sam odabrao najbolje rešenje, bio sam napolju gde je takođe bilo onoliko sveta (a nije bilo isuviše hladno) i onda smo ćaskali sve vreme. To je već bilo sjajno, različite ljudi, razlličite teme, od nezaobilaznog irskog vremena, preko brojnih imigrantskih priča, uz blagi osvrt na dešavanja u zavičaju ili pogubne devedesete, pa do filmova i muzike. I to je ono što mi, zapravo, najviše prija na ovom druženju. Sreo sam se sa nekim ljudima koje poznajem od ranije, upoznao neke nove i to je bilo baš kako treba. Pored domaće pop-rok muzike, imali smo i blok narodnih pesama, koje su isto pokrivale Hrvatsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, kako to već obično biva. Jasno, ta muzika me tek ne gađa. Negde malo iza ponoči smo krenuli nazad, jer je vreme za spavanje.

Od ostalih događaja nema se previše toga reći.

Posao je uobičajeno isti, mahom gađamo kvote, ali se ne stresiramo previše. Za Dan žena, dame nisu dobile bonus na platu, već su nas na pauzi čekali nekakve zemičke. Ko voli, može da macka sa džemom i puterom. Nema bolje nagrade za radnika od malo hrane, zar ne?

O svetskim događajima bolje da ništa ne pričam, vidite sve i sami, ali naravno da imaju uticaj i na život u Irskoj. Primetio sam da nam je račun za struju viši nego što je bio ranije. Nije previše dramatično, ali opet. Promenio sam dostavljača struje. Odnosno, samo mi je ovaj drugar koji se time bavi (a koji je organizovao i bal) javio „Hej, samo da ti kažem, prebacio sam te na drugu kompaniju, to ti je povoljnije.“ Ne vozim ovde, pa onda ne obraćam pažnju ni na cene energenata, ali vidim da se žale da je cena čorbe prešla dva evrića. Da, znam da je jedva nešto malo niža u Srbiji, a zašto je to tako, to je već druga priča. U zemji gde je sve podređeno automobilima i gde je to bezmalo jedino i osnovno sredstvo prevoza, onda nije ni čudo da kmeče kad im skoči cena. Naravno, protesti su samo na društvenim mrežama. Rekoše i da je cena lož ulja, koje se često koristi za grejane, skočila bezmalo 100%. Evropa će defintivno morati malo da stegne kaiš u narednom periodu, a verovatno i Irska takođe.  Mada, naravno, iz ugla nas sa Balkana, cela ta priča deluje onako, jer onoliko već stežemo taj kaiš, da svako malo bušimo nove rupice.

Počele su opet da mi iskaču reklame za irsku vojsku, mora da je sezona regruaticje opet počela. I ta priča je domaćom vojskom je poprilično mrka kapa. Isto kao i sa obaveznom vojskom u našim krajevima, ali dobro sad. Nisam znao da je Irska bila nezavisna tokom II svetskog rata, nisam nikad ni razmišljao o tome. Pa su imali kamp za sve pripadnike kako Sila Osovine, tako i za Saveznike, koji bi se zatekli na irskoj teritoriji. Jasno, nije tu bilo mnogo sveta, to je bio opušteni kamp, šala, zezanje, fuzbal. Kažu da je dosta Nemaca htelo da ostane u Irskoj nakon što se rat završio.

Kad smo već kod zabavnih tema, dablinski metro. Naišao sam nedavno na video koji se bavi celom tom pričom, koja traje već bezmalo četvrt veka uz nadu da će možda sada napokon započeti izgradnja, koliko će sada koštati, koje će to probleme doneti i slično. Odlično je snimljeno, potpuno irski fazon, šaljivo i ozbiljno. Staviću vam video OVDE ako vas zanima. Najjači je jedan od komenatara: „2010. Sa došao iz Francuske jer sam odbio ponudu za posao u Irskoj. Rekli su mi, ne brini, ovde će uskoro proći linija metroa, pa ti je stan na odličnom mestu. Evo me u Španiji već nekoliko godina, a tamo gde sam živeo metroa još uvek nema.“ Eto, da ne kažemo da je Beograd jedini višemilionski grad u Evropi koji nema metro. Ali dobro, Beograd ima prevoz za dž. Mada, svi mi vrlo dobro znamo da ne postoji besplatan ručak, osim u mišolovci.

Htedoh da vam kažem još nešto pametno, ali mi odletelo iz mozga, moraću da zapišem.

Čujemo se za dve nedelje, ostajte mi zdravo.

Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima, priznajem da mi je FB strana poprilično nekativna i da nema neku svrhu.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy

Slika – ExYu band Dublin