Aloha, drugovi i drugarice…
Evo me. Divan je nedeljni dan, ispunjen laganom kišicom, skoro pa savršeno da napišem nekoliko redova. Ujutro već bude mraz, a najavljen je i nekakav sneg, mada je u ovim krajevima bio smešan sneg. Ne žalim se na vreme, ako ste to pomislili, samo konstatujem, budistički sam prihvatio stvari na koje ne mogu da utičem. To što u sebi mislim da bi mi prijala drugačija klima, osetno toplija, to je već druga stvar.
O poslu se nema šta pametno reći, nekad ostvarimo zacrtane ciljeve, nekad. Nedavno smo imali gomilu škartova, vrlo me čudi da nismo imali ribanje zbog toga. Ali ne treba gubiti nadu, načepiće nas kad im bude zgodna prilika. Kolege su mi vredne kao pčelice, kad zapnu, gruvaju normu, pa se čak nekad zanesu i prebace preko iste. Lud svet, posle neka neko kaže da istočnjaci (evropski) nisu vredni. Pošto se bliže praznici, firma sprema uobičajeni program – uzeli su nam mejlove da bi nam dodelili vaučere za lokalne restorane, najavljena je i lutrija (tamo negde početkom decembra), očekuju se i novogodišnji paketi sa slatkišima, a biće tu i neka klopa. Naravno, ono što nas najviše zanima od svega je kad ćemo dobiti i koliki će biti novogodišnji dodatak izražen u opipljivoj valuti. Sve je to lepo vaučeri i čuda, ali šuške su šuške.
Pre nekoliko dana čekićam u pošti da platim struju (iz nekog razloga, to je jedini račun koji ne uspevam da platim elektronski) i iz dosade čitam obaveštenja. Kaže da su pooštrili slanje paketa u SAD i da je ograničeno slanje hrane, čajeva i sličnog i da je vrlo izvesno da će takvi paketi teže prolaziti granice. Mora da su to neke nove amerikanske mere za zaštitu krhke ekonomije. Teško će to Irci podneti. Kažu da oni nigde ne putuju bez nekoliko kesica čaja. Mogu sve da zaborave kad krenu na put, ali bez čaja se ne kreće. Grđi su čajopijci od Britanaca.
Znate već onu ekipicu radnika na daljinu? Prošlog vikenda smo se organizovali da odemo u susedno mesto na svirku. Upoznao sam i neke nove ljude, malo su mlađi od mene, on je Amer, ona Mađarica, živeli su desetak godina u Budimpešti, sad su u Irskoj. Sa njim se slatko ispričah, čovek potpuno kapira nas Balkance, a pogotovo priču vezanu za rakiju, palinku i slične derivate. Tvrdi da kod nas, u mestu, može da se pronađe odličan irsku pućin. Čak i znam na kog čoveka misli. Ko je od vas čitao starije izveštaje, setiće se da sam već probao taj irski proizvod pravljen od krompira (a nije vodka) i da nikako nisam zadovoljan pićem koje je samo alkohol bez ikakve arome i prefinjenosti. Svirka se održavala u jednom poprilično prostranom pabu, sa tri potpuno odvojene velike prostorije (jedna za regularno druženje, jedna sa stolom za bilijar i jedna za svirke). Atmosfera je bila potpuno irska i to je nešto najirskije što sam doživeo za ove godine. U kaminu pucketa vatrica (plinske grejalice potpomažu stabilniju temperaturu), cirka se Ginis, dvadeset ljudi sedi i sviraju irske pesmice, pevaju. Različitih su godina, ali im to ne smeta da budu okupljeni oko iste ideje. Publika je povremena uskakala u pesmu, a bilo je onih koji su plesali. Evo vam par linkova sa mog fb profila, čisto da malo prenesem atmosferu, link 1, link 2. Publika je bila mahom 65+. To nije iznenađujuće, baš briga klince za narodnjake i zavičajno veče. Bio je jedan klinac od deset, dvanaest godina koji je svirao violinu i nosio dres na kom je pisalo Vlahović Znate i sami da potpuno operisan od praćenja sportova, pa sam morao da guglam tog Vlahovića. Ispostaviće se da klinac voli italijanske klubove i čeka da ga majka (ona je svirala bendžo) odvede u Italiju na neku tekmu. Kako je svet mali – tamo neki klinja u nekom irskom seocetu svira irsku muziku sa nekim matorcima i nosi dres nekog fudbalere iz neke Srbije. Namerno sam upotrebio ove silne „neko/nekog“. Iako to nije moj đir, veče je sve u svemu bilo prijatno. Prekjuče su me drugari zvali da im se pridružim za pab kviz, ali na žalost morao sam da radim. Zanimljivo je da su neki iz te ekipe živeli godinama u Dablinu i da su se preselili u ove mirne krajeve. U fazonu su da je prestonica pre svega sumanuto skupa i da su odnosi sa ljudima isuviše površni, a da su u malim mestima ljudi povezaniji i okrenuti jedni ka drugima. Ima logike i taj rezon. Pisao sam vam ranije o tome, o idelau života u malom mestu, i to mi se čini kao potpuno irski fazon. Ko se na to navikne, bude mu sjajno.
Iskočila mi varoš i u novinama. Kažu da će praviti neku solarnu farmu koja će prihodovati 750 000 godišnje. Hm, nikako nisam zamišljao Irsku kao zemlju koja bi mogla da otvara solarne fabrike. Ili ovde ima više sunca nego što se meni čini, ili te ploče mogu da rade i kad nema sunca, samo da nije kišno. Ne znam, neko je tu verovatno pametnije izačunao šta treba.
Kad smo kod ozbiljnih ulaganja, hvale se u lokalu da će država dati pola meleona da se dodatno sredi ovaj naš jedini park. Park ne izgleda loše, ali ne sumnjam da bi mogao biti još lepši. Evo vam malo slika, čisto da imate neku orijentaciju o parku, slike su OVDE.
Od lepih vesti izdvojio bih to da je omladinac postao punoletan. Na žalost, događaj je kvarilo što nismo bili svi zajedno. Šteta. Nismo pravili neku specijalno slavlje, mladež je bila u skromnom fazonu, glavni prohtev je bio da pripremim plazma tortu i da dobije željeni Lego poklon. Eto, i posle kažu da su današnje generacije ovakve ili onakve. Sad smo svi u stanu odrasle osobe (makar po ličnim kartama). Neverovatno mi je da je automatski omladincu stigla nova lična karta (onu prethodnu je izvadio kao maloletnik pre nekih šest meseci). Iznenađujuća brzina irske administracije. Eh da, naparavio sam i jednu plazma tortu i odneo na posao, nestala je kao ništa i svi su bili neverovatno razduševljeni. Ne znam da li im se stvarno toliko sviđa ili je ona fora kad muškarac nešto napravi, pa se ljudi nešto šokiraju.
Kuvanje mu i dalje ide od ruke. Naravno, ono u školi. Kućno malo teže, jer zamori se u školi, pa ko će još kuvati kad se vrati sa posla, to niko ne radi, zar ne? Njegova đevojka počinje da radi od sutra u sendvičari u okviru benzinske pumpe. Za sad je uzbuđena što je našla posao i to je odlično, taman će imati početno irsko iskustvo. Dobro je što je u fazonu da ne čeka idealni posao, nego je prihvatila ono što se nudilo. Posle će joj samo biti lakše da promeni posao na neki bolji. A ovo će biti dobro i za njeno samopuzdanje, jer se već pitala da li će naći nešto. Eto, sad svi šljakamo manje ili više. Javiću vam kako su prošli ti početni poslovi. i eto, sad imam dvoje ljudi u stanu koji se na naeki način bave kuvanjem i opet sam taj koji kuva najviše za sve nas. Da, znam, nije lako mladima da nakon svega, kuvaju i kući, treba se navići na život odraslih.
Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima, priznajem da mi je FB strana poprilično nekativna i da nema neku svrhu.
Pozdravlja vas vaš Nešo/Shonery/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy