Balkanac osvaja Irsku, 19.nedelja, 22.8.-28.8.2022.

Eh, kakva je bila prošla nedelja… U najmanju ruku puna stresa i uzbuđenja… Zaintrigirani? Evo, da krenem onda…

Daklem, znate da je cela koncepcija ostanka u Castlerea, pored toga što sam ovde odma’ naša’ posa’, to što ovde postoji srednja škola. Bilo je dogovoreno, još u maju,  da juniora upišu u drugi razred. Iako je tehnički on po godinama za treći. Ali hajde, pošto su im u trećoj godini neki završni ispiti, bolje je ovako. Bio sam u školi pre par nedelja i sve je ostalo nepromenjeno,  Međutim… Prvo mi je u ponedeljak došla poruka da treba da platim knjige za prvi razred. Cenim da je greška i ignorišem poruku,

Istog dana, negde na prvoj pauzi na poslu(što će reći u 18:30), vidim da imam neku glasovnu prouku. Pustim istu i shvatim da se javljaju iz srednje škole i da me obaveštavaju da će ga ipak prebaciti u prvi razred.

Pritisak mi je otišao na milion. Kako sad u prvi? Jedva čekam utorak da odem u školu i da vidim u čemu je stvar.

Naravno, kad sam gospođi preneo informaciju i njoj je pritisak otišao u nebo. Em treba da stavi juniora samog na avion u petak, em sad frka oko škole… Sinu prvo nismo hteli ništa da pričamo, ali smo mu ipak preneli informacije, jer se i njega tiču. Ai što da se nerviramo samo, mi odrasli?

I u školi mi zamenik direktora kaže da su, eto, zaključili da je bolje za sina da ipak ide u prvi razred, jer je za ime sveta propustio to gradivo. Rekoh da to nije u redu, prvo jer će ga staviti sa dve godine mlađom decom, što je u društvenom smilsu smrt u tim godinama.

A drugo, to gradivo je verovatno već imao prilike da prođe u Srbiji, naravno, ne na engleskom, ali opet. Ne kažem da je naše škostvo sjajno, jer nije i treba mu ozbiljna reforma. Ali dok do toga ne dođe, u mnogim predmetima po prelaženju količine gradiva idu ispred vršnjaka po Evropi, bar godinu, dve. I to je jedna od stvari koja našoj deci omogućava olakšano prilagođavanje na inostranstva. Eto, da se zahvalimo matičnim balkanskim zemljama što nam pomažu integraciju u strane sisteme. rekoh da sam tu da mu pomognem ako baš bude imao problema oko nekog predmeta.

Na kraju je ostalo da mi jave šta će uraditi.

Dok to čekam, hvata me malo panika. Čuj malo… Mnogo… Sad su se setili, što nisu to rekli pre nekoliko nedelja bar, pa da imam vremena da pravim druge kombinacije.

Zovem srednju školu u susednom gradiću, Roskomonu, gde mi kažu – zakazaćemo vam satanak. Što bi rekla jedna prijateljica iz Irske – Sad se lepo uinati, pa traži da ga upišu u treći.

U pola dana mi se sve poremetilo i otvorile se neočekivane kombinacije. Ako upiše srednju u Roskomonu, onda će sve biti drugačije. Da li da putuje u školu vozom, busom svaki dan? Ili da tamo nađemo stan (koji je za neku stotinu evrija skuplji nego u Castlerea), pa da onda ja pututujem u moju fabriku, jer se čini da ima nekoliko ljudi iz prve smene koji to rade. Ali to ne mogu da odradim, dok me ne prebace u prvu smenu za par nedelja. Ili da eventualno tamo tražim neki novi posao. Setih se da imam poznanika u Lidlu, pa računam, možda može da mi provuče papire brže, da ne čekam dok prođe ko zna koliko službi. Međutim, Lidl će tamo zatvoriti za mesec, dva jer žele da prave veći objekat, ali tek tamo negde na sledeće leto. Dobro, možda bih nešto drugo mogao da radim.

I tako gorim, nekoliko dana. Vrtim po glavi razne kombinacije. Neke su mi ok, neke nisu. U međuvremenu sam stalno na vezi sa suprugom, kao i sa neklicinom prijatelja u Irskoj. možemo da Pričamo šta god hoćemo, ali je sve mnogo lakše kad imate podršku. Pa makar da prijatelji prevezu 20ak kilometara da bi pružili emotivnu podršku. U četvrtak su javili iz ovdašnje srednje da će juniora ipak staviti u drugi razred. Olakšanje…

Stigao je i petak kad treba da krenem za Dablin.

Ispred mog Doma zdravlja sam prvi put video ekipu sa transparetnima, koja je protiv abortusa. Bilo ih je podjednako oba pola, a godina od 60 i više, Legalni abortus je u Irskoj relativno mlada stvar. Dodajte na to i jaku crkvu i eto zabave.

Posle toga sam otišao na neki roditeljski u školu. Ispostaviće se da je to bio sastanak za prvu godinu, ali opet je bilo prilike da se malo upoznam sa zaposlenima. Popričao sam sa nekolicinom nastavnika, ali i sa starešinom cele druge godne. Za svaki slučaj, objasnio sam joj da nismo izbeglice iz gladi, rata i čega već. Da u Srbiji imamo relativno pristojan život, ali da je osnovni razlog dolaska to što nam se čini da se mnoge bitne stvari neće promeniti u naredih deceniju, dve.

Stigao sam poslepodne u Dablin.

U prvom prolasku, nisam imao prilike da mnogo vidim. Sad sam se ipak prošetao koliko sam mogao. Lepa varoš, nema šta. Bilo bi lepo živeti ovde, ali je trenutno neostvarivo. Ako dođe i supruga, onda sa dve plate je već druga priča, tada bi mogli da razmatramo i tu opciju.

Naravno da sam popio jedan Ginis u okviru fabrike, jer kako drugačije?

Sa sinom smo i supruga i ja bili sve vreme na vezi. Iz Beograda je stigao na ciriški aerodrom i i sada se dosađuje dok čeka let za Irsku. Hvaljene bile moderne tehnologije i  besplani internet na aerodromima. Stigao je u Dablin oko 23h, dočekala ga je za dobrodošlicu i hrana iz Meka.

Onda smo se uputili ne prenoćište kod jedne beogradske porodice, koja je u Irskoj od prošle godine. Fenomenalni likovi.. Imaju dve devojčice, jedna je baš juniorovih godina, a druga je nešto mlađa. Klinci su kliknuli na jedan i ćaskali kao da se znaju sto godina. Istovremeno, meni je bilo skroz prijatno u razgovoru sa odraslim domaćinima. Zafrkancija je trajala skoro do 2, kad je ipak bilo vreme za spavanje. Ah da, nisam vam rekao. Te ljude sam znao samo preko FB i sad smo se upoznali prvi put.

Sutradan su nam malo pokazali dablinske lepote. Nakon ručka, smo morali da hvatamo voz za odlazak u naše malo mesto. i zbog neočekivanih gužvi, jedva stigli na isti. Čim smo doputovali, odmah smo svratili da kupimo uniformu. Sive pantalone, košulja, kravata, džemeper i kišna jakna  sa amblemom škole. Još samo crne patike.

Sinak i ja smo proveli prvu noć kao dva studenta, deleći istu sobu. Idealna prilika da pogedamo i neku seriju. Izbor je pao na Umbrella Academy.

U nedelju smo otišli u obližnji Roscommon u malu nabavku, jer je pored patika trebalo potražiti i druge sitnice. Naravno, nije moglo da prođe i bez sitnog čašćavanja. Ideja je bila i da svratimo u bioskop, ali smo morali da odložimo za drugi put, jer nam je vreme bilo kratko.

Junior je u fazi privikavanja i trenutno mu je sve neobično i čudno. I naravno, muče ga sumnje da li je ovo dobra ideja ili nije. Rekao bih da mahom naginje ka optimizmu, što je ohrabrujuće, Pravi izazovi če početi u utorak sa školom.

Sve u svemu, ovo je bila baš pravo zanimljiva nedelja, ispunjena i velikim stresom, ali i velikim zadovoljstvom.

Ako ste propustili neki članak, imate ih ovde. Takođe, tu je i FB strana sa dnevnim objavama i interesantnostima.

Pozdravlja vas vaš Nešo/Shoney/Marid O’Shaughnerry/Joaquim/Paddy.