Još jedno predivno jutro u knjižari. A još je lepše zato što, na svačije iznenađenje, nemamo predračune. Da li je pao sistem ili je nešto drugo u pitanju, ne znam, ali se ne bunim. Iskoristićemo ovih sat vremena pre zvaničnog otvranja knjižare na najbolji način, jer će nam sigurno pre ili kasnije natovariti sve predračune. Sutra ćemo verovatno izginuti od pakovanja. Lagano ispijam svoju jutranju kafu, udobno zavaljen na jednoj od stolica. Sa ostatkom smene sam razglabao lagane jutarnje teme – knjige, seks, politika i slično. Treba biti zahvalan na svim sitnicama koje život znače, a pogotovo ako uključuju sedenje na poslu.
Mir i tišinu je prekinuo glas sa bočnih vrata.
„Gde ste knjižari iz Knjižarica? Je li vas firma plaća da dangubite? Hajde svi lepo krpe u ruke, pa da malo majete prašinu.“
„Firma nas, kao što znaš, plaća taman toliko da budemo prisutni u prostoru“, odgovorio sam smejući se. „A što se tiče prašine, možeš da nam pokažeš kako se to radi. Osim ako nisi zaboravila kako se to radi od onog silnog sedenja po kancelarijama?“
„Ne smem, moram da čuvam ruke“, odgovorila je Marina.
„Gde si, klaso?“, pitao sam, obradovan ovom posetom. „Š’a ima? Oklen ti među običnim smrtnicima?“
„Pa valjda mogu tek tako, bez razloga da obiđem moj bivši kolektiv i drage kolege?“
„Naravno, ako je iko ovde uvek dobrodošao, onda si to ti. Kafa?“
Prihvatila je klimajući glavom i sela na stolicu.
„Vidim da se firma ozbiljno proširila u poslednje vreme, ima vas pun đavo sad u direkciji.“
„Napokon smo nagovorili Gorana da zaposli dodatne ljude, već smo počeli da pucamo po šavovima. Kako smo otvorili nove knjižare, a biće još neka u budćnosti, treba nas sve više za nabavke, administraciju, marketing, sve…“
„Prava korporacija, nema šta. Nego ko vam je ona Stana što se javlja povremeno?“
Marina je odmahnula rukom.
„Joj, ne pitaj me ništa. To nam je nova šefica nabavke. Što pitaš?“
„Stvarno? Nabavka? Zove ona pre neki dan i pita da li mogu da joj ostavim na kasi onu Da Vinčijevu knjigu. I ja počnem da listam da li imamo one njegove dnevnike ili neke monografije i pričam joj šta sve imamo. Kad ti ona kaže – Ma, ne te knjige. Treba mi ona njegova po kojoj je snimljen film. I sad ja počnem da mozgam na koji film misli, da li neki biografski ili se samo spominje ovlaš. Kad će ona, već iznervirana što ne znam na šta misli. Ma, kako ne znaš, onaj film gde je glumi ona, kako se zvaše, Forest Gamp. I meni se onda upale lampice.“
„Da Vinčijev kod?“, dobacio je Stanko slušajući naš razgovor. „Heh, glumi Forest Gamp. Genijalno.“
„Baš to“, potvrdio sam odmahujući glavom. „Neverica, prijatelju. Kad se nisam ugušio od smeha, ali nij eu redu da se smejem starijoj ženi, koja je još kao neki bitan šraf. Pazi ti nju, da Vinčijeva knjiga. Kad se nisam zacenio od smeha, ali nije reda da se smejem starijoj ženi. Nego, gde ste nju iskopali?“
„Ona je stara prijateljica Goranove žene, zajedno su radile u državnom Tropesku, sve dok nije privatizovan. Rečeno nam je da ona, kao, ima višedecenijsko iskustvo u nabavkama“, odgovorila je kad se malo povratila od smeha.
„Stvarno?“
„O, da, ali ispostaviće se da je bila samo jedan činovnik u ogromnom odeljenju te firme i da zapravo nema pojma o poslu.“
Svi smo se nasmejali, iako cela situacija nije suviše smešna.
„Kako vam se sviđaju majice?“, pitala je nehajno Marina, ispijajući kafu.
Svi smo se pogledali, a zatim smo obratili pažnju na majice koje smo nedavno dobili. Opuštajuće zelene boje, mekan pamuk, nismo uspeli da im nađemo mane. Došle su i više nego na vreme, jer su stare majice bile užasno ofucane, duša um se isprala, a nereteko su imale i rupice. Nismo baš izgledali reprezentativno u njima.
„U redu su“, započeo sam nesigurno. „Što?“
„To je isto bila Stanina akcija. Rekli smo joj da kontaktira one naše stare dobavljače i još par njih, za svaki slučaj, da naručimo nove majice za sve knjižare. I dođu uzorci, svi zadovoljni, dobre su kvalitetne. Ostalo je samo da ona utanači koliko nam treba komada. I prošlo je neko vreme, ne razmišljam o tome jer je rešeno, kad me zove lik iz te firme za majice i pita koliko kojih majica da nam pošalje? Meni ništa nije jasno, jer znam da je bio dogovor da se naruči dovoljno majica za dvostruki broj zaposlenih i to tri po čoveku.“
„Mogli ste da naručite pet, da makar možemo da pokrijemo celu nedelju“, progunđala je Maja.
„Hteli smo, ali je Goran jedva pristao i na tri, on je hteo da vam pošalje po dve majice.“
„Batice, kakva stipsa. On bi zapravo najviše voleo da mi sami kupujem majice i d anam se to odbije od plate?“
„Zapravo da, ali je shvatio da bi to bilo ipak previše. Kako god, kažem mu da se obrati Stani, a on odgovara da jeste. Samo njoj nije jasno u čemu je problem kad je dala broj zaposlenih puta dva i puta tri i veličine. Ali koliko muških, koliko ženskih pita dalje čovek, a Stana mu odgovorila, pa zar nisu sve majice isti model, uniseks?“
„Nisu iste, vidi se razlika između muške i ženske“, nesigurno sam rekao.
„Naravno, kad ih staviš jedne pored druge, tačno vidiš razliku. A ako ti ni to nije dovoljno, imaju etiketu gde piše Adam ili Eva. I tako se njih dvoje danima ugluvo dopisuju, dok čovek nije pozvao mene. Šteta što nije pozvao Gorana da njega pita, mada bi verovatno prošao slično kao sa Stanom.“
Smeh je ispunio prostoriju.
„I tako, kažem Stani da imamo problem sa porudžbinom, a ona je sve u fazonu ja nisam znala, niko mi nije rekao, onaj tekstilac ništa ne razume i tako to. I šta ću, sednem i opet popišem sve vas, prvo po polu, a onda i po veličinama, napravim neku grubu procenu za buduće zaposle i završim sve sa čovekom u pet minuta.“
„Jao, koja odvojenost od mozga“, zabrundao je Stanko.
„A da vam ne kažem čija je idaje bila da onomad dobijete one čajeve za potenciju kao poklon za kupce, koji su bili kao čajevi za imunitet“, nehajno je rekla Marina.
„Živote, kako ta žena uopšte zna da pređe ulicu sama?“, smejala se Maja. „te čajeve nikad neću zaboraviti.“
„Šta da vam kažem, svakodnevna zabava. Naravno da su sve te greške svaljene na nas ostale, da nismo hteli da pomognemo i slično. Jer je jasno da ona ne može da leti napolje. I tako, umesto da nam posao bude olakšan, jer nas ima više, još je teže.“
„Dobro firma opstaje kakvi nas vode“, rekoh završavajući kafu.
„Isto kao i država“, složila se Marina. „Ali uvek ima dovoljno vrednih mrava da sve ispeglaju na kraju. Odoh, uskoro mi počinje radni dan, a i vi treba širom da otvorite vrata knjižare.“
Krenuo sam da otključam vrata razmišljajući da li će doći trenutak kada više neće biti dovoljno vrednih mrava ili kad će oni odustati od peglanja tuđih grešaka. Verovatno neće doći, jer je u genetskom kodu vrednih mrava da se tako ponašaju.
*****
Sve knjižarske priče se nalaze OVDE.