Zadivljeno sam prelazio prstima preko kože. Neverovatno. Osetio sam strahopoštovanje pred ovim radom starih majstora. U današnje vreme je skoro pa nemoguće pronaći ovakav kvalitet. Predivan kofer. Svaki šav je jednak i na mestu, kopče i kaiševi su u savršenom stanju. Nastavio sam i dalje da ispitujem ovaj zadivljujući predmet. Nigde nema ni najmanjeg oštećenja. Miris kože mi je ispunio nozdrve. Pronalazio sam ovde dobre kofere, čak i odlične. Ali nisam ni sanjao da bih mogao da pronađem nešto ovakvo. Kofer koji su mogle da priušte samo kraljevske porodice. Otvorio sam ga i očarano gledao u unutrašnjost. Takođe bez ikakve mane, kao da je jutros izašao iz radionice.
I dalje nisam verovao da je došao do mene, baš na ovakvom mestu.
Sreća kakvoj se nisam nadao. Na žalost, ima jednu manu. Uvek se prave u paru, mali i veliki kofer. Hm, mogao bih da proverim u registratorima, da li je i dalje tu osoba koja nam je obezbedila ovaj predivan predmet. Možda zna gde da potražimo veliki kofer.
Iz misli me prekinulo kucanje na vratima moje kancelarije.
„Gospodine, stigla je nova tura.“
Uzdahnuo sam. Iz dana u dan imamo sve više posla, a nema nas dovoljno. Na sreću, postoje retki trenuci koji sve čine lakšim. Ko zna, možda danas nađem i parnjak mog kofera. Mogu li se nadati tolikoj sreći?
Dotegnuo sam uniformu i izašao iz kancelarije. Osmotrio sam ljude koji su izlazili iz kompozicija. Kao po običaju, šarolika skupina.
„Guten Tag, Ich bin SS-Sturmbannführer Schmidt, wilkomen in Dachau.*“
*Dobar dan. Ja sam SS-major Šmit, dobrodošli u Dahau.
Slika – StockSnap