Brza istraga

Morao sam slučaj da rešim što pre.
Osmatrao sam mesto zločina. Činilo se da je sve na svom mestu. Ipak, jasno je šta nedostaje, samo nisam znao ko je odgovoran,
Preda mnom su stajali osumnjičeni. Ili bolje da kažem krivci, jer bar jedno od njih je krivo. Pouzdano znam da u poslednja dva sata niko drugi nije ni ušao ni izašao iz kuće.
Oštro sam gledao u počinioce, imali su pokeraška lica. Moram ih slomiti što pre. Od toga sve zavisi.
„Dobro, ko je to uradio? Neka prizna i neće biti stroge kazne“.
Iznenadili biste se koliko puta ljudi priznaju svoje nedelo kad dobiju jasno pitanje.
Ćutao sam i čekao. Znao sam da su oboje krivci, ali mi treba priznanje, a ne posredni dokazi.
„Nisam ja, svega mi“, započeo je on.
„Nisam ni ja, ne znam šta se desilo ovde“, ubacila se i ona.
Nisu naivni. I dalje sam ćutao.
„Što bih ja to uradila?“
„A što bih ja?“
Krenula su pravdanja, sad će se neko slomiti.
„Znam da ste oboje krivi“, rekao sam i gledao ih strogo.
Gledaju jedno u drugo.
„On je uzeo“
„Ja sam samo malo, ona je ostalo.“
„Nije tačno. Ja nisam ništa“
„Dosta“, rekoh. „Oboje ste krivi. Miloše, ti imaš tragove čokolade oko usana. A ti, Marina, imaš ruke prljave od čokolade i celofan ti viri iz džepa.“
„Ali tata…“, zavapili su oboje u isti glas.
„To što ste pojeli čokoladu i nije strašno. Ali zato što lažete, sledi kazna, nema igrica ceo dan.“

 

Slika – Geralt

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: