Erik Van Lustbader

Verujem da oni, koji malo duže čitaju ova pisanija, znaju da imam sklonost ka određenom tipu knjiga. Šta da vam kažem, jednostavno volim da čitam pisce koji su bili tate-mate tokom osamdesetih.

 

Takođe, volim kaubojce (Boškić, voliš li ti kaubojce?) i dalje imam neke omiljene koje rado gledam, između ostalog „Sedmoricu veličanstvenih“, „Šejna“, „Dobar, Loš i Zao“, kao i mnoge druge. Istovremeno, odrastao sam na ratnim filmovima, ali su mi draži bili „12 žigosanih“ i „Most na reci Kvaj“ od domaćih ratnih filmova. Ipak,  filmovi koji su mi bili posebno značajni u nekom periodu do 12, 13 godine su oni vezani za borilačke veštine, zapravo najviše za ninđe. Treba li da vas podsećam na Američkog ninđu? Mučeni Majkl Dudikof se potpuno izgubio nakon te uloge. Osamdestih je bio pravi talas filmova i kniga vezanih za tu tematiku. Ninđe su bile na sve strane, pa čak i kod nas…

 

Pored filmova, pasionirano sam čitao i pisane romane Ninđa. Ima nečeg primamljivog i mističnog u maskiranom osvetniku, koji se bori za malog čoveka.

 

To nas dovodi do glavne teme i do pisca koga vam predstavljam.

 

Erik van Lustbader je Njujorčanin, godinama je radio kao nastavnik i profesor, ali je digao ruke od obrazovanja mladih, kada je shvatio kako se živi od pisanja.  Napisao je onoliko romana (pedeset i neki, ali ko će brojati).

 

Na ovim prostorima, poznat je po četvoroknjižju – Ratnik zalaska sunca, po serijalu o Ninđi Nikoli Lajniru. A u novije vreme po tome što piše nove avanture Džejsona Borna.

 

Lustabder je bio jedan od  mojih prvih vodiča u Japan, Ne znam da li je  putovao tamo, ali krasi ga vrlo dobro poznavanje japanske kulture, organizacije društva, verovanja, svakodnevnog života. Približio mi Japan toliko da sam se često osećao kao da sam nebrojeno puta bio u Zemlji izlazećeg sunca. Prvi roman iz tog serijala je Ninđa,

 

Lično, taj  serijal o Nikoli Lajniru – Belom ninđi, mi je najdraži. Ima teško detinjstvo pošto odrasta u Japanu kao polu Japanac, polu Britanac. Od malih nogu se bavi borilačkim veštinama, jer je to bio način da se sačuva od nezgodnih vršnjaka. Kroz osam romana pratimo njegov razvoj, probijanje kroz japansko društvo, poslovni svet, sukobe sa brojnim neprijateljima (za koje će se ispostaviti da su ipak povezani). Naravno da Nikolu krase brojne vrline – čast, plemenitost, hrabrost, snaga, inteligencija, fizička lepota, seksulana izdržljivost. Ispostaviće se da on nesvesno celog života ide stazom koju je krčio Pukovnik, Nikolin otac. On je tek bio posebna sorta, pripadao je američkoj obaveštajnoj službi, želeo je da izgradi novi i bolji Japan. Metode nisu uvek bile demokratske i legalne. Takođe i cena je često bila veoma visoka, ali nema omleta bez razbijenih jaja, zar ne?  Takođe, zanimljivo je da se Pukovnikovi planovi i spletke ostvaruju godinama nakon njegove smrti. Nedavno sam pročitao knjigu „Druga koža“ i Erik me nakon desetak godina od našeg poslednjeg druženja,  uvukao u magiju svog pripovedanja. Iako ovo nije jedan od njegovih boljih romana, doneo mi je sasvim dovoljno uživanja. Mane sam sklon da previdim. Šta ću, svi smo samo ljudi, a ljudi nisu bogovi.

 

Za Lustbadera je posebno zanimljivo da piše filmski, odnosno da čitaoci njegove knjige čitaju i vide filmove, On sam kaže da svaku scenu zamišlja kao film, pa tek onda opisuje. Da se ne lažemo, Erik je pisac petparačkih romana, nije „visoka“ književnost. U njegovim romanima se zna na kojoj su strani glavni likovi, bude malo intriga, spletki, seksa, korupcije, akcije. To što piše zna da predstavi čitaocu. Njegove knjige, jednostavno, teku.

 

Negde je rekao da je ranije pisao romane stihijski. Zatrči se u prvih sto strana, pa onda razmatra gde će i šta će sa likovima i radnjom. Od kako nastavlja Ladlamov rad, počeo je da zapisuje kostur radnje i da mu to znantno ubrzava pisanje. Neko će reći da je to samo češće korišćenje šablona.

 

Poslednjih godina je, kao što rekoh naviše,  nastavio da piše tamo gde je Ladlam stao, pa imamo nove avanture Džejsona Borna. Nisam preterano oduševljen tim knjigama. Volim Borna, ali opet… Čvrsto sam protiv toga da neki novi pisac menja preminulog. Verujem da će se javiti neko od vas da me demantuje pozitivnim primerom. Naknadno pisanje  mi je kao lešinarenje. Isto mi je i sa Džemsom Bondom (da li smem da kažem da mi je draži Itan Hant?). Fleming je napisao 14 romana, a filmova je snimljeno koliko vam volja. Najnoviji primer je trilogija Milenijum, koju je napisao Stig Lašon. Čovek umro, i paf, eto još tri knjige, napisane od drugog pisca (nisam poželeo da ih čitam).

 

Sve razumem, obožavatelji lika i dela, kinta, ovo-ono. Budimo iskreni, ne dešava se baš da knjige napisane nakon smrti originalnog pisca ispune očekivanja. Mogu da budu bolje stilski, ali jasno je da nemaju pravu magiju.

 

Na žalost čitateljstva, nisam uspeo da nađem neki sočan trač o Lustbaderu, čak ga ne prati ni priča o alkoholu i drogama. Ili bar nisam uspeo da iščeprkam.

 

Hm, mislim da ću se baciti na njegove romane, koje sam preskočio iz ko zna kog razloga.

 

Da li je Erik van Lusbader na vašoj listi dragih pisaca?

 

Zvanična stranica – OVDE

3 thoughts on “Erik Van Lustbader

  1. Кад помену Бонда, неописиво уживам у гледању целог серијала. Нисам кампањац, тако да за годину и по дана одгледах тек првих 10ак филмова, прве 2 деценије снимања, и занимљиво ми је да посматрам еволуцију филма, лика, кинематографије, итд. и да све стављам у културолошки, привредни и технолошки тренутак у поређењу с данашњицом.

Slobodno napišite komentar...

%d bloggers like this: